Piše: Vladimir Dimitrijević
O ČEMU JE REČ?
Knjiga „Zaboravljeni pravednik“ Veljka Đurića Mišine ( Autor i Udruženje „Most“, Skelani–Srebrenica, Beograd 2023 ) posvećena je Bogdanu Raškoviću, činovniku Ministarstva saobraćaja i Državnih železnica, čija je aktivnost tokom 1941. i 1942. godine bila usmerena na prikupljanje podataka o stradanju Srba u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj i na pokušaje oslobađanja, zbrinjavanja i prebacivanja zatočenih, prognanih i ugroženih lica u okupiranu Srbiju. To nije klasična biografija, jer su podaci o Raškovićevom životu oskudni, a njegova posleratna sudbina ostaje gotovo nepoznata. Ona je pre svega istoriografska rekonstrukcija jedne humanitarne i politički složene misije, zasnovana na sačuvanim pismima, izveštajima, službenim beleškama, svedočenjima izbeglica, dnevničkim zapisima i nemačkoj arhivskoj građi.
Đurić ga naziva „pravednikom“ u širem, srpskom memorijalnom smislu: čovekom koji je, izlažući sebe riziku, nastojao da pomogne pripadnicima sopstvenog naroda. Autor nastoji i da pokaže da su u tim akcijama, pored Raškovića, učestvovali predstavnici kolaboracionističke uprave u Srbiji, pre svega Milan Aćimović i Milan Nedić, pojedini službenici Komesarijata za izbeglice, Srpsko i Nemačko društvo Crvenog krsta, Diana Budisavljević, crkveni velikodostojnici, kao i pojedini nemački vojni, policijski i diplomatski funkcioneri. Sam autor priznaje da zbog nepotpune građe nije moguće pouzdano utvrditi ukupan broj spasenih, niti precizno razdvojiti doprinos svakog učesnika.
SLOM KRALjEVINE JUGOSLAVIJE I NASTANAK NDH
Kraljevina Jugoslavija se početkom 1941. nalazila okružena silama Osovine i državama koje su imale teritorijalne pretenzije prema njoj. Posle pristupanja Trojnom paktu 25. marta i vojnog udara 27. marta 1941, Nemačka je 6. aprila pokrenula napad. Kratkotrajni Aprilski rat završen je slomom i podelom jugoslovenske države. Njene teritorije podelile su Nemačka, Italija, Mađarska, Bugarska i drugi saveznici Osovine, dok je 10. aprila 1941. proglašena Nezavisna Država Hrvatska, pod ustaškim vođstvom i nemačko-italijanskim pokroviteljstvom.
Politika NDH prema Srbima bila je državni genocidni projekat. Njegovi oblici bili su masovna ubistva, zatvaranje u logore, prisilno iseljavanje, oduzimanje imovine, rušenje ili preuzimanje pravoslavnih hramova i prisilni prelazi u rimokatolicizam. U prvim mesecima postojanja NDH nasilje je zahvatilo brojna mesta u Hrvatskoj, Slavoniji, Sremu, Bosni i Hercegovini. Ustaški organi progonili su srpske intelektualce, sveštenstvo, solunske dobrovoljce i ugledne domaćine, ali je teror brzo obuhvatio čitave porodice i sela. Logori kao što su Jasenovac, Gospić, Jadovno, Slana, Lobor-grad, Gornja Rijeka i drugi postali su instrumenti mučenja i uništavanja.
Posledica ovakve politike bio je veliki izbeglički talas ka Srbiji i ka italijanskoj okupacionoj zoni. Brojevi u izvorima znatno se razlikuju. Savremeni izveštaji i kasnija istoriografija pominju od nešto više od dvesta hiljada registrovanih izbeglica do procena od četiri stotine hiljada i više. Mnogi ljudi nisu bili evidentirani, neki su nastavili put, deo je odveden na prinudni rad, a administrativne kategorije „izbeglica“, „preseljenik“, „prognanik“ i „internirac“ nisu uvek upotrebljavane dosledno. U okupiranoj Srbiji stvorila se ogromna humanitarna kriza, u kojoj je bilo neophodno obezbediti hranu, smeštaj, zaposlenje, lečenje i dokumentaciju za desetine i stotine hiljada ljudi.
Srbija je posle Aprilskog rata bila nemačko vojnookupaciono područje, bez stvarnog suvereniteta. Nemačka uprava je kontrolisala bezbednost, privredu, saobraćaj i ključne političke odluke. Domaći administrativni aparat obnovljen je zato što je okupatoru bio potreban za održavanje reda, snabdevanje, poreske poslove i sprovođenje naređenja. Najpre je obrazovan Savet komesara pod Milanom Aćimovićem, a zatim, krajem avgusta 1941, Vlada narodnog spasa pod Milanom Nedićem. Đurić naglašava njihovu podređenost nemačkim vlastima, ali istovremeno nastoji da pokaže da su pojedini predstavnici ovih uprava koristili ograničen prostor delovanja kako bi ublažili položaj izbeglica i Srba u NDH.
U tom sistemu ključni su bili nemački vojni upravnici: Upravni štab Haralda Turnera, diplomatski predstavnici kao što je Feliks Bencler, policijsko-bezbednosni aparat i njegovi rukovodioci, među kojima je u Beogradu bio Ernst Vajnman. Nemačka je istovremeno bila okupator Srbije, nosilac terora, odmazdi, streljanja talaca, progona Jevreja i ekonomske eksploatacije, ali su njeni organi imali politički interes da ograniče ustaško nasilje kada je ono izazivalo ustanak, nestabilnost i poremećaj nemačkih komunikacija. Upravo u toj protivrečnoj situaciji otvarao se uzak prostor za intervencije u korist zatočenih Srba. Đurić ne poriče okupatorsku prirodu nemačke vlasti, ali naglašava da su različite nemačke službe ponekad imale suprotstavljene interese i da su pojedinci, iz humanitarnih, političkih ili bezbednosnih razloga, podržavali molbe iz Beograda.
