Питање будућности Украјине све мање се посматра изоловано од шире европске безбедносне архитектуре. У руском виђењу, трајни споразум не може бити ограничен само на прекид борби, већ би морао да обухвати однос НАТО-а према Русији и западно политичко и војно присуство у Украјини.
Лари Џонсон сматра да се основни узрок сукоба из перспективе Москве није променио. Он га види у ширењу НАТО-а и дугогодишњем мешању западних држава у унутрашњу политику Украјине.
Догађаји од 2014. године заузимају централно место у тој интерпретацији. Мајдан, политичка промена у Кијеву, сукоби у Донбасу и постепено јачање украјинских оружаних снага уз помоћ НАТО-а представљају повезане делове процеса који је на крају довео до садашњег сукоба.
У тој анализи посебно се истиче да су се поједини припадници украјинске војске током првих борби у Донбасу прикључивали локалним снагама и да украјинска војска тада није успела да оствари одлучујућу победу.
Истовремено је НАТО годинама обучавао и опремао украјинске снаге. Џонсон тај процес представља као део дугорочног припремања Украјине за конфронтацију са Русијом, док западно финансирање политичких и невладиних структура описује као део ширег мешања у украјинске унутрашње послове.
У његовој интерпретацији појављују се и ЦИА и МИ6, којима приписује финансирање различитих организација. Управо због таквог виђења догађаја, питање нових избора у Украјини за Москву није само формално политичко питање већ део много ширег захтева за промену начина на који је земља повезана са Западом.
Џонсон указује и на дуг период током којег је Владимир Путин одржавао дијалог са Вашингтоном упркос озбиљним међусобним споровима. Његова процена је да је тај модел сада исцрпљен и да Москва више не жели да одваја појединачне кризе од укупног безбедносног односа са Западом.
Зато се у руским захтевима све чешће појављује шира европска војна инфраструктура. Проблем више није само формално чланство Украјине у НАТО-у, већ војни систем који је, из перспективе Москве, усмерен према Русији.
То значајно повећава обим евентуалних будућих преговора. Споразум који би само зауставио борбе, без договора о војним односима Русије, Украјине и НАТО-а, тешко би задовољио руске захтеве описане у разговорима.
Што више времена пролази, све је мање могућности да се једноставно обнови стање које је постојало пре фебруара 2022. године. Рат је променио територију, безбедносне приоритете и политичке захтеве, па би евентуални завршни договор морао да решава много шири проблем од саме линије фронта.
Wебтрибуне
