Пише: Владимир Димитријевић
О ЧЕМУ ЈЕ РЕЧ?
Књига „Заборављени праведник“ Вељка Ђурића Мишине ( Aутор и Удружење „Мост“, Скелани–Сребреница, Београд 2023 ) посвећена је Богдану Рашковићу, чиновнику Министарства саобраћаја и Државних железница, чија је активност током 1941. и 1942. године била усмерена на прикупљање података о страдању Срба у Независној Држави Хрватској и на покушаје ослобађања, збрињавања и пребацивања заточених, прогнаних и угрожених лица у окупирану Србију. То није класична биографија, јер су подаци о Рашковићевом животу оскудни, а његова послератна судбина остаје готово непозната. Она је пре свега историографска реконструкција једне хуманитарне и политички сложене мисије, заснована на сачуваним писмима, извештајима, службеним белешкама, сведочењима избеглица, дневничким записима и немачкој архивској грађи.
Ђурић га назива „праведником“ у ширем, српском меморијалном смислу: човеком који је, излажући себе ризику, настојао да помогне припадницима сопственог народа. Аутор настоји и да покаже да су у тим акцијама, поред Рашковића, учествовали представници колаборационистичке управе у Србији, пре свега Милан Аћимовић и Милан Недић, поједини службеници Комесаријата за избеглице, Српско и Немачко друштво Црвеног крста, Диана Будисављевић, црквени великодостојници, као и поједини немачки војни, полицијски и дипломатски функционери. Сам аутор признаје да због непотпуне грађе није могуће поуздано утврдити укупан број спасених, нити прецизно раздвојити допринос сваког учесника.
СЛОМ КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ И НАСТАНАК НДХ
Краљевина Југославија се почетком 1941. налазила окружена силама Осовине и државама које су имале територијалне претензије према њој. После приступања Тројном пакту 25. марта и војног удара 27. марта 1941, Немачка је 6. априла покренула напад. Краткотрајни Априлски рат завршен је сломом и поделом југословенске државе. Њене територије поделиле су Немачка, Италија, Мађарска, Бугарска и други савезници Осовине, док је 10. априла 1941. проглашена Независна Држава Хрватска, под усташким вођством и немачко-италијанским покровитељством.
Политика НДХ према Србима била је државни геноцидни пројекат. Његови облици били су масовна убиства, затварање у логоре, присилно исељавање, одузимање имовине, рушење или преузимање православних храмова и присилни прелази у римокатолицизам. У првим месецима постојања НДХ насиље је захватило бројна места у Хрватској, Славонији, Срему, Босни и Херцеговини. Усташки органи прогонили су српске интелектуалце, свештенство, солунске добровољце и угледне домаћине, али је терор брзо обухватио читаве породице и села. Логори као што су Јасеновац, Госпић, Јадовно, Слана, Лобор-град, Горња Ријека и други постали су инструменти мучења и уништавања.
Последица овакве политике био је велики избеглички талас ка Србији и ка италијанској окупационој зони. Бројеви у изворима знатно се разликују. Савремени извештаји и каснија историографија помињу од нешто више од двеста хиљада регистрованих избеглица до процена од четири стотине хиљада и више. Многи људи нису били евидентирани, неки су наставили пут, део је одведен на принудни рад, а административне категорије „избеглица“, „пресељеник“, „прогнаник“ и „интернирац“ нису увек употребљаване доследно. У окупираној Србији створила се огромна хуманитарна криза, у којој је било неопходно обезбедити храну, смештај, запослење, лечење и документацију за десетине и стотине хиљада људи.
Србија је после Априлског рата била немачко војноокупационо подручје, без стварног суверенитета. Немачка управа је контролисала безбедност, привреду, саобраћај и кључне политичке одлуке. Домаћи административни апарат обновљен је зато што је окупатору био потребан за одржавање реда, снабдевање, пореске послове и спровођење наређења. Најпре је образован Савет комесара под Миланом Аћимовићем, а затим, крајем августа 1941, Влада народног спаса под Миланом Недићем. Ђурић наглашава њихову подређеност немачким властима, али истовремено настоји да покаже да су поједини представници ових управа користили ограничен простор деловања како би ублажили положај избеглица и Срба у НДХ.
У том систему кључни су били немачки војни управници: Управни штаб Харалда Турнера, дипломатски представници као што је Феликс Бенцлер, полицијско-безбедносни апарат и његови руководиоци, међу којима је у Београду био Ернст Вајнман. Немачка је истовремено била окупатор Србије, носилац терора, одмазди, стрељања талаца, прогона Јевреја и економске експлоатације, али су њени органи имали политички интерес да ограниче усташко насиље када је оно изазивало устанак, нестабилност и поремећај немачких комуникација. Управо у тој противречној ситуацији отварао се узак простор за интервенције у корист заточених Срба. Ђурић не пориче окупаторску природу немачке власти, али наглашава да су различите немачке службе понекад имале супротстављене интересе и да су појединци, из хуманитарних, политичких или безбедносних разлога, подржавали молбе из Београда.
