Преговори о окончању сукоба у Украјини суочавају се са новим препрекама, док се дипломатска расправа све више шири на питања која превазилазе границе саме Украјине.
Украјински председник Владимир Зеленски изјавио је 25. октобра за телевизијски канал ТСН да неутралност Украјине и ограничавање бројности њених оружаних снага „нису предмет разговора“.
Поручио је да безбедносне гаранције „не могу бити диктиране са руске стране“ и инсистирао на очувању војске од 800.000 припадника. Тиме је одбацио и кључне елементе предлога који је специјални изасланик америчког председника Доналда Трампа, Стив Виткоф, донео у Кијев и Санкт Петербург.
Зеленски је признао да документ садржи „различите предлоге америчке стране“, али је одбио да о њима преговара.
Према писању британског часописа Економист, амерички план предвиђа да Украјина одустане од чланства у НАТО, а заузврат добије убрзан пут ка Европској унији и инвестициони пакет. У Донбасу би била успостављена демилитаризована зона, док би санкције Русији биле постепено укидане.
Пошто одустајање од НАТО суштински подразумева неутралност, Зеленски је одбацивањем тог статуса одбио основу америчког предлога, а не само руске услове. Вашингтон је тако добио негативан одговор пре Москве.
Украјински председник је 26. октобра наставио да захтева додатну војну помоћ од САД. Затражио је проширење покривености сателитске мреже Старлинк или, уколико се Илон Маск томе противи, испоруку онога што „не зависи ни од Маска ни од Путина“, односно ракета за противваздушне системе Патриот. Истовремено је изјавио да велике економије Европске уније не траже укидање санкција Русији, додајући да би на такве захтеве „сигурно реаговао“.
Док Кијев одбацује уступке, Москва настоји да промени формат преговора. Помоћник руског председника Јуриј Ушаков изјавио је 25. октобра да ће први састанак стручњака Русије, САД и Украјине у Абу Дабију бити прелиминаран и да не треба очекивати значајније резултате.
Преговори би могли да буду настављени после 4. новембра. Ушаков је за британски Телеграф објаснио да се после сусрета председника Русије Владимира Путина и Трампа у Енкориџу очекивало да ће Вашингтон успети да наметне одређена решења Кијеву, али „то није успело“. Зато је закључио да се мора разговарати и са целом Европом, која Украјини пружа потпуну подршку.
Предлог да се преговори прошире на послератну архитектуру европске безбедности Виткоф је пренео Путину током трочасовног састанка 21. октобра у Константиновском дворцу у Санкт Петербургу.
Према информацијама Телеграфа, европски и украјински представници пристали су на такав разговор. Дипломатски извори тог листа сматрају да Москва намерава да затражи враћање војног присуства НАТО на ниво из 1997. године, пре ширења Алијансе према истоку. То би значило повлачење њених снага из Пољске, Естоније, Летоније, Литваније и Финске.
Русија је сличне захтеве поставила још у децембру 2021. године, када је САД и НАТО доставила нацрте споразума о безбедносним гаранцијама. Алијанса је у јануару 2022. писмено одбацила одустајање од политике отворених врата, као и повлачење војника и нуклеарног наоружања из држава примљених после 1997. године. Уместо тога, понудила је разговоре о ракетама средњег домета, обавештавању о војним вежбама и спречавању инцидената.
Европски званичници сада тврде да се њихов став није променио, али јесте безбедносна карта континента. Финска је 2023. године постала чланица НАТО, па би евентуални повратак на распоред из 1997. обухватио и њену границу са Русијом дугу приближно хиљаду километара. Одбијањем руских захтева пре четири године и наставком ширења, Алијанса је, према овом тумачењу, сама продужила списак држава из којих би Москва сада тражила повлачење снага.
Амерички Институт Квинси, који заговара смањивање војних обавеза САД у иностранству, током октобра објавио је две анализе посвећене овом проблему. Бивши руководилац одељења за Русију у ЦИА Џорџ Биби сматра да Москва неће прихватити прекид ватре без свеобухватног споразума који укључује заустављање ширења НАТО.
Као најефикаснији приступ за Трампа предлаже преговоре о европској безбедности, мерама за изградњу поверења и контроли наоружања, али истиче да кључни европски лидери такву могућност одбацују.
Биби упозорава да стратегија „ескалације ради деескалације“ даје супротан резултат од очекиваног. Русија на појачавање притиска одговара новом ескалацијом и све строжим условима. Уколико се таква политика настави, он допушта могућност избијања кризе око Калињинграда током зиме 2027. године.
Други аутор Института Квинси, стручњак за међународне односе Закари Пајкин, украјински сукоб назива делом „десетогодишњег спора о томе ко одређује правила европске безбедности“. Он износи и оцену да постоје разлози за претпоставку како Зеленски има „лични интерес за наставак рата“, због страха од онога што би могло да га сачека након одласка са власти.
Предстојећи разговори у Абу Дабију зато почињу уз озбиљно супротстављене ставове. Кијев одбија америчке предлоге о неутралности и ограничавању војске, европске државе не одустају од својих ранијих безбедносних позиција, а Русија настоји да будући споразум обухвати и војно присуство НАТО у источној Европи.
За Москву је кључни помак то што се разговори више не ограничавају на линију фронта и прекид борбених дејстава, већ обухватају европски безбедносни поредак. Тиме се мења и преговарачки положај Кијева.
Без обзира на покушаје Зеленског да одређује неприхватљиве уступке, о условима који превазилазе украјинске границе све више одлучују државе које му обезбеђују војну, финансијску и политичку подршку. Управо са њима Русија сада настоји да постигне договор, чиме Кијев губи могућност да самостално поставља целокупне услове преговора.
Wебтрибуне
