Иако је Србија целу 1914. годину успела да одолева нападима Аустроугарске, држава је у јесен 1915. била и материјално и физички истрошена. Савезници су обећали помоћ, али је она била незнатна, а непријатељи су кренули у нову офанзиву надирући преко Дунава и напредујући ка Београду.
Српска престоница се очајнички бранила. Аустроугарске јединице су се утврдиле на самој обали и непрестано бомбардовале град што је српске положаје претворило у хрпу рушевина, али су храбри браниоци и даље пружали отпор, пише Историјски забавник.
Говор који је ушао у историју
На данашњи дан пре 1915. године, око 14.30 мајор Драгутин Гавриловић је прикупио борце који су већ данима бранили Београд и, испред кафане “Јасеница” на Дорћолу, одржао говор који ће ући у анале светске историје:
“Јунаци!
Тачно у 15 часова непријатеља се има разбити вашим силним јуришом, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао.
Војници! Јунаци!
Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине. Ви немате више, да се бринете за животе ваше, они више не постоје.
Зато напред у славу! За Краља и Отаџбину! Живео Краљ! Живео Београд!”
— мајор Драгутин Гавриловић
И тако је почео величанствени контранапад војске коју су сви већ сматрали отписаном! Карађорђева улица, околина Куле Небојше, простор Доњег града и данашњег Зоолошког врта постао је поприште битке до последњег човека.
Мајор Гавриловић је тешко рањен, а већина његових бораца је погинула. Аустроугари су привремено одбијени, али крај се није могао избећи.
У току ноћи 8. октобра, Аустријанци су наставили да пребацују појачање преко Дунава, а одбрана Београда више није могла да издржи њихов налет. Очајничка борба завршена је 9. октобра када је аустроугарска и немачка застава завијорила на згради Старог двора.
Почела је окупација Београда у Првом светском рату.
Да ли је говор измишљен?
Постоји струја историчара која тврди да је говор мајора Гавриловића измишљен у циљу јачања националног дуга српског народа у деценијама након Првог светског рата.
Чињенично се зна да врховна команда Србије никада “није избрисала” тј. свесно жртвовала ниједан пук своје војске, али се ово може сматрати уметничком слободом говорника, хиперболом, нечим што подиже и буди морал војника.
Они који оспоравају аутентичност говора наводе да је он заправо први пут поменут тек 1930. године, и то у књизи “На Дунавском кеју”, мемоарима Ђорђа Роша, једног од војника који су учествовали у одбрани Београда 1915. године.
Говор је одатле 1934. преузео Бранислав Нушић и објавио га у свом уџбенику беседништва, а затим га је 1966. штампао Милош Ђурић у антологији “Беседе”. Године 1979. Антоније Ђурић објавио га је у својој књизи “Солунци говоре” и то му је донело највећу славу.
Говор се од тада сматра историјском чињеницом.
АфрикаЕтипија жели излаз на море, Еритреја, Судан, Египат и Сомалија праве коалицију против Адис АбебеИзвор: Историјски забавник/Правда