Ђурић такође не пориче да су Аћимовић и Недић сарађивали са окупатором, нити да су њихове управе биле део окупационог система. Међутим, настоји да покаже да се њихова историјска улога не може разумети само кроз једну категорију. Поред репресивних и политичких функција, те управе су прихватале избеглице, организовале прихватне центре, интервенисале за заточенике и покушавале да добију дозволу за њихов прелазак у Србију. Тај аспект, према Ђурићу, био је потискиван у послератној историографији. То јест, хуманитарна интервенција не поништава одговорност за колаборацију, али ни колаборационистички статус сам по себи не значи да свака конкретна акција мора бити сведена на службе окупатору. Рашковићева делатност показује колико су моралне и политичке границе у окупираној Европи биле сложене.
МРЕЖА ПОМОЋИ ИЗБЕГЛИЦАМА У НЕДИЋЕВОЈ СРБИЈИ
Ђурић се подробно бави институцијама без којих појединачна иницијатива није могла да произведе практичан резултат. Најважнији домаћи орган био је Комесаријат за избеглице и пресељенике. Његови почеци били су повезани са прихватом Словенаца које су немачке власти протеривале из анектираних области, али су се задаци брзо проширили на Србе прогнане из НДХ, са Косова и Метохије, из Бачке, Старе Србије ( Македоније ) и других крајева. За изванредног опуномоћеног комесара постављен је Тома Максимовић, индустријалац и некадашњи градоначелник Борова. Комесаријат је организовао регистрацију, смештај, исхрану, запошљавање, превоз и правну заштиту избеглица.
Посебно је важан рад правне службе Комесаријата, која је саслушавала избеглице и бележила њихове исказе о прогону и злочинима. Та сведочења имала су двоструку улогу. На непосредном нивоу, могла су да помогну у проналажењу несталих чланова породице, доказивању порекла и решавању административног статуса. На ширем нивоу, постала су доказни материјал који је прослеђиван српским, немачким и црквеним органима. Ђурић Мишина истиче да су хиљаде таквих записника сачуване у архивским фондовима и да представљају један од најважнијих корпуса извора о геноциду над Србима у НДХ. У априлу 1942. Максимовић је Ернсту Вајнману доставио двадесет седам записника са исказима избеглица и скицу подручја злочина, а затим и двадесет девет фотографија ослобођених лица из Лобор-града и Јасеновца.
Други важан чинилац било је Српско друштво Црвеног крста. Под окупацијом је његов рад реорганизован и стављен под надзор власти. Друштво је прикупљало помоћ, организовало болнице, подржавало децу и избеглице и настојало да преко Немачког Црвеног крста успостави везу са логорима. Ипак, однос Рашковића и руководства Српског Црвеног крста био је напет. У фебруару 1942. дошло је до сукоба због начина на који се представљао и због питања ко има право да наступа у име Црвеног крста. Рашковић је тврдио да није лажно говорио да је делегат српске организације, већ да је имао препоруке и потврду Немачког Црвеног крста за конкретну мисију. Његова писма показују огорчење због „интрига“ и страха да би административни сукоб могао зауставити акцију.
Немачко друштво Црвеног крста било је важно јер без немачког одобрења није било могуће слободно путовати, улазити у логоре, преговарати са властима НДХ или организовати транспорт. Рашковић у преписци помиње подршку представнице Немачког Црвеног крста госпође Ешке и појединих официра. Ипак, документ Милана Недића Харалду Турнеру од 19. фебруара 1942. показује ограничење хуманитарног канала: немачки представник Црвеног крста саопштио је да су питања цивилних интернираца у НДХ политичке природе и да организација није надлежна, па је интервенцију требало усмерити Управном штабу. Овај пример открива да се иза хуманитарне реторике стално налазила политика. Помоћ је зависила од односа окупационих и усташких власти, дипломатских процена и безбедносних интереса.
Посебно место има Диана Будисављевић. Њен дневник бележи сусрете са Рашковићем почетком јануара 1942. и разговоре о списковима заточеника, обиласку логора и могућности да се преко немачких органа обезбеди заштита. Будисављевићева је у једном тренутку посумњала у стварни обим Рашковићевих овлашћења и критиковала то што он и пратиоци током боравка нису посетили логоре. По Ђурићу, њен суд био престрог и да каснији резултати показују да мисија није била обмана. Рашковић је имао службене препоруке и приступ немачким властима, али је његов положај био нејасан, овлашћења променљива, а сопствени извештаји понекад недовољно прецизни.