Đurić takođe ne poriče da su Aćimović i Nedić sarađivali sa okupatorom, niti da su njihove uprave bile deo okupacionog sistema. Međutim, nastoji da pokaže da se njihova istorijska uloga ne može razumeti samo kroz jednu kategoriju. Pored represivnih i političkih funkcija, te uprave su prihvatale izbeglice, organizovale prihvatne centre, intervenisale za zatočenike i pokušavale da dobiju dozvolu za njihov prelazak u Srbiju. Taj aspekt, prema Đuriću, bio je potiskivan u posleratnoj istoriografiji. To jest, humanitarna intervencija ne poništava odgovornost za kolaboraciju, ali ni kolaboracionistički status sam po sebi ne znači da svaka konkretna akcija mora biti svedena na službe okupatoru. Raškovićeva delatnost pokazuje koliko su moralne i političke granice u okupiranoj Evropi bile složene.
MREŽA POMOĆI IZBEGLICAMA U NEDIĆEVOJ SRBIJI
Đurić se podrobno bavi institucijama bez kojih pojedinačna inicijativa nije mogla da proizvede praktičan rezultat. Najvažniji domaći organ bio je Komesarijat za izbeglice i preseljenike. Njegovi počeci bili su povezani sa prihvatom Slovenaca koje su nemačke vlasti proterivale iz anektiranih oblasti, ali su se zadaci brzo proširili na Srbe prognane iz NDH, sa Kosova i Metohije, iz Bačke, Stare Srbije ( Makedonije ) i drugih krajeva. Za izvanrednog opunomoćenog komesara postavljen je Toma Maksimović, industrijalac i nekadašnji gradonačelnik Borova. Komesarijat je organizovao registraciju, smeštaj, ishranu, zapošljavanje, prevoz i pravnu zaštitu izbeglica.
Posebno je važan rad pravne službe Komesarijata, koja je saslušavala izbeglice i beležila njihove iskaze o progonu i zločinima. Ta svedočenja imala su dvostruku ulogu. Na neposrednom nivou, mogla su da pomognu u pronalaženju nestalih članova porodice, dokazivanju porekla i rešavanju administrativnog statusa. Na širem nivou, postala su dokazni materijal koji je prosleđivan srpskim, nemačkim i crkvenim organima. Đurić Mišina ističe da su hiljade takvih zapisnika sačuvane u arhivskim fondovima i da predstavljaju jedan od najvažnijih korpusa izvora o genocidu nad Srbima u NDH. U aprilu 1942. Maksimović je Ernstu Vajnmanu dostavio dvadeset sedam zapisnika sa iskazima izbeglica i skicu područja zločina, a zatim i dvadeset devet fotografija oslobođenih lica iz Lobor-grada i Jasenovca.
Drugi važan činilac bilo je Srpsko društvo Crvenog krsta. Pod okupacijom je njegov rad reorganizovan i stavljen pod nadzor vlasti. Društvo je prikupljalo pomoć, organizovalo bolnice, podržavalo decu i izbeglice i nastojalo da preko Nemačkog Crvenog krsta uspostavi vezu sa logorima. Ipak, odnos Raškovića i rukovodstva Srpskog Crvenog krsta bio je napet. U februaru 1942. došlo je do sukoba zbog načina na koji se predstavljao i zbog pitanja ko ima pravo da nastupa u ime Crvenog krsta. Rašković je tvrdio da nije lažno govorio da je delegat srpske organizacije, već da je imao preporuke i potvrdu Nemačkog Crvenog krsta za konkretnu misiju. Njegova pisma pokazuju ogorčenje zbog „intriga“ i straha da bi administrativni sukob mogao zaustaviti akciju.
Nemačko društvo Crvenog krsta bilo je važno jer bez nemačkog odobrenja nije bilo moguće slobodno putovati, ulaziti u logore, pregovarati sa vlastima NDH ili organizovati transport. Rašković u prepisci pominje podršku predstavnice Nemačkog Crvenog krsta gospođe Eške i pojedinih oficira. Ipak, dokument Milana Nedića Haraldu Turneru od 19. februara 1942. pokazuje ograničenje humanitarnog kanala: nemački predstavnik Crvenog krsta saopštio je da su pitanja civilnih interniraca u NDH političke prirode i da organizacija nije nadležna, pa je intervenciju trebalo usmeriti Upravnom štabu. Ovaj primer otkriva da se iza humanitarne retorike stalno nalazila politika. Pomoć je zavisila od odnosa okupacionih i ustaških vlasti, diplomatskih procena i bezbednosnih interesa.
Posebno mesto ima Diana Budisavljević. Njen dnevnik beleži susrete sa Raškovićem početkom januara 1942. i razgovore o spiskovima zatočenika, obilasku logora i mogućnosti da se preko nemačkih organa obezbedi zaštita. Budisavljevićeva je u jednom trenutku posumnjala u stvarni obim Raškovićevih ovlašćenja i kritikovala to što on i pratioci tokom boravka nisu posetili logore. Po Đuriću, njen sud bio prestrog i da kasniji rezultati pokazuju da misija nije bila obmana. Rašković je imao službene preporuke i pristup nemačkim vlastima, ali je njegov položaj bio nejasan, ovlašćenja promenljiva, a sopstveni izveštaji ponekad nedovoljno precizni.
