Миловану Миливојевићу, оцу погинулог радника Миломира Миливојевића из Лучана, који већ девет година води правну борбу за истину о смрти свог сина, пре неколико дана је испред пластеника и капије породичне куће истоварена је велика количина стајског ђубрива. Миливојевић у разговору за Нова.рс каже да не верује да је реч о случајности, већ о још једном покушају застрашивања због његове вишегодишње борбе за правду.
Годинама уназад породица Миливојевић била је изложена бројним притисцима, увредама и другим понижавајућим поступцима, упркос томе што је тражила само истину и одговорност за смрт свог сина.
Најновији инцидент се догодио сада када је испред њихове куће истоварена велика количина стајског ђубрива.
"То раде нељуди. Ово је мало место, мала средина и то је урадио човек који нема ни основну школу. Добар домаћин, добар радник, али ради по нечијем наговору и налогу. Покушавају на све начине да ми се освете", каже Миливојевић.
Он наводи да ово није први пут да се суочава са притисцима и да страхује да ће се они наставити и уочи годишњице смрти његовог сина.
"Сада ће бити девет година од како је Миломир погинуо. Као и сваке године обележићемо тај дан, а ја само чекам да видим шта ће следеће да ураде. Сигуран сам да ће ових дана покушати да ми затворе воду у главној шахти. То је дно дна. Али изгураћемо и то. Да је само ово, па и некако, али све ово траје годинама", каже он.
Наводи да никоме ништа нажао није учинио. Никоме се није замерио, па опет, пролазе голготу.
"То су људи са којима се никада у животу нисам ни посвађао, ништа им нажао нисам учинио. И то све само зато што се годинама борим за правду. Страшно је да некоме смета то што покушавате да истерате истину о смрти свог детета", каже Милован за наш портал.
Миливојевић сматра да је највећи проблем то што, како каже, људи у његовом месту ћуте из страха.
"Ми немамо државу, немамо закон, немамо систем. Људи не реагују јер су готово сви на неки начин везани за фабрику. Па, 99 одсто њих је у фабрици, или су им синови, кћери, снаје, није битно ко. Знају да ако подрже мене - трпеће санкције", каже Миливојевић.
Наводи да је то најбоље могло да се види недавно. Каже да су, према његовим сазнањима, радници фабрике били под притиском да присуствују скупу Српске напредне странке (СНС) у Београду.
"Кад је био скуп у Београду за Видовдан, из фабрике је око 300 радника било на списку да морају да иду. Морали су да иду - 10 бравара, 30 њих са ракетних горива, где је мој син радио, ма да вам не причам... И како онда да ти људи подрже мене? Они размишљају овако: 'Ако ја то урадим, па они ће да ми отпусте сина, ћерку, снају..' Тиме се људи воде и зато ћуте", наводи он.
Додаје да верује да би његова борба одавно била завршена да је имао већу подршку.
"Да сам ја, када се све десило, имао бар 100 људи уз себе и своју породицу, ја бих ово окончао давно. А немате никог. Па да ме је подржало 200 људи, па који моћник би у тој ситуацију стиснуо петљу и све их отпустио? Али, људи тако не размишљају", каже отац страдалог радника и додаје да људи због страха ћуте.
Уверен је да се притисци неће завршити на овоме.
"Таман посла да ће стати на овоме. Мало се притаје, па опет нешто ураде. За годишњицу смрти сина сигурно ће покушати нешто ново, али како год било, ми ћемо тај дан обележити", изричит је Миливојевић.
"Нисам ни знао у каквом осињаку живим"
Каже да су га многи људи из његовог окружења разочарали, али да је истовремено упознао и оне који су му пружили искрену подршку. Признаје да сви су догађаји и све оно што су доживели оставили последице по њихову породицу.
"У суботу када се ово десило, супруга и ја смо имали мучнину и повраћање. Девет година живим на лековима. Све ово психички веома лоше утиче на нас", каже он и додаје:
"Да није гроба мог сина и болесног оца, одавно бих дигао сидра и отишао одавде. Нисам ни знао у каквом осињаку живим док нисам доживео ову трагедију. У добру су сви ту, али помози ти мени кад ми је тешко, дај ми утеху, немој ми сипати со на рану, која свакако никад неће да зарасте".
Говорећи о последњем инциденту у низу, истиче да му је невероватно да је неко спреман да тако нешто учини.
"Да довучеш десет трактора стајског ђубрива баш пред мој пластеник и капију, а имао си још двадесет других места где си могао то да истовариш, показује да је све урађено смишљено", наводи он.
Подсетимо, у поновљеном поступку за несрећу у фабрици "Милан Благојевић - Наменска" која се десила 14. јула 2017. године, један од тадашњих руководилаца Владимир Лончаревић ослобођен је, а другом - Тому Стојићу, смањена је казна на две године затвора.
Они су били осуђени на по три године затвора. Поступак се водио и против Радоша Миловановића, директора фабрике у тренутку експлозије, али је он обустављен због његове смрти.
Услед експлозије, на лицу места страдао је Милојко Игњатовић, док је тешке повреде задобио младић Миломир Миливојевић, који је накнадно преминуо у болници од последица тешких повреда. Породица Миловојевић је протеклих година указивала на низ пропуста у тренутку експлозије, али и на све прописе које руководство фабрике није поштовало, због чега је била угрожена безбедност радника.
Говорећи о трагедији која је обележила његов живот, признаје да га ни после девет година не напушта осећај кривице.
"Највише ме поједе грижа савести што га тог дана нисам задржао још минут или два. Попили смо по три чаше сока. Да сам му насуо још једну чашу, можда би остао још мало. Изашао је, отишао и десило се то што се десило", каже неутешни отац.
Нова.рс