У мрежу су улазили и црквени великодостојници. Митрополит скопски Јосиф, који је у ратним околностима имао важну улогу у управљању Српском православном црквом, примао је Рашковићеве извештаје и могао је да посредује пред владом. Београдски надбискуп Јосип Ујчић препоручио је Рашковића загребачком надбискупу Алојзију Степинцу. Према белешци о сусрету 29. децембра 1941, Рашковић је захвалио Степинцу за оно што је учинио за Србе и замолио га за нову интервенцију. У разговору се појавило и питање преласка у римокатолицизам као начина да се спасе живот, што показује трагичан контекст у коме је жртвама понуђено да се одрекну верског идентитета како би избегле прогон. Степинац је забележио да је интервенисао код министра унутрашњих послова Андрије Артуковића, али да му исход није био познат. Типично за Степинца: може се интервенисати, али тако да те то не кошта мира и положаја на коме се налазаиш. Срби су, на овај или онај начин, криви за положај у коме су се нашли.
Тако је помоћ зависила од сложене мреже појединаца и установа. Рашковић није могао сам да ослободи заточенике - могао је само да донесе списак, пренесе поруку, пронађе сроднике, подстакне интервенцију и прати транспорт. Комесаријат је морао да прихвати људе у Србији, домаће власти да одобре смештај, немачки органи да дају пропуснице и политичку сагласност, а власти НДХ да формално дозволе пуштање. Зато се његов допринос најбоље разуме као деловање посредника који је повезивао раздвојене центре одлучивања.
КО ЈЕ ОН БИО?
Биографски подаци о Богдану Рашковићу реконструисани су из матичних књига, персоналних досијеа и службене документације. Рођен је 1907. године у Ћуприји, у породици Милорада Рашковића, официра, и Љубице. Завршио је железничку саобраћајну школу у Београду и положио завршни испит 1927. године. Од 1928. радио је у систему Министарства саобраћаја и Државних железница, а обављао је различите административне и саобраћајне послове. Војни рок служио је у Карловцу и стекао подофицирски чин у инжењеријској струци. Године 1931. оженио се Маром Глишић; према доступним подацима, нису имали деце.
Службени описи представљају га као човека нижег раста, мирног и повученог држања, са знањем немачког језика и искуством у железничком саобраћају. Управо су познавање транспорта, службена дисциплина и способност комуникације са немачким органима могли бити разлог што је изабран за опасне мисије. Ђурић разматра могућност његове везе са војнообавештајним структурама Краљевине Југославије, али за то не нуди коначан доказ. Из досијеа се види да је пред рат обављао послове повезане са састављањем и контролом међународних возова, што му је могло обезбедити познанства, познавање маршрута и навику кретања преко граница.
У марту 1941. премештен је у Суботицу. После слома државе у његовом персоналном досијеу постоји вишегодишња празнина, управо у периоду када је обављао мисије у НДХ и италијанској зони. Формално је пензионисан 1943. године. После рата је извесно време поново радио у Министарству саобраћаја Демократске Федеративне, потом Федеративне Народне Републике Југославије. Није утврђено када и где је умро. Ђурић је безуспешно тражио податке у матичним књигама и евиденцијама гробаља у Београду и Ћуприји. Прича за роман: човек који је настојао да сачува трагове о страдању других сам је готово нестао из историјског записа.
Рашковићев карактер најбоље се назире у писмима. Он пише емотивно, са снажним осећањем националне дужности, понекад патетично и без јасне границе између службеног извештаја и личне одбране. Истиче сопствену храброст, пожртвованост и контакте са високим функционерима. У више наврата тврди да ризикује живот и да је спреман да га жртвује. Таква позиција може бити аутентичан израз уверења, али и покушај да обезбеди институционалну подршку и заштити се од супарника. Његова писма садрже и величање Недића, Аћимовића, немачких и италијанских функционера: без похвалног и лојалног тона мисија вероватно не би могла да се настави.
НА ПОЧЕЦИМА МИСИЈЕ
Тачан датум почетка Рашковићевог рада није утврђен. Према његовим каснијим наводима, путовао је у НДХ већ од јуна 1941, а једно од првих познатих службених путовања могло је почети 10. јула, у групи са Драгутином Милићем и другим сарадницима. За пут су биле потребне потврде домаћих комесарских органа и немачких власти. Почетни задаци били су прикупљање информација о несталим и заточеним Србима, проналажење појединаца са спискова које су достављале породице, испитивање стања у логорима и тражење могућности да се угрожени пребаце у Србију.
Прво сачувано Рашковићево писмо Милану Недићу од 2. септембра 1941. има карактер алармантног извештаја и молбе за подршку. Он описује масовни терор над Србима и тврди да су он и сарадници обилазили места страдања, контактирали немачке представнике и покушавали да спасу угледне и угрожене људе. Указује и на огроман број жртава усташког терора, за који се у Београду већ знало.