U mrežu su ulazili i crkveni velikodostojnici. Mitropolit skopski Josif, koji je u ratnim okolnostima imao važnu ulogu u upravljanju Srpskom pravoslavnom crkvom, primao je Raškovićeve izveštaje i mogao je da posreduje pred vladom. Beogradski nadbiskup Josip Ujčić preporučio je Raškovića zagrebačkom nadbiskupu Alojziju Stepincu. Prema belešci o susretu 29. decembra 1941, Rašković je zahvalio Stepincu za ono što je učinio za Srbe i zamolio ga za novu intervenciju. U razgovoru se pojavilo i pitanje prelaska u rimokatolicizam kao načina da se spase život, što pokazuje tragičan kontekst u kome je žrtvama ponuđeno da se odreknu verskog identiteta kako bi izbegle progon. Stepinac je zabeležio da je intervenisao kod ministra unutrašnjih poslova Andrije Artukovića, ali da mu ishod nije bio poznat. Tipično za Stepinca: može se intervenisati, ali tako da te to ne košta mira i položaja na kome se nalazaiš. Srbi su, na ovaj ili onaj način, krivi za položaj u kome su se našli.
Tako je pomoć zavisila od složene mreže pojedinaca i ustanova. Rašković nije mogao sam da oslobodi zatočenike - mogao je samo da donese spisak, prenese poruku, pronađe srodnike, podstakne intervenciju i prati transport. Komesarijat je morao da prihvati ljude u Srbiji, domaće vlasti da odobre smeštaj, nemački organi da daju propusnice i političku saglasnost, a vlasti NDH da formalno dozvole puštanje. Zato se njegov doprinos najbolje razume kao delovanje posrednika koji je povezivao razdvojene centre odlučivanja.
KO JE ON BIO?
Biografski podaci o Bogdanu Raškoviću rekonstruisani su iz matičnih knjiga, personalnih dosijea i službene dokumentacije. Rođen je 1907. godine u Ćupriji, u porodici Milorada Raškovića, oficira, i Ljubice. Završio je železničku saobraćajnu školu u Beogradu i položio završni ispit 1927. godine. Od 1928. radio je u sistemu Ministarstva saobraćaja i Državnih železnica, a obavljao je različite administrativne i saobraćajne poslove. Vojni rok služio je u Karlovcu i stekao podoficirski čin u inženjerijskoj struci. Godine 1931. oženio se Marom Glišić; prema dostupnim podacima, nisu imali dece.
Službeni opisi predstavljaju ga kao čoveka nižeg rasta, mirnog i povučenog držanja, sa znanjem nemačkog jezika i iskustvom u železničkom saobraćaju. Upravo su poznavanje transporta, službena disciplina i sposobnost komunikacije sa nemačkim organima mogli biti razlog što je izabran za opasne misije. Đurić razmatra mogućnost njegove veze sa vojnoobaveštajnim strukturama Kraljevine Jugoslavije, ali za to ne nudi konačan dokaz. Iz dosijea se vidi da je pred rat obavljao poslove povezane sa sastavljanjem i kontrolom međunarodnih vozova, što mu je moglo obezbediti poznanstva, poznavanje maršruta i naviku kretanja preko granica.
U martu 1941. premešten je u Suboticu. Posle sloma države u njegovom personalnom dosijeu postoji višegodišnja praznina, upravo u periodu kada je obavljao misije u NDH i italijanskoj zoni. Formalno je penzionisan 1943. godine. Posle rata je izvesno vreme ponovo radio u Ministarstvu saobraćaja Demokratske Federativne, potom Federativne Narodne Republike Jugoslavije. Nije utvrđeno kada i gde je umro. Đurić je bezuspešno tražio podatke u matičnim knjigama i evidencijama grobalja u Beogradu i Ćupriji. Priča za roman: čovek koji je nastojao da sačuva tragove o stradanju drugih sam je gotovo nestao iz istorijskog zapisa.
Raškovićev karakter najbolje se nazire u pismima. On piše emotivno, sa snažnim osećanjem nacionalne dužnosti, ponekad patetično i bez jasne granice između službenog izveštaja i lične odbrane. Ističe sopstvenu hrabrost, požrtvovanost i kontakte sa visokim funkcionerima. U više navrata tvrdi da rizikuje život i da je spreman da ga žrtvuje. Takva pozicija može biti autentičan izraz uverenja, ali i pokušaj da obezbedi institucionalnu podršku i zaštiti se od suparnika. Njegova pisma sadrže i veličanje Nedića, Aćimovića, nemačkih i italijanskih funkcionera: bez pohvalnog i lojalnog tona misija verovatno ne bi mogla da se nastavi.
NA POČECIMA MISIJE
Tačan datum početka Raškovićevog rada nije utvrđen. Prema njegovim kasnijim navodima, putovao je u NDH već od juna 1941, a jedno od prvih poznatih službenih putovanja moglo je početi 10. jula, u grupi sa Dragutinom Milićem i drugim saradnicima. Za put su bile potrebne potvrde domaćih komesarskih organa i nemačkih vlasti. Početni zadaci bili su prikupljanje informacija o nestalim i zatočenim Srbima, pronalaženje pojedinaca sa spiskova koje su dostavljale porodice, ispitivanje stanja u logorima i traženje mogućnosti da se ugroženi prebace u Srbiju.
Prvo sačuvano Raškovićevo pismo Milanu Nediću od 2. septembra 1941. ima karakter alarmantnog izveštaja i molbe za podršku. On opisuje masovni teror nad Srbima i tvrdi da su on i saradnici obilazili mesta stradanja, kontaktirali nemačke predstavnike i pokušavali da spasu ugledne i ugrožene ljude. Ukazuje i na ogroman broj žrtava ustaškog terora, za koji se u Beogradu već znalo.
