Покушај Украјине да балистичким ракетама нанесе озбиљан удар Москви не би нужно изазвао руску употребу нуклеарног оружја, али би могао да доведе до потпуно нове фазе конвенционалне одмазде, упозорава Скот Ритер.
Његова процена односи се на могућност развоја ракетних система способних да пробију руску одбрану и погоде политички или симболички важан циљ у главном граду.
Ритер наводи сценарио у којем би једна или две ракете могле да прођу кроз противваздушну одбрану и погоде, на пример, Кремљ или неки други веома значајан објекат. Такав напад био би тежак ударац за Русију, али он не очекује да Москва аутоматски одговори атомским оружјем.
Уместо тога предвиђа масовну конвенционалну ескалацију. Његова формулација је крајње оштра: тврди да би Кијев након таквог напада могао практично да „престане да постоји“ као функционални центар и да би Украјина могла остати без великог дела преостале инфраструктуре.
Ритер сматра да Русија и даље намерно оставља одређени ниво цивилне и економске функционалности у земљи, иако располаже средствима за много шири напад. Велики напад на Москву, према његовој процени, могао би да уклони ту уздржаност.
Посебну опасност види у томе што таква ескалација можда није само последица украјинске жеље да нанесе војну штету Русији. Ритер тврди да поједини европски кругови имају стратешки интерес да Русију наведу на директан напад против неке чланице НАТО-а.
Његова логика је да се Алијанса суочава са унутрашњим слабљењем, док се САД постепено удаљавају од Европе. У таквој ситуацији, руски напад на НАТО могао би, сматра он, поново да хомогенизује савез и натера Вашингтон да се непосредно укључи.
Ритер зато тврди да би поједини потези којима се подржавају удари дубоко унутар Русије могли да имају шири циљ: изазивање реакције Москве која би затим могла да буде представљена као руски напад на Европу.
Он упозорава и оне у Русији који заговарају превентивни напад на европске земље. Такав потез би, сматра, дао НАТО-у управо оно што му је потребно — јасан спољашњи непријатељски напад око којег би поново могао да мобилише политичку и војну подршку.
Ритер тврди да Владимир Путин такву опцију не прихвата. По његовој процени, Русија ће пре наставити да повећава притисак на саму Украјину него да европским земљама пружи основ за активирање ширег рата. Ту улогу има и Владимир Зеленски.
Ритер сматра да украјинско руководство разуме да без одлучније интервенције НАТО-а дугорочна војна ситуација постаје све неповољнија. Због тога, према његовој теорији, Кијев покушава да појача утисак да западне земље непосредно омогућавају ударе на руску стратешку дубину.
Што се веза између украјинских напада и Запада више истиче, већа је могућност да Москва неку будућу операцију почне да посматра као директну акцију НАТО-а. То је веома опасна игра јер руски одговор не мора бити онакав какав планери ескалације очекују.
Уместо удара на Европу, Ритер предвиђа да би Русија могла да сконцентрише много већу ватрену моћ на украјинску инфраструктуру, политичке центре и друге објекте. Због тога његов најдраматичнији сценарио није тренутни нуклеарни рат већ уништење остатака украјинске способности нормалног функционисања.
Ритер упозорење заснива на уверењу да Москва располаже различитим нивоима ескалације и да још није употребила све конвенционалне могућности. Управо је то, према његовом мишљењу, разлог због којег покушај спектакуларног удара на Москву може произвести последицу много већу од његовог непосредног војног ефекта.
Циљ би можда био да се Русија наведе на погрешан одговор. Ритер, међутим, сматра да би Москва могла да изабере потпуно другачији пут: да избегне директан напад на НАТО и уместо тога радикално подигне цену рата за Украјину.
Wебтрибуне