Недић је на писму оставио питање ко је Рашковића овластио, што указује да његов статус у почетку није био чврсто дефинисан. Рашковић је деловао на граници службене мисије и личне иницијативе. Његова предност била је покретљивост, а слабост одсуство јасне институционалне надлежности. Због тога је настојао да накнадно обезбеди формалне налоге, пропуснице и препоруке. У писму од 17. септембра износи детаљнији преглед путовања, контаката и логора. Помиње Јасеновац, Крапје, Копривницу и друга места, као и сарадњу са немачким официрима који су му омогућавали кретање.
У тим извештајима Рашковић непрестано наглашава да немачке власти треба уверити да је спасавање Срба у интересу реда и стабилности. Његова аргументација није само хуманитарна. Он указује да усташки терор производи очај, устанак и непријатељство према Осовини. Тако настоји да морални захтев преведе на језик који окупациона управа разуме: безбедност, контрола становништва и спречавање ширења побуне. У исто време, у извештајима похваљује поједине италијанске власти које су у својој зони прихватале избеглице и у неким областима ограничавале усташку самовољу.
Писма су доспела и до органа НДХ. Хрватске обавештајне структуре у Земуну пратиле су Рашковићеве активности и бележиле да му поједини немачки службеници пружају помоћ. Та подршка је из перспективе усташких власти оцењивана као нелојална. Ово је важан доказ да његово деловање није било потпуно безначајно: да је било само приватна фантазија, вероватно не би привукло пажњу обавештајних органа НДХ.
Најобимнији рани документ је писмо Милану Аћимовићу од 10. октобра 1941. Рашковић тврди да му је то већ десето путовање и излаже план за систематизацију акције. Предлаже да се саставе и немачки потврде спискови заточеника, да му се омогући посета концентрационим и казненим логорима, затворима и болницама, да се болеснима обезбеде лечење, рубље и храна и да се ослобођена лица организовано пребаце у Србију. Планира и прикупљање поште за породице. Требало је ићи од импровизованог прикупљања вести ка покушају стварања административно уређеног механизма.
Уз писмо је сачуван предлог службеног наређења по којем би именовани чиновник, уз сагласност немачких и италијанских војних власти, путовао у НДХ, обишао логоре и болнице и радио на ослобађању лица са потврђених спискова. Предвиђено је путовање од 20. децембра 1941. до 5. марта 1942. и обавеза да се о сваком транспорту поднесе извештај. Иако је у примерку име остало празно, контекст показује да је текст био припреман за Рашковића и његове сараднике. Он је, дакле, настојао да своју неформалну улогу претвори у службено овлашћење.
МИСИЈА У ЗИМУ 1941- 1942. ГОДИНЕ
Крајем децембра 1941. акција је ушла у најинтензивнију фазу. Тома Максимовић је 26. децембра Милану Недићу доставио списак жена, девојака и деце заточених у Лобор-граду, уз молбу да интервенише како би били спасени од пропасти. Спискови су били кључни инструмент: претварали су безличну масу логораша у конкретна имена за која су породице и институције могле да траже ослобођење. Без проверених спискова немачки и усташки органи могли су да одбију захтев као неодређен или да произвољно одлучују ко ће бити пуштен.
Рашковић је у Загреб стигао са немачком пратњом. Према његовим писмима, уз њега су били сондерфирер Мајер и војник Франц Шпиндлер, а поседовао је препоруке Ернста Вајнмана и других немачких органа. Немачка пратња имала је двојаку функцију: омогућавала му је приступ установама и истовремено га надзирала. Она га је штитила од хапшења или напада, али је и показивала да се не креће као независни хуманитарац, већ унутар окупационог система.
Београдски надбискуп Јосип Ујчић упутио је 29. децембра препоруку Алојзију Степинцу. Истог дана Рашковић је примљен код загребачког надбискупа. Према Степинчевој белешци, Рашковић је тражио интервенцију за Србе и говорио о прелазу у римокатолицизам као могућности спасавања живота. Степинац је обећао да ће се обратити Артуковићу.
Почетком јануара 1942. сусрео се и са Дианом Будисављевић. Њен дневник бележи разговоре 7. и 8. јануара о заточеницима, списковима и могућој акцији Немачког Црвеног крста. Диана је већ имала сопствену мрежу помоћи, контакте са Јеврејском богоштовном општином, Црвеним крстом и различитим посредницима. Њена практична усмереност и неповерење према нејасним обећањима довели су до резерве према Рашковићу. Када је 14. јануара закључила да он и пратиоци нису обишли логоре и да су њихове најаве можда биле обмана, она је изразила разумљиву сумњу човека који је свакодневно наилазио на забране, одлагања и лажна обећања.
Диана Будисављевић је била организаторка трајне и добро документоване акције помоћи, док је Рашковић био путујући посредник зависан од политичких дозвола. Његова обећања могла су бити искрена, али већа од стварних овлашћења. Њена сумња не поништава његов рад, а његов рад не чини њену сумњу неоправданом.