Nedić je na pismu ostavio pitanje ko je Raškovića ovlastio, što ukazuje da njegov status u početku nije bio čvrsto definisan. Rašković je delovao na granici službene misije i lične inicijative. Njegova prednost bila je pokretljivost, a slabost odsustvo jasne institucionalne nadležnosti. Zbog toga je nastojao da naknadno obezbedi formalne naloge, propusnice i preporuke. U pismu od 17. septembra iznosi detaljniji pregled putovanja, kontakata i logora. Pominje Jasenovac, Krapje, Koprivnicu i druga mesta, kao i saradnju sa nemačkim oficirima koji su mu omogućavali kretanje.
U tim izveštajima Rašković neprestano naglašava da nemačke vlasti treba uveriti da je spasavanje Srba u interesu reda i stabilnosti. Njegova argumentacija nije samo humanitarna. On ukazuje da ustaški teror proizvodi očaj, ustanak i neprijateljstvo prema Osovini. Tako nastoji da moralni zahtev prevede na jezik koji okupaciona uprava razume: bezbednost, kontrola stanovništva i sprečavanje širenja pobune. U isto vreme, u izveštajima pohvaljuje pojedine italijanske vlasti koje su u svojoj zoni prihvatale izbeglice i u nekim oblastima ograničavale ustašku samovolju.
Pisma su dospela i do organa NDH. Hrvatske obaveštajne strukture u Zemunu pratile su Raškovićeve aktivnosti i beležile da mu pojedini nemački službenici pružaju pomoć. Ta podrška je iz perspektive ustaških vlasti ocenjivana kao nelojalna. Ovo je važan dokaz da njegovo delovanje nije bilo potpuno beznačajno: da je bilo samo privatna fantazija, verovatno ne bi privuklo pažnju obaveštajnih organa NDH.
Najobimniji rani dokument je pismo Milanu Aćimoviću od 10. oktobra 1941. Rašković tvrdi da mu je to već deseto putovanje i izlaže plan za sistematizaciju akcije. Predlaže da se sastave i nemački potvrde spiskovi zatočenika, da mu se omogući poseta koncentracionim i kaznenim logorima, zatvorima i bolnicama, da se bolesnima obezbede lečenje, rublje i hrana i da se oslobođena lica organizovano prebace u Srbiju. Planira i prikupljanje pošte za porodice. Trebalo je ići od improvizovanog prikupljanja vesti ka pokušaju stvaranja administrativno uređenog mehanizma.
Uz pismo je sačuvan predlog službenog naređenja po kojem bi imenovani činovnik, uz saglasnost nemačkih i italijanskih vojnih vlasti, putovao u NDH, obišao logore i bolnice i radio na oslobađanju lica sa potvrđenih spiskova. Predviđeno je putovanje od 20. decembra 1941. do 5. marta 1942. i obaveza da se o svakom transportu podnese izveštaj. Iako je u primerku ime ostalo prazno, kontekst pokazuje da je tekst bio pripreman za Raškovića i njegove saradnike. On je, dakle, nastojao da svoju neformalnu ulogu pretvori u službeno ovlašćenje.
MISIJA U ZIMU 1941- 1942. GODINE
Krajem decembra 1941. akcija je ušla u najintenzivniju fazu. Toma Maksimović je 26. decembra Milanu Nediću dostavio spisak žena, devojaka i dece zatočenih u Lobor-gradu, uz molbu da interveniše kako bi bili spaseni od propasti. Spiskovi su bili ključni instrument: pretvarali su bezličnu masu logoraša u konkretna imena za koja su porodice i institucije mogle da traže oslobođenje. Bez proverenih spiskova nemački i ustaški organi mogli su da odbiju zahtev kao neodređen ili da proizvoljno odlučuju ko će biti pušten.
Rašković je u Zagreb stigao sa nemačkom pratnjom. Prema njegovim pismima, uz njega su bili sonderfirer Majer i vojnik Franc Špindler, a posedovao je preporuke Ernsta Vajnmana i drugih nemačkih organa. Nemačka pratnja imala je dvojaku funkciju: omogućavala mu je pristup ustanovama i istovremeno ga nadzirala. Ona ga je štitila od hapšenja ili napada, ali je i pokazivala da se ne kreće kao nezavisni humanitarac, već unutar okupacionog sistema.
Beogradski nadbiskup Josip Ujčić uputio je 29. decembra preporuku Alojziju Stepincu. Istog dana Rašković je primljen kod zagrebačkog nadbiskupa. Prema Stepinčevoj belešci, Rašković je tražio intervenciju za Srbe i govorio o prelazu u rimokatolicizam kao mogućnosti spasavanja života. Stepinac je obećao da će se obratiti Artukoviću.
Početkom januara 1942. susreo se i sa Dianom Budisavljević. Njen dnevnik beleži razgovore 7. i 8. januara o zatočenicima, spiskovima i mogućoj akciji Nemačkog Crvenog krsta. Diana je već imala sopstvenu mrežu pomoći, kontakte sa Jevrejskom bogoštovnom opštinom, Crvenim krstom i različitim posrednicima. Njena praktična usmerenost i nepoverenje prema nejasnim obećanjima doveli su do rezerve prema Raškoviću. Kada je 14. januara zaključila da on i pratioci nisu obišli logore i da su njihove najave možda bile obmana, ona je izrazila razumljivu sumnju čoveka koji je svakodnevno nailazio na zabrane, odlaganja i lažna obećanja.
Diana Budisavljević je bila organizatorka trajne i dobro dokumentovane akcije pomoći, dok je Rašković bio putujući posrednik zavisan od političkih dozvola. Njegova obećanja mogla su biti iskrena, ali veća od stvarnih ovlašćenja. Njena sumnja ne poništava njegov rad, a njegov rad ne čini njenu sumnju neopravdanom.
