Константин Драгаш био је последњи византијски цар, син велике царице Јелене Драгаш, коју су многи звали ‘Византијска Пенелопа’. Прича о цару Константину и покоравању Констатинопоља оставља без даха, пише портал "Serbian Times"
Константинопољ не беше само престоница највећег и најдужег царства, већ и спона Европе с Азијом. Два континента су се сусретала на Босфору, мореузу на коме се башкарио град контролишући пролаз између Мраморног и Црног мора. Покоравање Константинопоља значило је највише моралну победу, рушење симбола традиције, постојаности и културе. Јер је империја вековима била неосвојива. Када је Мехмед Освајач питао Константина да се преда, цар је одговорио: ,,Предаја није нити моје лично право, нити право било ког појединца који у њему живи, јер је наша заједничка одлука да погинемо сви заједно, а не да спасемо свој живот.“
Саможртвовање је био кодекс части, које је подстицала и царица Јелена Драгаш. Оно је представљало српску витешку културу на којој је одрасла. А њен син, последњи византијски цар Константин Драгаш, последњи Палеолог, њен мезимац и узданица, гине тог 29. маја 1453. године бирајући царство небеско.
Погинуо је на бојном пољу, у последњој бици, без царских обележја. Када су се јаничари пробили кроз капију, он је скинуо пурпурни огртач, све царске ознаке и кренуо у јуриш као обичан војник. Желео је да погине као Човек, не као цар.
Након завршене битке, узалудно су Турци тражили царево тело. И одело. Тако је и створена легенда. Она збори да Константин није погинуо већ се петворио у камен, а кад дође време вратиће се тријумфално кроз Златну капију Константинопоља.
Колико се веровало у легенду о бесмртности цара говори и то што су Турци капију држали зазидану, дуго, дуго.
Легенде, најскупљи филм и мењање тока историје
Још једна прича у вези с тим је интересантна. Дешава се у 17. веку. Наиме, тадашњи амбасадор Енглеске на Порти, у току једног пријема, угледао је једну статуу. Са својим људима покушао је да је узме, тајно, мислећи да га нико неће приметити, јер су сви били већ пијани. Међутим, умало није линчован. Турци су га опколили, веома успаничени од џака и позамашне статуе у њему. Били су убеђени да је пошао да оживи цара Константина. Након тога, сер Томас Пој је ухапшен, све с посланством и кипом, за који се испоставило да и није кип, већ мумија. Мислили су да је то Константиново тело. За сваки случај, мумија им је одузета, а они пуштени.
Најскупљи филм снимљен у Туркој је Фетих, Освајање 1453. Премијера је била 15. фебруара 2012. године. Режисер Фарук Аксоја у неоосманском духу приказао је пад Константинопоља. За две недеље то постаје најгледанији турски филм, са 4 милиона 105 хиљада гледалаца.
Пад престонице на Босфору изменио је токове историје. Тога су обе стране и данас свесне, само што је одвајкада једнима победа једнако велика, колико је другима горак пораз.
Мит о цару који није умро, већ је само заспао није само мит, већ и вера у обнављање византијског царства и, насупрот свим недаћама, успешну борбу с Османлијама. Веровали су у победу као привиђење из кога се народ никада неће пробудити, јер је дошла након вековног призивања. Тај сан није престајао чак и када је пад Констатинопоља постао далека историја. Беше то симбол вере и очекивања који је трајао све до пред Први светски рат.
До данас, погибија цара Константина је један од најдраматичнијих тренутака хришћанског средњега века.
Правда
СрбијаМЕТЕОРОЛОГ ОТКРИО: Ево шта чека Србију уколико се настави загревање планете овим темпомИзвор: Serbiantimes.com