У писму Милану Аћимовићу написаном у Загребу око православног Божића 1942. Рашковић тврди да су немачки представници спремни да помогну ако власти у Србији обезбеде сагласност за пријем до двадесет хиљада преосталих заточеника, углавном жена, деце и тешко оболелих. Он тражи хитну интервенцију код генерала Паула Бадера, Харалда Турнера, Феликса Бенцлера и Ернста Вајнмана. Наводи да смрт у логорима „коси“ људе и да је време последње. Помиње и намеру да са Дианом Будисављевић подели одећу и обућу заточеницима у Лобор-граду. Ово писмо показује Рашковићеве намере, али не доказује да је планирани масовни трансфер од двадесет хиљада заиста одобрен или извршен.
Најважнији Рашковићев извештај носи датум 28. јануар 1942. и упућен је Милану Недићу, док су варијанте или копије биле намењене Аћимовићу, министру Душану Ђорђевићу и црквеним властима. У њему износи тврдњу да му је до тада успело да спасе 30.000 Срба са територије НДХ. Као основу мисије наводи решење Министарства унутрашњих послова од 23. децембра 1941, подршку Управног штаба, Вајнманову препоруку и Немачки Црвени крст. Описује страдања, положај избеглица у италијанској зони и контакте са бројним функционерима.
Број од 30.000 представља централно, али и најпроблематичније место књиге. Он потиче од самог Рашковића, који настоји да оправда наставак мисије. Не постоји сачувана јединствена евиденција са именима тридесет хиљада лица, транспортним листама и датумима преласка која би омогућила независну проверу. Могуће је да је у тај број укључио све људе чијем је преласку посредно допринела шира институционална акција, а не само лица која је лично извео из логора. Могуће је и да је реч о заокруженој, реторички појачаној процени. Ђурић прихвата да нема коначног доказа, али сматра да бројни фрагменти оправдавају закључак о десетинама хиљада спасених.
Извештај је важан и због географског распона. Рашковић пише о избеглицама у Сушаку, Ријеци, Трсту, Шибенику, Сплиту и областима под италијанском контролом. Наводи локалне одборе, свештенике, лекаре и појединце који су збрињавали избеглице. Захваљује италијанским војним властима за заштиту Срба у појединим областима. И овде је његов тон политички прилагођен: он наглашава лојалност према окупационим властима и саветује избеглице да избегавају поступке који би изазвали одмазду. То сведочи о стратегији преживљавања, али и о идеолошком оквиру у коме је деловао.
СУКОБ ОКО ОВЛАШЋЕЊА
После достављања јануарског извештаја појавиле су се реакције које су довеле у питање Рашковићев статус. Представници Српског Црвеног крста, међу којима су били Петар Зец и пуковник Маринковић, обратили су се немачким колегама и домаћим властима. Суштина спора била је да ли се Рашковић неовлашћено представљао као делегат Немачког или Српског Црвеног крста и да ли је својим наступом нарушавао службене канале. Недићева маргинална белешка на једном документу показује да је Вајнманов протест сматран оправданим, што значи да Рашковић није имао безусловну заштиту.
Рашковић је 4. фебруара 1942. послао три писма: Милану Недићу, Милану Аћимовићу и митрополиту Јосифу. У њима наглашава да је деловао као Аћимовићев званични представник, а не као делегат Српског Црвеног крста. Тврди да је имао потврду Немачког Црвеног крста за конкретну акцију, али да се није лажно представљао. Оптужује противнике за љубомору и интриге, позива се на своје порекло, чиновничку исправност и патриотизам и моли да му се омогући наставак рада. Емотиван тон показује колико је његова позиција била нестабилна.
Ова епизода открива структурни проблем хуманитарног рада под окупацијом. Више установа је желело да контролише представљање, спискове, помоћ и контакте са Немцима. Сукоб није морао проистицати само из сујете - Црвени крст је имао разлога да спречи неовлашћено коришћење свог имена, јер је његова ограничена међународна веродостојност зависила од процедура. Са друге стране, строга процедура могла је да успори хитне интервенције. Рашковић је деловао као човек који је покушавао да прескочи административне препреке, али је тиме производио сумњу и отпор.
У књизи се разматра и посета такозване међународне комисије Јасеновцу 6. фебруара 1942. Тада су усташе направиле кулисе које је требало да докажу да је у логору све у реду, и да су логораши малтене повлашћени својим положајем. Превару су организовали Макс Лубурић и његови одани сарадници, кољачи који су се маскирали у „хуманитарце“. У неким сведочењима помиње се представник Српског Црвеног крста. Ђурић изричито наводи да нема доказа да је то био Рашковић. Извештај немачког посланика Зигфрида Кашеа са те посете описује уређен, чист и радно организован логор, са добром храном и медицинском негом. Трик је успео: број заточеника је привремено смањен, простор припремљен, а гостима је представљена пропагандна слика.