U pismu Milanu Aćimoviću napisanom u Zagrebu oko pravoslavnog Božića 1942. Rašković tvrdi da su nemački predstavnici spremni da pomognu ako vlasti u Srbiji obezbede saglasnost za prijem do dvadeset hiljada preostalih zatočenika, uglavnom žena, dece i teško obolelih. On traži hitnu intervenciju kod generala Paula Badera, Haralda Turnera, Feliksa Benclera i Ernsta Vajnmana. Navodi da smrt u logorima „kosi“ ljude i da je vreme poslednje. Pominje i nameru da sa Dianom Budisavljević podeli odeću i obuću zatočenicima u Lobor-gradu. Ovo pismo pokazuje Raškovićeve namere, ali ne dokazuje da je planirani masovni transfer od dvadeset hiljada zaista odobren ili izvršen.
Najvažniji Raškovićev izveštaj nosi datum 28. januar 1942. i upućen je Milanu Nediću, dok su varijante ili kopije bile namenjene Aćimoviću, ministru Dušanu Đorđeviću i crkvenim vlastima. U njemu iznosi tvrdnju da mu je do tada uspelo da spase 30.000 Srba sa teritorije NDH. Kao osnovu misije navodi rešenje Ministarstva unutrašnjih poslova od 23. decembra 1941, podršku Upravnog štaba, Vajnmanovu preporuku i Nemački Crveni krst. Opisuje stradanja, položaj izbeglica u italijanskoj zoni i kontakte sa brojnim funkcionerima.
Broj od 30.000 predstavlja centralno, ali i najproblematičnije mesto knjige. On potiče od samog Raškovića, koji nastoji da opravda nastavak misije. Ne postoji sačuvana jedinstvena evidencija sa imenima trideset hiljada lica, transportnim listama i datumima prelaska koja bi omogućila nezavisnu proveru. Moguće je da je u taj broj uključio sve ljude čijem je prelasku posredno doprinela šira institucionalna akcija, a ne samo lica koja je lično izveo iz logora. Moguće je i da je reč o zaokruženoj, retorički pojačanoj proceni. Đurić prihvata da nema konačnog dokaza, ali smatra da brojni fragmenti opravdavaju zaključak o desetinama hiljada spasenih.
Izveštaj je važan i zbog geografskog raspona. Rašković piše o izbeglicama u Sušaku, Rijeci, Trstu, Šibeniku, Splitu i oblastima pod italijanskom kontrolom. Navodi lokalne odbore, sveštenike, lekare i pojedince koji su zbrinjavali izbeglice. Zahvaljuje italijanskim vojnim vlastima za zaštitu Srba u pojedinim oblastima. I ovde je njegov ton politički prilagođen: on naglašava lojalnost prema okupacionim vlastima i savetuje izbeglice da izbegavaju postupke koji bi izazvali odmazdu. To svedoči o strategiji preživljavanja, ali i o ideološkom okviru u kome je delovao.
SUKOB OKO OVLAŠĆENjA
Posle dostavljanja januarskog izveštaja pojavile su se reakcije koje su dovele u pitanje Raškovićev status. Predstavnici Srpskog Crvenog krsta, među kojima su bili Petar Zec i pukovnik Marinković, obratili su se nemačkim kolegama i domaćim vlastima. Suština spora bila je da li se Rašković neovlašćeno predstavljao kao delegat Nemačkog ili Srpskog Crvenog krsta i da li je svojim nastupom narušavao službene kanale. Nedićeva marginalna beleška na jednom dokumentu pokazuje da je Vajnmanov protest smatran opravdanim, što znači da Rašković nije imao bezuslovnu zaštitu.
Rašković je 4. februara 1942. poslao tri pisma: Milanu Nediću, Milanu Aćimoviću i mitropolitu Josifu. U njima naglašava da je delovao kao Aćimovićev zvanični predstavnik, a ne kao delegat Srpskog Crvenog krsta. Tvrdi da je imao potvrdu Nemačkog Crvenog krsta za konkretnu akciju, ali da se nije lažno predstavljao. Optužuje protivnike za ljubomoru i intrige, poziva se na svoje poreklo, činovničku ispravnost i patriotizam i moli da mu se omogući nastavak rada. Emotivan ton pokazuje koliko je njegova pozicija bila nestabilna.
Ova epizoda otkriva strukturni problem humanitarnog rada pod okupacijom. Više ustanova je želelo da kontroliše predstavljanje, spiskove, pomoć i kontakte sa Nemcima. Sukob nije morao proisticati samo iz sujete - Crveni krst je imao razloga da spreči neovlašćeno korišćenje svog imena, jer je njegova ograničena međunarodna verodostojnost zavisila od procedura. Sa druge strane, stroga procedura mogla je da uspori hitne intervencije. Rašković je delovao kao čovek koji je pokušavao da preskoči administrativne prepreke, ali je time proizvodio sumnju i otpor.
U knjizi se razmatra i poseta takozvane međunarodne komisije Jasenovcu 6. februara 1942. Tada su ustaše napravile kulise koje je trebalo da dokažu da je u logoru sve u redu, i da su logoraši maltene povlašćeni svojim položajem. Prevaru su organizovali Maks Luburić i njegovi odani saradnici, koljači koji su se maskirali u „humanitarce“. U nekim svedočenjima pominje se predstavnik Srpskog Crvenog krsta. Đurić izričito navodi da nema dokaza da je to bio Rašković. Izveštaj nemačkog poslanika Zigfrida Kašea sa te posete opisuje uređen, čist i radno organizovan logor, sa dobrom hranom i medicinskom negom. Trik je uspeo: broj zatočenika je privremeno smanjen, prostor pripremljen, a gostima je predstavljena propagandna slika.
Suprotnost tom izveštaju čine drugi nemački dokumenti. Izveštaj Artura Hefnera od 8. januara govori o „paklenom“ stanju, velikoj smrtnosti, gladi, bolestima i neljudskom postupanju. Beleška o iskazu Karla Hegera od 9. aprila 1942. opisuje premlaćivanja, ubistva, nedovoljnu hranu, leševe ugrađivane u nasip i svakodnevnu smrt zatočenika. Poređenje ovih dokumenata pokazuje kako je logorska uprava proizvodila lažnu sliku za strane posetioce, dok su interni izvori beležili stvarno nasilje.
