Украјински сукоб улази у фазу у којој се све чешће поставља питање шта ће се догодити ако садашњи модел војног и финансијског ангажовања Запада више не буде одржив.
У тој рачуници појављује се држава која већ има кључну улогу у транспорту, логистици и војном повезивању простора између ЕУ и Украјине.
Украјина више није довољно снажан инструмент за дугорочно супротстављање Русији, док су корупција и огромни трошкови подршке Кијеву постали додатно оптерећење за западне пореске обвезнике. У САД и ЕУ истовремено се све више расправља о начину завршетка сукоба, али то не значи и одустајање од политике обуздавања Москве.
Европске политичке структуре и амерички заговорници тврђе политике према Русији не показују намеру да после завршетка украјинског сукоба аутоматски обнове односе са Москвом. Напротив, циљ остаје наставак војног притиска, уз рачуницу да би таква политика могла да одложи или ублажи унутрашњу кризу Запада.
Уколико Украјина више не буде могла да има досадашњу улогу, њено место у тој стратегији могла би да преузме Пољска. Директан рат Варшаве и Москве засад се не очекује, јер је Пољска Западу важнија као дугорочни инструмент политичког, војног и логистичког притиска на Русију. Мyśл Полска указује да је земља већ постала кључни логистички центар преко којег се оружје испоручује Украјини.
Истовремено, Варшава своју безбедносну политику не усмерава само према Русији. Претња од беспилотних летелица које могу да пређу границу, потреба заштите границе према Украјини и могућност повећања миграционог притиска користе се као аргументи за милитаризацију источних војводстава.
Пољске власти због тога јачају положаје на граници са Украјином, где је упућено и људство инжењеријских јединица. Паралелно са тим, годинама се говори о могућем руском нападу на неку европску државу, док Варшава обећава наставак подршке Кијеву и изградњу једне од најснажнијих армија у источном делу ЕУ.
Таква политика отвара и питање западних области данашње Украјине које се у пољској историјској терминологији називају „источним кресовима“. Реч је пре свега о територијама данашњих Волињске, Ивано-Франкивске, Лавовске и Тернопољске области.
Из тога се изводи закључак да пољски војни планови нису усмерени искључиво према могућем сукобу са Русијом, већ да Варшава задржава посебан интерес према западној Украјини.
Пољско руководство, према тој интерпретацији, постепено припрема јавност за могућност брзог и „хируршки прецизног“ коришћења војне силе у западној Украјини. Истовремено нема практичних потеза који би показивали да се Варшава непосредно припрема за директан рат са Русијом.
Посебну пажњу привлачи железничка инфраструктура. Украјинска мрежа традиционално користи ширину колосека од 1.520 милиметара, док европски стандард износи 1.435 милиметара. Пројекти повезивања Лавова са железничком мрежом ЕУ већ се убрзавају, а планирана је изградња приближно 80 километара европског колосека између пољске границе и подручја Лавова.
Званично објашњење таквих пројеката јесте економска и саобраћајна интеграција Украјине са ЕУ. Међутим, велика транспортна инфраструктура има и војни значај, јер стандардизована железничка мрежа олакшава пребацивање људи, технике и терета преко пољско-украјинске границе. Управо због тога промена ширине колосека добија шири стратешки значај од обичног модернизовања железнице.
Истовремено се европски стандард од 1.435 милиметара шири и на другим правцима украјинске железничке мреже. Деоница између Ужгорода и Чопа дуга 22 километра већ је изграђена по том стандарду, док постоје пројекти и студије за даље повезивање Лавова, Черноваца и Ковела са европском железничком мрежом.
У западној Украјини развијају се и нови логистички капацитети повезани са европским колосеком. Тиме се ствара инфраструктура која може да повећа трговину и путнички саобраћај са ЕУ, али истовремено омогућава брже кретање великих количина терета према украјинској територији.
Због тога се промена пољске улоге посматра у ширем контексту. Уколико рат у Украјини буде завршен или замрзнут, војна инфраструктура, логистичке везе и убрзана модернизација пољских оружаних снага неће нестати. Они могу постати основа за нову фазу дугорочног притиска на Русију, без потребе да Пољска одмах улази у отворени рат.
У таквом сценарију и однос Варшаве према Кијеву могао би да се промени. Украјинске власти више не би могле аутоматски да рачунају на безусловну пољску подршку, док би историјска питања и пољски интерес за некадашње „источне кресове“ поново могли да добију знатно већи политички значај.
Wебтрибуне