Супротност том извештају чине други немачки документи. Извештај Артура Хефнера од 8. јануара говори о „пакленом“ стању, великој смртности, глади, болестима и нељудском поступању. Белешка о исказу Карла Хегера од 9. априла 1942. описује премлаћивања, убиства, недовољну храну, лешеве уграђиване у насип и свакодневну смрт заточеника. Поређење ових докумената показује како је логорска управа производила лажну слику за стране посетиоце, док су интерни извори бележили стварно насиље.
Недић је 19. фебруара 1942. писао Харалду Турнеру и тражио да се Србима у логорима омогући слање хране, рубља и одеће преко српског и немачког Црвеног крста. У писму се наводи да претходни покушаји преко Немачког Црвеног крста нису дали резултат јер је питање проглашено политичким. Овај документ потврђује да су извештаји и спискови доводили до службених интервенција на највишем нивоу домаће управе, али такође показује да резултат није био увек успешан. Немачка власт је могла да затражи проверу, проследи молбу Загребу или изврши притисак, али није желела да наруши односе са савезничком НДХ.
РЕЗУЛТАТИ
Најјаснији конкретан резултат акције односи се на ослобађање групе заточеница и деце из Лобор-града и групе мушкараца из Јасеновца крајем марта 1942. Према грађи коју анализира Ђурић, у сарадњи више посредника, укључујући Диану Будисављевић и Рашковића, из Лобор-града је ослобођено око 130 жена и деце српске националности. Истовремено је тринаест српских мушкараца из Јасеновца пребачено у Србију. Значајну улогу у одобравању имао је Ернст Вајнман. Ослобођени су били у тешком здравственом стању и захтевали су посебну исхрану и лечење.
Тома Максимовић је 11. априла Вајнману послао двадесет девет фотографија Срба, Српкиња и деце ослобођених из Лобор-града и Јасеновца, уз захвалност за његов утицај. Тај документ је драгоцен јер повезује дипломатско-полицијску интервенцију са видљивим људским исходом. Фотографије показују физичке последице заточења и потребу за опоравком. Ипак, писмо захвалности, састављено у условима окупационе зависности, користи изразито похвалан језик према немачком функционеру. То је био део стратегије да се одржи канал за будуће интервенције.
Немачка документа у трећем делу књиге показују како су молбе из Београда пролазиле кроз нацистичку бирократску процедуру. Извештај Милана Недића предат Турнеру прослеђен је немачком официру за везу у Загребу са захтевом да се наводи провере. Оперативна команда Полиције безбедности у Загребу је 18. марта 1942. известила Вајнмана да су после провере наводи о зверствима утврђени као тачни. Ово је један од најважнијих докумената у књизи: показује да извештаји нису остали само у кругу српских власти, већ су приморали немачке органе да траже потврду од сопствених служби у НДХ.
Потврђивање злочина није значило доследно супротстављање усташкој политици. Немачки Рајх је био главни политички и војни ослонац НДХ. Његови функционери су интервенисали онда када су процењивали да терор угрожава ред, производњу, саобраћај или војне операције, а не зато што је систем као целина прихватио начело заштите жртава. Уосталом, Хитлер је мрзео Србе и подстицао Павелића да се са њима обрачуна. Појединачна ослобађања могла су се догодити унутар поретка који је истовремено омогућавао масовни злочин. Управо та противречност мора остати видљива како се прича о спасавању не би претворила у ублажавање карактера немачке окупације.
Рашковићеви текстови су емоционални, национално ангажовани и усмерени на добијање подршке. Писма Максимовића и Недића имају административни и молбени тон. Немачки документи користе хладан службени језик, али понекад садрже потресне описе. Када се извори укрсте, могуће је утврдити да су злочини били познати различитим центрима, од српских до немачких, да су постојале интервенције и да су поједине групе заиста ослобођене. Много је теже утврдити укупан број спасених и тачан „списак“ заслуга.
ДОПРИНОС КЊИГЕ
Највећи допринос „Заборављеног праведника“ јесте увођење Богдана Рашковића у историографију и објављивање докумената који су били расути по различитим архивима. Његово име се раније појављивало у дневнику Диане Будисављевић, појединим зборницима и фуснотама, али није постојала студија која би покушала да повеже биографију, путовања, извештаје и институционалне реакције. Ауторова истраживачка упорност видљива је у трагању по Војном архиву, Архиву Србије, Архиву Српске православне цркве, Архиву Војводине и другим збиркама.
Књига истовремено указује на проблем недоступне грађе. Део документације немачке Службе безбедности после рата је заплењен, анализиран и распоређен у различите фондове. Неке целине су деценијама биле недоступне истраживачима, а део, према Ђурићу, ни данас није слободан за коришћење. Он претпоставља да би у досијеима Милана Недића, у материјалу безбедносних служби или у усташким обавештајним елаборатима могли постојати додатни подаци о Рашковићевим мисијама.
