Српска гастрономија добила је још једну књигу која храну посматра као много више од оброка — као део културе, породичног наслеђа и идентитета једног народа. Публикација „За српском трпезом”, коју потписују три Францускиње заљубљене у Србију, представљена је у Туристичкој организацији Србије у Београду, а читаоцима доноси путовање кроз различите крајеве земље, њихове специјалитете и људе који чувају кулинарску традицију.
Клеманс Жирин, Ева Јурић и Александра Малжан током годину дана истраживале су гастрономску мапу Србије. На том путу обишле су 82 локације, дегустирале 121 специјалитет и разговарале са 125 људи, од домаћина који припремају традиционална јела до оних који својим радом чувају локалне производе и обичаје. Књига је објављена у издању куће „Комша”, а предговор је написао Филип Ћирић, шеф кухиње и члан жирија емисије „МастерШеф Србија”.
Публикација обједињује путописне записе, фотографије, рецепте и предлоге за упаривање хране и пића. Подељена је у пет целина посвећених северу, истоку, западу, југу и центру Србије, а у свакој од њих представљени су карактеристични специјалитети, породице и људи које су ауторке упознале током путовања.
Како је објаснила Ева Јурић, циљ им је био да разумеју шта заправо чини српску кухињу и да покажу да се она не може упознати само у Београду. Зато су кренуле изван престонице, тражећи порекло јела, локалне намирнице и приче које се преносе с генерације на генерацију.
Посебно место у њеним гастрономским открићима заузеле су пуњене паприке са југа Србије. Током посете Белој Паланци упознала је Јасмину, која се специјализовала за вртку паприку, врсту која расте на одређеном планинском подручју. То искуство показало јој је колико се тога може открити када се храна посматра у контексту места из којег потиче.
За Клеманс Жирин посебан утисак оставила је источна Србија, нарочито подручје од Голупца и Дунава до Кладова, Неготина и Старе планине. Међу најупечатљивијим местима издвојила је Рајац, село надомак Неготина познато по вину, сматрајући да овај крај има много тога да понуди и домаћим и страним посетиоцима.
Александра Малжан, с друге стране, посебно је заволела север Србије и војвођанску кухињу. Међу омиљеним јелима издвојила је рибљи паприкаш, али и рибљу чорбу коју је пробала на такмичењу у кувању рибљег паприкаша у Голупцу.
Ауторке не представљају своју књигу као свеобухватан водич кроз српску гастрономију, већ као лични запис о местима, укусима и сусретима који су на њих оставили најснажнији утисак. Управо у томе лежи њена посебност — у жељи да читаоцима приближи Србију кроз искуства људи, локалне специјалитете и традицију која се чува за породичним столом.
„За српском трпезом” тако постаје својеврсно љубавно писмо земљи која је три ауторке повезала пријатељством и заједничком радозналошћу. Кроз храну, путовања и приче о људима, књига открива да се карактер једног краја често најбоље упознаје управо за трпезом.
Извор; Правда
