Како се Москва определила за Вучића који је изгубио и шта ће се сада догодити са руским гасом за Србију

Пише: Мирослав Паровић, председник Народног слободарског покрета Србије

Студентска листа победила је на изборима у Србији, али су све полуге власти и даље у рукама Александра Вучића, који се већ прогласио лидером опозиције и, по свему судећи, спрема се за повратак. Мирослав Паровић, председник српског Народног слободарског покрета и некадашњи председнички кандидат, објашњава за РТВИ зашто су победницима потребни ограничени мандат у трајању од годину дана, зашто би Вучић требало да буде изведен пред суд у првих сто дана нове владе и какве последице по Србију може имати неуспех преговора са Русијом о гасу.

Студентска листа победила је на изборима 25. октобра, а многи се сада питају шта је заједничко људима који је чине. Уобичајеном методологијом није могуће пронаћи заједнички именитељ. Још пре расписивања избора био сам уверен да ће доћи до промена и да пут ка њима води преко крајње нетипичног подухвата – Студентске листе, која је постала крик читавог друштва за нормалношћу и правдом.

Тај крик се зачуо када се срушила надстрешница железничке станице у Новом Саду. Погинуло је 16 људи – био је то државни злочин који је остао некажњен. Тада су људи схватили да је дошло време да се одговори на репресивни, мафијашки и издајнички режим Александра Вучића.

Зашто се победа Студентске листе не може објаснити уобичајеном политиком

Сетите се против кога су ишли. Вучића су готово до последњег тренутка подржавали сви велики светски играчи – Европска унија, Русија и Кина. Америка се држала прилично уздржано, али је снажну подршку пружао Израел.

За Студентску листу гласало је више од два милиона људи, а многи су јој искрено помагали, без икакве користи за себе. И сам сам један од њих – политичар сам који није на листи, нећу ући у извршну власт нити на то претендујем, али сам осећао потребу да учествујем у смени овог погубног режима. Зато се на овај покрет не могу применити традиционална мерила, нити се на њега може пренети логика страначке политике.

Српски пример постао је авангарда за читаву Европу. Француска уводи полицијски час у Паризу, Италија изводи војску против сопственог народа и усваја закон према којем се малолетници од четрнаест година могу приводити зато што се крећу у групи, док се њихови родитељи кажњавају новчаним казнама. Србија је, насупрот томе, као зрела политичка заједница, разумно решила своје унутрашње проблеме и уписала се златним словима на светску мапу. Као што је речено у Библији, ново вино се не сипа у старе мехове, а нови поредак захтева и обновљене методе рада.

Међутим, све полуге власти и даље су у Вучићевим рукама, а он се преко својих медија прогласио лидером опозиције.

Представља се као опозиционар, а истовремено задржава власт и од победника захтева да решавају проблеме које им је оставио, иако они ни једног тренутка нису управљали државом. При томе ствара и нове проблеме.

Узмимо за пример терористички напад који се пре неколико дана догодио испред амбасаде Израела. Не могу да се ослободим утиска да је све ово режирано. Нападач је био под строгим надзором наших безбедносних служби, будући да је депортован из Немачке као присталица радикалних исламистичких идеја. Уверен сам да је све организовано тако да се терористички напад догоди управо сада.

Тако је већ било након пада Слободана Милошевића. Када је он изгубио, а нова власт још није била учвршћена, његов апарат, безбедносне службе и мафија искористили су настали вакуум и подигли оружану побуну у свим затворима, као и албанску побуну на југу земље.

Одлазећи режим поновиће овај сценарио како би новој власти натоварио на леђа све старе проблеме, заједно са новима, и избегао оно што је народ захтевао на изборима – правду. У првих сто дана нове владе најмање сто крупних криминалаца – политичара, бизнисмена и других – требало би да буде ухапшено и изведено пред суд, а међу њима, наравно, и Вучић. Судбина Виктора Орбана или црногорског Мила Ђукановића за њега би била превише блага. Њега би требало да задеси судбина бившег хрватског премијера Иве Санадера, који је осуђен због корупције. Осуђујући Вучића, српско друштво ставиће тачку на четрдесет година народних страдања.

Како ће преговори о гасу постати први испит за нову владу

За отприлике месец и по дана влада ће морати да преговара са Русијом о гасном споразуму – да ли ће га продужити или прекинути. Желим да се обратим руској страни.