Nedić je 19. februara 1942. pisao Haraldu Turneru i tražio da se Srbima u logorima omogući slanje hrane, rublja i odeće preko srpskog i nemačkog Crvenog krsta. U pismu se navodi da prethodni pokušaji preko Nemačkog Crvenog krsta nisu dali rezultat jer je pitanje proglašeno političkim. Ovaj dokument potvrđuje da su izveštaji i spiskovi dovodili do službenih intervencija na najvišem nivou domaće uprave, ali takođe pokazuje da rezultat nije bio uvek uspešan. Nemačka vlast je mogla da zatraži proveru, prosledi molbu Zagrebu ili izvrši pritisak, ali nije želela da naruši odnose sa savezničkom NDH.
REZULTATI
Najjasniji konkretan rezultat akcije odnosi se na oslobađanje grupe zatočenica i dece iz Lobor-grada i grupe muškaraca iz Jasenovca krajem marta 1942. Prema građi koju analizira Đurić, u saradnji više posrednika, uključujući Dianu Budisavljević i Raškovića, iz Lobor-grada je oslobođeno oko 130 žena i dece srpske nacionalnosti. Istovremeno je trinaest srpskih muškaraca iz Jasenovca prebačeno u Srbiju. Značajnu ulogu u odobravanju imao je Ernst Vajnman. Oslobođeni su bili u teškom zdravstvenom stanju i zahtevali su posebnu ishranu i lečenje.
Toma Maksimović je 11. aprila Vajnmanu poslao dvadeset devet fotografija Srba, Srpkinja i dece oslobođenih iz Lobor-grada i Jasenovca, uz zahvalnost za njegov uticaj. Taj dokument je dragocen jer povezuje diplomatsko-policijsku intervenciju sa vidljivim ljudskim ishodom. Fotografije pokazuju fizičke posledice zatočenja i potrebu za oporavkom. Ipak, pismo zahvalnosti, sastavljeno u uslovima okupacione zavisnosti, koristi izrazito pohvalan jezik prema nemačkom funkcioneru. To je bio deo strategije da se održi kanal za buduće intervencije.
Nemačka dokumenta u trećem delu knjige pokazuju kako su molbe iz Beograda prolazile kroz nacističku birokratsku proceduru. Izveštaj Milana Nedića predat Turneru prosleđen je nemačkom oficiru za vezu u Zagrebu sa zahtevom da se navodi provere. Operativna komanda Policije bezbednosti u Zagrebu je 18. marta 1942. izvestila Vajnmana da su posle provere navodi o zverstvima utvrđeni kao tačni. Ovo je jedan od najvažnijih dokumenata u knjizi: pokazuje da izveštaji nisu ostali samo u krugu srpskih vlasti, već su primorali nemačke organe da traže potvrdu od sopstvenih službi u NDH.
Potvrđivanje zločina nije značilo dosledno suprotstavljanje ustaškoj politici. Nemački Rajh je bio glavni politički i vojni oslonac NDH. Njegovi funkcioneri su intervenisali onda kada su procenjivali da teror ugrožava red, proizvodnju, saobraćaj ili vojne operacije, a ne zato što je sistem kao celina prihvatio načelo zaštite žrtava. Uostalom, Hitler je mrzeo Srbe i podsticao Pavelića da se sa njima obračuna. Pojedinačna oslobađanja mogla su se dogoditi unutar poretka koji je istovremeno omogućavao masovni zločin. Upravo ta protivrečnost mora ostati vidljiva kako se priča o spasavanju ne bi pretvorila u ublažavanje karaktera nemačke okupacije.
Raškovićevi tekstovi su emocionalni, nacionalno angažovani i usmereni na dobijanje podrške. Pisma Maksimovića i Nedića imaju administrativni i molbeni ton. Nemački dokumenti koriste hladan službeni jezik, ali ponekad sadrže potresne opise. Kada se izvori ukrste, moguće je utvrditi da su zločini bili poznati različitim centrima, od srpskih do nemačkih, da su postojale intervencije i da su pojedine grupe zaista oslobođene. Mnogo je teže utvrditi ukupan broj spasenih i tačan „spisak“ zasluga.
DOPRINOS KNjIGE
Najveći doprinos „Zaboravljenog pravednika“ jeste uvođenje Bogdana Raškovića u istoriografiju i objavljivanje dokumenata koji su bili rasuti po različitim arhivima. Njegovo ime se ranije pojavljivalo u dnevniku Diane Budisavljević, pojedinim zbornicima i fusnotama, ali nije postojala studija koja bi pokušala da poveže biografiju, putovanja, izveštaje i institucionalne reakcije. Autorova istraživačka upornost vidljiva je u traganju po Vojnom arhivu, Arhivu Srbije, Arhivu Srpske pravoslavne crkve, Arhivu Vojvodine i drugim zbirkama.
Knjiga istovremeno ukazuje na problem nedostupne građe. Deo dokumentacije nemačke Službe bezbednosti posle rata je zaplenjen, analiziran i raspoređen u različite fondove. Neke celine su decenijama bile nedostupne istraživačima, a deo, prema Đuriću, ni danas nije slobodan za korišćenje. On pretpostavlja da bi u dosijeima Milana Nedića, u materijalu bezbednosnih službi ili u ustaškim obaveštajnim elaboratima mogli postojati dodatni podaci o Raškovićevim misijama.
