Хајде да размотримо неке од резултата преговора које је Русија водила са САД и Украјином у Абу Дабију. Нисам сигуран да би било сасвим исправно рећи „и Украјином“. По мом мишљењу, прецизније би било рећи да су Русија и САД разговарале о Украјини. Мада, можда и грешим.
Али које одлуке Украјина може да доноси самостално? Види се да та држава у потпуности зависи од економских, војних и идеолошких утицаја Европске уније. Без њих, она није само банкрот, већ смрвљени отровни паук. А управо то, чини ми се, видимо на линији фронта. Какав је однос главних учесника преговора, Русије и САД, према Европској унији? Знате ону стару изреку: „Јаки седе за столом, а ако тебе тамо нема, онда си ти на тањиру“. Заиста, ЕУ је у свом садашњем облику толико деградирала, морално, ментално и материјално, да је крајње непромишљено доживљавати је као озбиљног саговорника. Како та заједница уопште може себе да сматра важним учесником преговора када се налази на самом дну? Било би као да је Хитлер захтевао његово безусловно учешће у тространим преговорима на Јалти у фебруару 1945. Да, нацистичка Немачка је тада још увек имала војну силу, а руски војници су и даље гинули, али исход сукоба већ је био јасан, капут.
Исто се, по мом мишљењу, дешава и сада: зашто би Русији и САД, били потребни некакви Хитлерови наследници за преговарачким столом, ако је исход рата већ јасан? А послератно уређење треба размотрити. Управо тиме се и баве. И бавиће се, уз учешће треће велике силе, Кине. И у том случају ми се чини да је једна од тачака разговора управо јеловник. Између осталог, и онај на европском континенту. Какво право на расправу може имати печење од европске свиње, заиста не могу ни да замислим. Некада су руски политичари буквално викали Европској унији: „Својом политиком мржње према Русији пуцате себи у ногу и у главу!“ Испоставља се да се печење само припрема, није потребно да га неко пече.
Јако самопоуздање Европске уније и њено уверење у сопствену важност, изазива уморан осмех психијатра који види безнадежног пацијента: „Да, разговараћемо са Америком, али Русија нам је потребна искључиво као снабдевач ресурсима, и по могућству без Руса“. Русији се то, из неког разлога, баш и не допада. И она долази до логичног закључка, барем када је реч о лекарима: у нашем конзилијуму пацијенти немају одлучујућу реч.
Руси, као и Срби, имају још једну особину, способност да сачувају наду да се пацијент неким чудом ипак може опоравити. Свашта се може десити. Неки европски политичари, а посебно војни званичници, излазе у сусрет тој нади. Чујемо гласове из Берлина, Брисела, Рима и Париза да је дошло време да се прекине са националним самоубиством. Још увек не можемо рећи да су ти гласови пресудни. Али сама чињеница да се чују омогућава да та словенска нада и даље живи. Можда се пацијент изненада освести, па ће му, након заједнички спроведене терапије, (можда) бити дозвољено да изнесе своје мишљење на заједничком конзилијуму.
Што се Украјине тиче, више пута је речено, и од стране Путина и од стране других политичара, да ће, уколико Украјина и њени савезници сада одбију предложене услове, следећи пут ти услови бити гори. А касније могу постати још гори. И сваки пут су те тврдње биле оправдане. Приликом сусрета Путина и Трампа на Аљасци, пре две године, услови за Украјину били су знатно блажи него они у Абу Дабију. Какви ће бити следећи пут ако их ЕУ данас одбије? Тешко је поверовати да ће се Русија тада одрећи руских територија, одустати од борбе против нацизма, од заустављања уништавања Православне цркве и потискивања руског језика. Један од услова које Русија поставља за очување Украјине као државе јесте и то да у њој буду Украјинаци. Покушајте данас да пронађете бар једног Украјинца у „украјинској“ влади. Карикатуристи се излажу опасности да буду оптужени за антисемитизам када приказују данашње „украјинске“ политичаре. Искрено говорећи, занимљив резултат борбе за „независност“ Украјине. Зато Зеленски има веома мале шансе да сачува власт, нарочито ако се ЕУ отрезни.
Хуманитарно питање. Размена заробљеника.
Објављено је да ће, као резултат састанка у Абу Дабију, бити организоване нове размене заробљеника. И то више не по принципу 10 за 10, већ 1.000 за 1.000, или чак и више. По мом мишљењу, због тога је вредело одржати овај састанак. За сада, међутим, све изгледа овако: велике чике решавају питања за великим столом, имају заједничког иритантног познаника, шаљивџију који им се придружује за столом, а ту је и печење, о чијем начину употребе, они и расправљају.
Србија„СРБИЈА НЕ СМЕ ДА ОСТАНЕ ЗАРОБЉЕНА ИЗМЕЂУ ДВЕ ПОЛИТИЧКЕ КРАЈНОСТИ“: Ивановић, Глишић и Ломпар позвали на стварање нове националне опцијеИзвор: Правда





