Период у којем је Москва веровала да би рат у Украјини могао да буде завршен компромисом са Вашингтоном практично је завршен, оцењује Скот Ритер. Низ догађаја током 2025. могао је да учврсти процену руског руководства да америчке понуде за преговоре не значе стварно одустајање од покушаја стратешког слабљења Русије.
Почетак администрације Доналда Трампа привремено је донео другачија очекивања. Трамп је још пре ступања на дужност јавно обећавао да неће одобравати нападе дугог домета на Русију и да ће покушати да од таквих потеза одврати америчке савезнике.
Москва је такве сигнале могла да схвати као разлог да новој администрацији пружи прилику и провери постоји ли простор за политички договор. Међутим, до августа 2025. руска процена Вашингтона, према овој анализи, потпуно се променила.
Једна од преломних тачака били су преговори на Аљасци. Русија је тамо, према Ритеровој процени, понудила компромис који је претходно био сугерисан са америчке стране, али Вашингтон потом није предузео кораке које је Москва очекивала као услов за даљи напредак.
Паралелно са политичким контактима одвијале су се операције које је руско руководство могло да тумачи као директне нападе на стратешке капацитете земље.
Међу њима се посебно издваја операција „Паукова мрежа“, током које су дроновима нападани руски стратешки бомбардери. Ритер износи тврдњу да су ЦИА и британски МИ6 сарађивали са украјинским службама у припреми те акције, али за такву улогу америчких и британских служби у његовом излагању није понуђена независна потврда.
Посебну тежину нападу даје чињеница да стратешки бомбардери представљају део руских нуклеарних снага. Из перспективе Москве, напад на такве авионе зато може имати знатно шире значење од уобичајене војне операције у сукобу у Украјини.
Још озбиљнија процена односи се на напад дроновима према Путиновој резиденцији у Валдају. Према изнетој верзији догађаја, 98 украјинских дронова, уз обавештајну подршку ЦИА, кренуло је према тој области у тренутку када су Трамп и Владимир Путин разговарали телефоном.
Такав догађај тумачи се као могући покушај атентата или операција застрашивања и притиска на руског председника. Одговорност америчких служби за ту операцију представља процену изнету у разговору, без независне потврде која би је претворила у утврђену чињеницу.
За ширу руску стратегију много је важнија могућа последица таквог низа догађаја: закључак да стварног мировног процеса нема и да преговори не мењају основни циљ западне политике према Москви.
У тој интерпретацији, америчка стратегија заснивала се на комбинацији економског притиска, исцрпљивања руске војске и удара на друштвену стабилност, са крајњим циљем изазивања унутрашње политичке кризе која би угрозила власт Владимира Путина. Такав сценарио описује се изразом „московски Мајдан“.
Ако руско руководство заиста сматра да је такав циљ постао очигледан, простор за компромис са Вашингтоном постаје знатно ужи.
Истовремено се променила и процена способности НАТО-а да утиче на коначни исход рата.
Као показатељ ширег заокрета у руским интелектуалним и политичким круговима наводи се Фјодор Лукјанов, који је дуго био отворен за могућност компромиса са Западом и није припадао тврдој ратној струји. Сада и он говори о томе да Русија мора да победи под сопственим условима и оцењује да НАТО нема довољно моћи да спречи такав исход.
Промена расположења повезује се и са проценом да се америчко војно присуство у Европи дугорочно смањује, док европске државе имају озбиљне политичке, финансијске и војне проблеме.
Због тога оно што Запад представља као нову ескалацију Москва може све чешће да посматра као политичко позиционирање иза којег не стоји довољна војна снага да промени однос на терену.
Из такве процене произлази много тврђа руска стратегија.
Ако више нема поверења у преговоре, а НАТО се не сматра способним да преокрене ток рата, смањује се и мотивација Москве за уступке. Преговарачки излаз тада престаје да буде приоритет, док потпуна војна победа над Украјином под руским условима постаје реалан стратешки циљ.
Таква промена не подразумева аутоматски прибегавање нуклеарном оружју. Напротив, непосредни нуклеарни ризик у европском делу сукоба могао би бити нижи него 2024. уколико Москва сматра да је њен конвенционални војни положај знатно стабилнији.
Политичке последице тог самопоуздања, међутим, могу бити веома велике.
Москва која верује да може да оствари своје циљеве војном победом више нема исти разлог да прави компромисе као Москва која страхује од дугог рата, унутрашњег исцрпљивања или директније НАТО интервенције.
Wебтрибуне