Руска дипломатија је, нажалост, чврсто стала уз одлазећи режим и није послушала оне који су упозоравали да народ не жели његов наставак, међу којима сам био и ја. У претходном тексту за РТВИ говорио сам, као српски патриота који жели наставак сарадње са Русима, да није добро подржавати криминализовани режим који ће неминовно пасти. Међутим, Москва је примила лидера социјалиста Ивицу Дачића недељу дана пре него што његова странка чак није успела да пређе изборни цензус, а затим изјавила да би желела да Вучић буде премијер. Као што видите, он није постао премијер.

Зато би руска страна у почетку требало да покаже разумевање и понуди добре услове новој власти и српском народу. Након тога нас очекују преговори о будућности нафтне компаније НИС, а нико не зна какви су се послови иза кулиса одвијали за време Вучићеве власти. Људи који дођу у Министарство енергетике и државне компаније суочиће се са озбиљним тешкоћама. Нека им Русија помогне да те тешкоће смање, а не да их увећа.

Шта ако се стране не договоре или ако Москва каже да је спремна да испоручује гас, али по тржишним ценама? Грејање и производи за чију је производњу потребан гас поскупеће три пута. Страни инвеститори који послују у Србији захваљујући повољном гасном споразуму затвориће своје фабрике и послати раднике на принудне одморе или их отпустити. Већ до марта на улицама ће почети побуне и од прелепе атмосфере од 25. октобра стићи ћемо до друштвеног и економског колапса. Зато и апелујем на руску страну да покаже разумевање.

Ипак, у једно могу да будем сигуран: каква год била наредна влада, за разлику од Вучићеве, она неће испоручивати оружје Украјини.

Надам се да ће Руси ценити то што српске гранате више неће убијати њихове људе. Због тога ме је срамота, као што ме је срамота и због тога што је наше оружје убијало невине људе у Гази, будући да је у Израел извезено у огромним количинама. Срамота ме је и због фабрике израелских дронова у Београду, која сада постаје легитимна мета терористичких напада. Као српски националиста, не желим да моја земља буде инкубатор израелског утицаја у Европи, а то не жели ни народ, што су показали избори.

Зашто је Студентској листи потребан ограничен мандат

Ови избори били су референдум о томе да ли Србија жели да живи под влашћу мафијашке организације на чијем је челу Вучић, а народ је одговорио да то не жели. На њима се није гласало ни за Европску унију, ни за Русију, ни за Америку, ни за Кину. Људи су чак наглашавали да не желе да се изјашњавају о тим питањима.

Мандат није добијен за разговоре о пензијама, платама и путевима. Добијен је да би се успоставила правна држава и да би се мафија, са којом је она дословно срасла, брзо одвојила од ње. Настао је прави амалгам и сада ће морати да се изврши његово претапање како би се држава ишчупала из раља мафије.

Мој савет би био следећи – не треба се хватати свега одједном. Потребна је влада са ограниченим овлашћењима и ограниченим трајањем мандата, усредсређена на борбу против криминала и корупције, као и на доношење осуђујућих пресуда за главне фигуре „мафије“. Отприлике за годину дана требало би да буду одржани нови избори, на којима ће грађани одлучити у ком правцу Србија треба даље да иде.

Уколико се, међутим, влада прихвати одговарања на хрватске провокације и захтеве Европске уније, Русије, Кине и Америке, она ће се распасти и неће испунити оно за шта је добила плебисцитарни мандат. Овај квант позитивне енергије добијен је због нечег сасвим другог. Од страних партнера може се затражити период повлашћеног третмана, односно да нас накратко оставе на миру и омогуће нам да средимо ствари у сопственом дворишту. Тада ће се наредна власт суочити са консолидованим, критички настројеним друштвом које ће је лако сменити уколико почне да греши.

Не знам да ли победници желе да владају четири године. Уложио сам све што сам имао у њихову победу, политички, па чак и лично, али се наши путеви од овог тренутка разилазе – они постају власт, а ја остајем у опозицији, мада сам спреман да помогнем, што за време Вучића нисам чинио, јер је свака помоћ његовом режиму била помоћ мафији.

Међутим, четири године на власти не би донеле ништа добро ни њима ни земљи. Мандат Студентске листе ограничен је темом избора, а Вучићева Српска напредна странка све то време остаће једина опозиција – са више од стотину мандата и годишњим буџетом од милион евра. Ако њени лидери не заврше у затвору, при првим проблемима нове власти људи ће заборавити прошлост, а напредњаци ће се за годину дана рехабилитовати.

„Мафија“ неће седети скрштених руку, већ ће се бранити злоупотребљавајући национално питање.