Đurić se kritički odnosi prema posleratnoj jugoslovenskoj istoriografiji, smatrajući da je ideološki okvir sprečavao istraživanje humanitarnih aktivnosti kolaboracionističkih vlasti i pojedinih Nemaca. U tome ima osnova: istoriografija je dugo bila usredsređena na okupacioni teror, partizanski pokret i političku izdaju, dok su posredničke i humanitarne prakse dobijale manje pažnje. Međutim, ispravljanje jednostranosti ne sme dovesti do nove jednostranosti. Vajnman, Turner i drugi nemački službenici ne mogu se posmatrati samo kroz pojedinačne intervencije u korist Srba, već i kroz ukupnu politiku policijskog terora, progona Jevreja, talačkih odmazdi i održavanja okupacije. Što se tiče srpskih kolaboracionista, naučno održiv pristup mora istovremeno videti i pomoć izbeglicama i saučesništvo u okupacionom sistemu. Ostaje kao neporeciva činjenica da je Milan Nedić činio sve što je mogao za spasavanje Srba od ustaškog terora.
Koliko je ljudi spasao Rašković, teško je reći. Ratna dokumentacija je uništavana, prenošena i politički filtrirana. Mnoge intervencije mogle su biti usmene, a spaseni ljudi nisu uvek znali ko je pokrenuo njihovo oslobađanje. Istoriografska odgovornost je u tome da se izbegnu i nekritičko veličanje i skepticizam koji prihvata samo savršeno sačuvan dokaz. Zato u Đurićevoj knjizi vizuelni materijal, karte, faksimili pisama, spiskovi zatočenica i fotografije imaju važnu dokaznu i memorijalnu funkciju. Karte raspada Jugoslavije i okupacione podele pokazuju prostornu složenost misija: putovanje iz Beograda u Zagreb, Jasenovac, Lobor-grad ili italijansku zonu značilo je prelazak između različitih režima kontrole. Faksimili omogućavaju čitaocu da vidi službene pečate, rukopisne beleške i materijalnost dokumenta. Spiskovi žena i dece iz Lobor-grada podsećaju da iza političkih pregovora stoje pojedinačne sudbine.
U POTRAZI ZA PUNOM ISTINOM
Dokumenti objavljeni u knjizi ne daju skladnu priču. U njima se pojavljuju različiti brojevi, nedosledni nazivi ustanova, nepotpuni spiskovi i suprotstavljene ocene istih ljudi. Rašković sebe prikazuje kao ovlašćenog i uspešnog posrednika, a Diana Budisavljević u jednom trenutku sumnja u njegove mogućnosti. Srpski Crveni krst osporava način njegovog predstavljanja, a nemački službenici čas podržavaju akciju, čas je vraćaju iz humanitarne u političku nadležnost. Upravo ta nesaglasnost čini zbirku vrednom. Ona pokazuje da istorija spasavanja nije bila linearan poduhvat sa jedinstvenim rukovodstvom, već niz delimično povezanih inicijativa, birokratskih sukoba i povremenih uspeha.
Rašković nije raspolagao sopstvenom organizacijom, velikim novčanim sredstvima ili formalnom komandnom moći. Njegov kapital bili su informacija, kretanje i kontakti. Prikupljao je imena, nosio molbe između porodica i vlasti, tražio potpise i propusnice, razgovarao sa ljudima koji su mogli da utiču na odluku. U ekstremnim uslovima takva uloga mogla je biti presudna: jedno ime uneto na spisak, jedna preporuka ili jedna blagovremeno poslata poruka mogli su odlučiti da li će konkretno lice ostati u logoru ili biti uključeno u transport.
Đurić takođe pokazuje da „spasavanje“ nije uvek značilo istu stvar. Ponekad je reč o neposrednom oslobađanju iz logora i prelasku u Srbiju, a ponekad o dobijanju dozvole za slobodnije kretanje, bolničko lečenje ili dostavu paketa. U drugim slučajevima spas je značio bekstvo u italijansku zonu, privremeno skrivanje, promenu verske pripadnosti pod prinudom ili smeštaj kod rođaka. Sabiranje svih tih kategorija u jedan broj metodološki je veoma teško. Zato procena Raškovićevog doprinosa mora počivati na jasnom razlikovanju vrste pomoći i stepena njegovog učešća.
Izbeglička svedočenja su najpre bila usmena priča preživelih, zatim zapisnik Komesarijata, potom prilog pismu nemačkom funkcioneru i konačno arhivski dokument koji istoričar objavljuje osam decenija kasnije. Na svakoj etapi menjao se kontekst upotrebe. Za izbeglicu je iskaz bio svedočenje o gubitku porodice, za Nedićev Komesarijat dokaz o potrebi pomoći, za nemačku policiju materijal za bezbednosnu proveru, a za savremenog istoričara izvor za izučavanje Srbocida. Đurić pokazuje da je dokument istovremeno trag događaja i proizvod institucije koja ga je sačinila.
I fotografije oslobođenih imaju više značenja. One su dokaz da su konkretni ljudi stigli u Srbiju, medicinski zapis o posledicama gladi i zatočenja, ali i sredstvo zahvaljivanja nemačkom funkcioneru čija se naklonost želela zadržati. Kultura sećanja zahteva ne samo snažnu sliku već i tačan podatak o licu, mestu, datumu i okolnostima.
Kolektivno sećanje često se organizuje oko nekoliko prepoznatljivih heroja, dok čitave mreže manje poznatih saradnika nestaju. Istaknuto mesto Diane Budisavljević u savremenoj javnosti opravdano je obimom i dokumentovanošću njene akcije, ali ono ne isključuje istraživanje drugih učesnika.
