Новинар и политички аналитичар Цветин Миливојевић изјавио је у интервјуу за канал X33 да би један од највећих проблема Александра Вучића у наредном периоду могла да буду сведочења његових некадашњих сарадника, посебно у поступцима који се односе на велике државне пројекте и трагедију на Железничкој станици у Новом Саду.
Миливојевић сматра да је Вучић током година пажљиво избегавао да лично потписује најважније споразуме и уговоре, препуштајући формалну одговорност министрима и другим државним функционерима. Међутим, према његовој оцени, то не значи да је немогуће утврдити ко је заиста доносио одлуке.
„То је порука његовим најближим сарадницима којој он каже: Пазите шта радите. Немој да неко од вас буде заштићени сведок, па пребаци сву кривицу на мене. Мог потписа нема нигде“, рекао је Миливојевић, коментаришући Вучићеву изјаву да није потписивао спорне документе.
Као примере навео је Бриселски споразум, споразуме са Кином, пројекат „Београд на води“ и друге велике државне послове у којима су потписници били министри и други функционери.
Према његовим речима, Вучић би могао да се брани тврдњом да као председник Републике није имао овлашћења да издаје оперативне налоге Влади и министрима.
„Он може да се брани: Из које позиције сам ја наредио? Ја сам био само председник Републике. Ја немам оперативну могућност да наређујем Влади, нити неком министру“, објаснио је Миливојевић.
Ипак, управо ту види могућност да се кроз сведочења некадашњих функционера утврди стварни механизам одлучивања.
Посебно је издвојио истрагу о паду надстрешнице на Железничкој станици у Новом Саду, указујући на документацију и исказе који, према његовим речима, показују да је кабинет председника Републике био укључен у комуникацију о инфраструктурним радовима.
„Све је ишло на CC – кабинет председника Републике. Кабинет председника Републике није уставна категорија. Он не постоји као орган власти. Председник Републике је једна ствар, то је институција. Кабинет Републике није никаква институција“, нагласио је Миливојевић.
Он је поставио питање ко је стварно одлучивао о анексима уговора, повећању трошкова, роковима и ангажовању подизвођача.
„Је л' неко верује да је та саветница одлучивала о томе како ће се радити, колико ће шта коштати, који ће се подизвођачи ангажовати? Ја верујем да није. Ко би то могао да буде? Е, то је сада питање за оне који би водили тај процес“, рекао је он.
Миливојевић сматра да би неко од бивших министара, суочен са сопственом одговорношћу, могао да открије ко је доносио коначне одлуке.
„Ја видим ту реалну могућност да ће неко од оних који су оптужени у овом процесу, бранећи себе, рећи: Чекајте, ја јесам био министар“, навео је Миливојевић.
Други важан део разговора односио се на кривичне пријаве које су представници Срба са Косова и Метохије поднели против Александра Вучића и других функционера.
Миливојевић је поздравио ту иницијативу, истичући да долази од људи који се деценијама боре за положај српског народа на Косову.
Подсетио је да је због критике Бриселског споразума, како тврди, био практично забрањен на Радио-телевизији Србије више од тринаест година.
„Рекао сам да не може да буде у српском интересу и у интересу државе Србије нешто као што је Бриселски споразум, где се ни на једном месту не помиње Србија. Друго, ово није реч ни о каквом политичком акту. Ово је реч о међународном споразуму који изазива међународне последице“, истакао је он.
Према његовом мишљењу, ниједан државни функционер нема право да преузима обавезе које би могле да доведу до одвајања дела територије Србије без изјашњавања грађана.
Посебно је указао на француско-немачки план и Охридски споразум, постављајући питање да ли је Вучић имао овлашћење Владе Србије да прихвати такве обавезе.
„Ко је и како прихватио француско-немачки план за који Вучић тврди да га није прихватио, него само усмено и то не комплетан, него делове? Па ко је прихватио Охридски план, споразум о примени тог француско-немачког плана?“, упитао је Миливојевић.
Он је нагласио да би о евентуалној кривичној одговорности морали да одлучују независни судови, на основу доказа, а не политичких оцена.
Говорећи о стању у правосуђу, Миливојевић је оштро критиковао Уставни суд Србије, за који сматра да годинама није испуњавао своју основну улогу.
„Ја га зовем зауставни суд или сестре кармелићанке – заветнице вечне тишине, који ништа не говоре што не сме да се каже“, рекао је он.
Критиковао је и врховну јавну тужитељку Загорку Доловац, оцењујући да су тужилаштва годинама избегавала да отворе политички осетљиве предмете.
Осврнуо се и на медијску сцену, посебно на телевизију Информер, коју је оптужио за систематско таргетирање политичких противника и критичара власти.
„Један текст или један измонтирани прилог, видео и тако даље, пушта се кроз комплетан систем, кроз све артерије медијског система Александра Вучића, и ви осванете истог тренутка, у исто време, у року од петнаест минута у свим његовим медијима“, описао је Миливојевић.
Он је нагласио да нова власт не сме да преузме такве механизме политичке контроле, већ да мора да обнови независност институција и слободу медија.
„Мене не занима промена власти ради промене власти. Мене занима ресет система, враћање у нулту тачку, у нормалу, да се зна шта је држава“, поручио је Миливојевић.
Према његовој оцени, Србију очекује сложен процес утврђивања одговорности бивших функционера, у којем ће кључну улогу имати документација, искази сведока и спремност тужилаштава да поступају без политичких притисака.
Миливојевић сматра да најважније питање више није само ко је потписивао државне уговоре, већ ко је иза тих потписа стварно управљао доношењем одлука. Управо би одговор на то питање, према његовим речима, могао да отвори низ поступака који су годинама били далеко од очију јавности.
Владимир ДимитријевићПОЛИТИКА, МОРАЛ И МЕНТАЛИТЕТ: Српски случај после 25. октобра 2026. године о промени властиИзвор: Правда