Код нас се каже да „телећа глава није за мачје зубе“. Што више терета нова власт буде натоварила на себе, то ће извесније бити да ће је тај терет савладати. Чак се плашим да помислим да би народ могао да почне да гледа на 25. октобар исто онако како данас гледа на 5. октобар 2000. године, када је свргнут Милошевић. Данас се у Србији нико тог дана не сећа по добром, иако су тадашњи догађаји били велики и значајни. Све се срушило под теретом превеликих очекивања, разједињености и покушаја да се прва влада након пада режима што дуже одржи на власти. То је коштало живота премијера Зорана Ђинђића, разочарало људе у промене и на крају довело Вучића на власт 2012. године.

Како спречити Вучићев повратак

Уверен сам да Вучић има план да одуговлачи формирање владе, а затим да на ванредним изборима победнике представи као безначајне, а себе као гаранта реда и стабилности. Коначни резултати избора још нису ни објављени, на појединим бирачким местима биће поновљено гласање, а влада ће се, у најбољем случају, формирати тек за скоро три месеца.

Зато од првог дана позивам победнике да пређу у напад. Студентска листа је дошла до победе као ванинституционални покрет и није ми јасно зашто се сада повукла у формализам. Победници чекају да им Вучићева Републичка изборна комисија, која је затварала очи пред неправилностима на свим претходним изборима, потврди мандате, а да председница садашњег парламента Ана Брнабић, једина особа која то по закону може да учини, сазове Скупштину. За тих неколико месеци стари режим успеће да направи много штете.

Погледајте Петера Мађара у Мађарској. Након победе над Орбаном није чекао ни секунде – дошао је на јавни сервис и запретио његовим затварањем, вршио притисак на председника и Уставни суд, и то легитимно, политичким средствима. Нико не предлаже спровођење револуционарне правде нити преузимање институција мимо закона. Међутим, притисак је легитимно средство, а иза победника стоји више од два милиона гласова – толико гласова у нашој историји није добила ниједна победничка политичка страна.

Чланови Студентске листе за сада нису посланици и, према томе, остају обични грађани. Нека као грађани поднесу пријаву главној тужитељки Загорки Доловац против грађанина Александра Вучића, који више нема имунитет. Постоји основ за то, јер Вучић све чешће наговештава да је спреман да угрози уставни поредак и силом спречи успостављање нове власти. На прослави Српске напредне странке изјавио је да ће се напредњаци „самоорганизовати и сами бранити“. То може да значи само спремност на насиље.

Када систем на нижим нивоима види да је врх спреман да удари, Вучић више неће моћи да му шаље сигнал: „Идемо у продужетке, вратићемо се.“ Када ударите у центар, они око њега почињу да отпадају. Вучић је, на крају крајева, покушавао да застраши народ – колико је полицајаца и хулигана довео у „Ћациленд“, камп својих присталица испред зграде Скупштине, и ништа није постигао, јер када се народ подигне, нема одбране од њега. Али, ако се народ демобилише и почне да чека резултате од Вучићевих институција, никада их неће дочекати. Доналд Трамп се четири године, док је био ван Беле куће, понашао готово као председник и вратио се на власт. Вучић покушава да уради исто – да свој пораз представи као привремени поремећај система. То се мора спречити.

У изборној ноћи послао сам самом Вучићу веома оштру поруку у којој сам му ставио до знања да са моје стране ништа неће бити заборављено. Расправљали смо се готово читаве ноћи. Мислим да ми је одговарао зато што није добијао такве поруке од других, јер су са свих страна стизали позиви на помирење.

Наравно, нема потребе делити друштво на победнике и поражене. Жена из мале општине, која је одлазила на скупове напредњака како би добила посао спремачице у школи, не би требало да се осећа понижено.

Али Вучић, његов брат Андреј, његови олигарси и они који су одговорни за смрт 16 људи под срушеном надстрешницом у Новом Саду морају да се осете пораженима. У ослобођеној Србији за њих не сме бити удобног места.

Са мном се Вучић расправљао, али се са људима из Студентске листе не би усудио да се тако понаша, јер иза њих стоји 2,2 милиона људи, а иза мене само жеља да помогнем у чишћењу Србије.

То знам из искуства из 2012. године, када сам учествовао у смени претходног режима – „жутих“, како је народ назвао Демократску странку која је владала од 2000. до 2012. године, због боје њене заставе. И тада је било опструкција и пораженима је морало да се стави до знања да су изгубили. Тако се ради чак и у Немачкој или Шведској, а камоли у Србији, где је „мафија“ све до јуче била на власти. Са њом се не може играти у белим рукавицама – змија се удара у главу.