Zato je najplodniji pravac budućeg istraživanja jasan: sastaviti bazu imena zatočenika, posrednika, činovnika i pratilaca, povezati datume pisama sa transportnim spiskovima i uporediti srpske, hrvatske, nemačke, italijanske i arhive SPC. Takva analiza mogla bi da pokaže kroz koje kanale je molba prolazila, gde je zaustavljena i ko je doneo konačnu odluku. Ona bi istovremeno smanjila zavisnost od naknadnih memoarskih ocena i nedovoljno proverljivih brojeva.
Monografija Veljka Đurića, dakle, nije poslednja reč o Bogdanu Raškoviću, ali etička ocena Raškovićevog delovanja ne zavisi samo od konačnog broja spasenih. U uslovima u kojima je već i prikupljanje imena zatočenika moglo izazvati sumnju, putovanje kroz teritorije pod različitim vojnim i policijskim režimima predstavljalo je stvarni rizik. Njegov slučaj zato ne nudi jednostavnu herojsku biografiju, već primer moralnog delovanja u razgrađenom institucionalnom okruženju. Upravo u toj napetosti leži najveća istorijska vrednost teme: ona primorava čitaoca da razlikuje konkretno dobro delo od političkog poretka u kome je izvršeno, bez prikrivanja bilo jednog bilo drugog. Tako se istorijsko razumevanje ne svodi na presudu jednoj ličnosti, već na rekonstrukciju uloge svih učesnika u konkretnoj ratnoj situaciji.
UMESTO ZAKLjUČKA
„Zaboravljeni pravednik“ je knjiga o čoveku, ali i o mehanizmu spasavanja u uslovima u kojima nijedna institucija nije bila slobodna, nijedna dozvola sigurna, dok je svaki transport spasavanih Srba zavisan od političke volje okupatora i vlasti NDH. Bogdan Rašković se iz sačuvanih dokumenata vidi kao energičan, uporan i samopožrtvovani posrednik. Putovao je u opasne oblasti, prikupljao svedočenja, obilazio institucije, nosio spiskove i tražio intervencije. Imao je kontakte sa Milanom Aćimovićem, Milanom Nedićem, Tomom Maksimovićem, nemačkim funkcionerima, Dianom Budisavljević, Josipom Ujčićem, Alojzijem Stepincem i drugim licima. Njegov rad bio je stvarni deo šire mreže pomoći. On je bio istinski rodoljub, koji nije odustajao ni u najtežim trenucima.
Dokumenti svedoče da su informacije iz Srbije i sa terena prosleđivane nemačkim organima, da su navodi o ustaškim zločinima proveravani i potvrđivani i da su pojedine grupe zatočenika oslobođene i prebačene u Srbiju. Najbolje dokumentovani primer je transport žena i dece iz Lobor-grada i muškaraca iz Jasenovca u proleće 1942. Ne može se, međutim, pouzdano dokazati da je Rašković lično spasao trideset hiljada ljudi, niti da su svi rezultati bili posledica njegove inicijative. Njegove zasluge treba posmatrati kao deo kolektivnog i institucionalno procesa.
Unutar sistema okupacionog nasilja postojale su akcije pomoći, pregovori, sukobi nadležnosti i pojedinci koji su pokušavali da iskoriste svaki raspoloživi kanal. Istorijska složenost ne podrazumeva moralnu relativizaciju. Nemački okupacioni režim i ustaška država ostaju odgovorni za teror i masovne zločine genocida, a domaće kolaboracionističke vlasti su bile smeštene u okvire okupacionog poretka. Ali pojedinačni postupci spasavanja takođe su činjenice i moraju biti uključeni u potpunu istoriju.
Raškovićeva sudbina ostaje nedopričana. Ne zna se gde je proveo poslednje godine, kada je umro i gde je sahranjen. Nema ni potpune arhive njegovih putovanja. Upravo ta praznina objašnjava naslov monografije. On je „zaboravljen“ ne samo zato što nije dobio javno priznanje već i zato što je njegov život ostao raspršen u tuđim dnevnicima, službenim protokolima i arhivskim marginama. Đurić je te fragmente sakupio i pokazao da postoji dovoljno osnova za dalja istraživanja.
Kao dokumentarna studija, knjiga donosi značajnu građu o progonu Srba u NDH, izbegličkoj krizi i komunikaciji između Beograda i Zagreba. Kao studija sećanja, ona postavlja pitanje ko dobija mesto u nacionalnom pamćenju i zašto su neki oblici pomoći dugo ostajali nevidljivi. Njen najubedljiviji zaključak nije da je rešena svaka nedoumica o Bogdanu Raškoviću, već da je njegovo ime nemoguće izostaviti iz istorije akcija spasavanja Srba 1941–1942. godine. Istovremeno, buduća istraživanja moraju proveriti brojeve, pronaći nove spiskove i izveštaje i jasnije razdvojiti lični doprinos Raškovića od rada drugih učesnika. Tek tada će priča o „zaboravljenom pravedniku“ dobiti potpuniji istorijski oblik.
Bilo kako bilo, Rašković se našao na putu kneza Iva od Semberije, koji je otkupljivao srpsko roblje od Kulin – kapetana 1806, pa je kasnije bio zaboravljen i umro u siromaštvu. O njemu pesma peva:
Ode roblje kud je kome drago,
Blago Ivi i Ivinoj duši!
I to Ivi niko ne pripozna.
Ni Ivanu kogode zahvali,
I kamo li da Ivanu plati!
Ivan ne će ni od koga plaće,
Ivanu će Hristos Gospod platit
Kada Iva bude na istini.
To bismo mogli reći i o Bogdanu Raškoviću, o kome govori knjiga istoričara Veljka Đurića. Vreme je da trajno zapamtimo Raškovića i da mu, za početak, posvetimo neku ulicu u Beogradu i rodnoj Ćupriji.
„PREBILOVAČKE GOLUBICE“ ALEKSANDRA ŽIVKOVIĆA: Još jedna knjiga o nadumnom srpskom stradanjuIzvor: Pravda