Ђурић се критички односи према послератној југословенској историографији, сматрајући да је идеолошки оквир спречавао истраживање хуманитарних активности колаборационистичких власти и појединих Немаца. У томе има основа: историографија је дуго била усредсређена на окупациони терор, партизански покрет и политичку издају, док су посредничке и хуманитарне праксе добијале мање пажње. Међутим, исправљање једностраности не сме довести до нове једностраности. Вајнман, Турнер и други немачки службеници не могу се посматрати само кроз појединачне интервенције у корист Срба, већ и кроз укупну политику полицијског терора, прогона Јевреја, талачких одмазди и одржавања окупације. Што се тиче српских колаборациониста, научно одржив приступ мора истовремено видети и помоћ избеглицама и саучесништво у окупационом систему. Остаје као непорецива чињеница да је Милан Недић чинио све што је могао за спасавање Срба од усташког терора.
Колико је људи спасао Рашковић, тешко је рећи. Ратна документација је уништавана, преношена и политички филтрирана. Многе интервенције могле су бити усмене, а спасени људи нису увек знали ко је покренуо њихово ослобађање. Историографска одговорност је у томе да се избегну и некритичко величање и скептицизам који прихвата само савршено сачуван доказ. Зато у Ђурићевој књизи визуелни материјал, карте, факсимили писама, спискови заточеница и фотографије имају важну доказну и меморијалну функцију. Карте распада Југославије и окупационе поделе показују просторну сложеност мисија: путовање из Београда у Загреб, Јасеновац, Лобор-град или италијанску зону значило је прелазак између различитих режима контроле. Факсимили омогућавају читаоцу да види службене печате, рукописне белешке и материјалност документа. Спискови жена и деце из Лобор-града подсећају да иза политичких преговора стоје појединачне судбине.
У ПОТРАЗИ ЗА ПУНОМ ИСТИНОМ
Документи објављени у књизи не дају складну причу. У њима се појављују различити бројеви, недоследни називи установа, непотпуни спискови и супротстављене оцене истих људи. Рашковић себе приказује као овлашћеног и успешног посредника, а Диана Будисављевић у једном тренутку сумња у његове могућности. Српски Црвени крст оспорава начин његовог представљања, а немачки службеници час подржавају акцију, час је враћају из хуманитарне у политичку надлежност. Управо та несагласност чини збирку вредном. Она показује да историја спасавања није била линеаран подухват са јединственим руководством, већ низ делимично повезаних иницијатива, бирократских сукоба и повремених успеха.
Рашковић није располагао сопственом организацијом, великим новчаним средствима или формалном командном моћи. Његов капитал били су информација, кретање и контакти. Прикупљао је имена, носио молбе између породица и власти, тражио потписе и пропуснице, разговарао са људима који су могли да утичу на одлуку. У екстремним условима таква улога могла је бити пресудна: једно име унето на списак, једна препорука или једна благовремено послата порука могли су одлучити да ли ће конкретно лице остати у логору или бити укључено у транспорт.
Ђурић такође показује да „спасавање“ није увек значило исту ствар. Понекад је реч о непосредном ослобађању из логора и преласку у Србију, а понекад о добијању дозволе за слободније кретање, болничко лечење или доставу пакета. У другим случајевима спас је значио бекство у италијанску зону, привремено скривање, промену верске припадности под принудом или смештај код рођака. Сабирање свих тих категорија у један број методолошки је веома тешко. Зато процена Рашковићевог доприноса мора почивати на јасном разликовању врсте помоћи и степена његовог учешћа.
Избегличка сведочења су најпре била усмена прича преживелих, затим записник Комесаријата, потом прилог писму немачком функционеру и коначно архивски документ који историчар објављује осам деценија касније. На свакој етапи мењао се контекст употребе. За избеглицу је исказ био сведочење о губитку породице, за Недићев Комесаријат доказ о потреби помоћи, за немачку полицију материјал за безбедносну проверу, а за савременог историчара извор за изучавање Србоцида. Ђурић показује да је документ истовремено траг догађаја и производ институције која га је сачинила.
И фотографије ослобођених имају више значења. Оне су доказ да су конкретни људи стигли у Србију, медицински запис о последицама глади и заточења, али и средство захваљивања немачком функционеру чија се наклоност желела задржати. Култура сећања захтева не само снажну слику већ и тачан податак о лицу, месту, датуму и околностима.
Колективно сећање често се организује око неколико препознатљивих хероја, док читаве мреже мање познатих сарадника нестају. Истакнуто место Диане Будисављевић у савременој јавности оправдано је обимом и документованошћу њене акције, али оно не искључује истраживање других учесника.
Зато је најплоднији правац будућег истраживања јасан: саставити базу имена заточеника, посредника, чиновника и пратилаца, повезати датуме писама са транспортним списковима и упоредити српске, хрватске, немачке, италијанске и архиве СПЦ. Таква анализа могла би да покаже кроз које канале је молба пролазила, где је заустављена и ко је донео коначну одлуку. Она би истовремено смањила зависност од накнадних мемоарских оцена и недовољно проверљивих бројева.
Монографија Вељка Ђурића, дакле, није последња реч о Богдану Рашковићу, али етичка оцена Рашковићевог деловања не зависи само од коначног броја спасених. У условима у којима је већ и прикупљање имена заточеника могло изазвати сумњу, путовање кроз територије под различитим војним и полицијским режимима представљало је стварни ризик. Његов случај зато не нуди једноставну херојску биографију, већ пример моралног деловања у разграђеном институционалном окружењу. Управо у тој напетости лежи највећа историјска вредност теме: она приморава читаоца да разликује конкретно добро дело од политичког поретка у коме је извршено, без прикривања било једног било другог. Тако се историјско разумевање не своди на пресуду једној личности, већ на реконструкцију улоге свих учесника у конкретној ратној ситуацији.
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
„Заборављени праведник“ је књига о човеку, али и о механизму спасавања у условима у којима ниједна институција није била слободна, ниједна дозвола сигурна, док је сваки транспорт спасаваних Срба зависан од политичке воље окупатора и власти НДХ. Богдан Рашковић се из сачуваних докумената види као енергичан, упоран и самопожртвовани посредник. Путовао је у опасне области, прикупљао сведочења, обилазио институције, носио спискове и тражио интервенције. Имао је контакте са Миланом Аћимовићем, Миланом Недићем, Томом Максимовићем, немачким функционерима, Дианом Будисављевић, Јосипом Ујчићем, Алојзијем Степинцем и другим лицима. Његов рад био је стварни део шире мреже помоћи. Он је био истински родољуб, који није одустајао ни у најтежим тренуцима.
Документи сведоче да су информације из Србије и са терена прослеђиване немачким органима, да су наводи о усташким злочинима проверавани и потврђивани и да су поједине групе заточеника ослобођене и пребачене у Србију. Најбоље документовани пример је транспорт жена и деце из Лобор-града и мушкараца из Јасеновца у пролеће 1942. Не може се, међутим, поуздано доказати да је Рашковић лично спасао тридесет хиљада људи, нити да су сви резултати били последица његове иницијативе. Његове заслуге треба посматрати као део колективног и институционално процеса.
Унутар система окупационог насиља постојале су акције помоћи, преговори, сукоби надлежности и појединци који су покушавали да искористе сваки расположиви канал. Историјска сложеност не подразумева моралну релативизацију. Немачки окупациони режим и усташка држава остају одговорни за терор и масовне злочине геноцида, а домаће колаборационистичке власти су биле смештене у оквире окупационог поретка. Али појединачни поступци спасавања такође су чињенице и морају бити укључени у потпуну историју.
Рашковићева судбина остаје недопричана. Не зна се где је провео последње године, када је умро и где је сахрањен. Нема ни потпуне архиве његових путовања. Управо та празнина објашњава наслов монографије. Он је „заборављен“ не само зато што није добио јавно признање већ и зато што је његов живот остао распршен у туђим дневницима, службеним протоколима и архивским маргинама. Ђурић је те фрагменте сакупио и показао да постоји довољно основа за даља истраживања.
Као документарна студија, књига доноси значајну грађу о прогону Срба у НДХ, избегличкој кризи и комуникацији између Београда и Загреба. Као студија сећања, она поставља питање ко добија место у националном памћењу и зашто су неки облици помоћи дуго остајали невидљиви. Њен најубедљивији закључак није да је решена свака недоумица о Богдану Рашковићу, већ да је његово име немогуће изоставити из историје акција спасавања Срба 1941–1942. године. Истовремено, будућа истраживања морају проверити бројеве, пронаћи нове спискове и извештаје и јасније раздвојити лични допринос Рашковића од рада других учесника. Тек тада ће прича о „заборављеном праведнику“ добити потпунији историјски облик.
Било како било, Рашковић се нашао на путу кнеза Ива од Семберије, који је откупљивао српско робље од Кулин – капетана 1806, па је касније био заборављен и умро у сиромаштву. О њему песма пева:
Оде робље куд је коме драго,
Благо Иви и Ивиној души!
И то Иви нико не припозна.
Ни Ивану когоде захвали,
И камо ли да Ивану плати!
Иван не ће ни од кога плаће,
Ивану ће Христос Господ платит
Када Ива буде на истини.
То бисмо могли рећи и о Богдану Рашковићу, о коме говори књига историчара Вељка Ђурића. Време је да трајно запамтимо Рашковића и да му, за почетак, посветимо неку улицу у Београду и родној Ћуприји.
„ПРЕБИЛОВАЧКЕ ГОЛУБИЦЕ“ АЛЕКСАНДРА ЖИВКОВИЋА: Још једна књига о надумном српском страдањуИзвор: Правда
