Рат против Ирана завршио се без уништења кључних способности на којима Техеран заснива своје војно одвраћање, док би покушај да се тај посао доврши захтевао много већу америчку војну операцију, уз ризик озбиљних губитака у авионима и људству.
Управо у томе лежи један од најважнијих стратешких резултата сукоба: Иран је претрпео разарања и губитке, али није остао без способности да потенцијалном противнику нанесе неприхватљиву штету.
Макс Блументал тврди да је Израел предлагао Сједињеним Државама операцију којом би иранска инфраструктура била уништена за 48 сати, али да је Вашингтон одбацио такву могућност јер је процењено да циљ није реално остварив на тај начин.
Кључни проблем био је однос између политичких циљева рата и војне цене потребне за њихово остварење.
У разговору је поменут председник Здруженог генералштаба америчке војске Ден Кејн, за којег је наведено да се противио рату још пре његовог почетка и да су медијима стизала упозорења о могућој несташици муниције.
Посебно је важна тврдња приписана његовом сведочењу пред сенатским одбором: иранска морнарица није била уништена, а америчке снаге нису биле у стању да војним путем отворе Ормуски мореуз.
То се директно судара са Трамповом јавном поруком да је иранска војна моћ десеткована и да је морнарица уништена. Разлика између политичке реторике и стварних војних могућности постаје пресудна када се постави питање шта би било потребно за наставак рата.
Уништавање иранских подземних „ракетних градова“, складишта и система одвраћања захтевало би знатно интензивније ангажовање америчке авијације. Таква операција не би могла да се заснива само на дејствовању са велике удаљености.
То би отворило могућност губитка већег броја авиона, погибије пилота или њиховог заробљавања. Управо је таква цена, према процени из разговора, била један од разлога због којих Вашингтон није желео да пређе у потпуно другачију фазу рата.
Изнете су и тврдње о губицима авиона Ф-15 и обарању једног Ф-35. Америчка стратегија зато се у великој мери ослањала на средства која омогућавају напад са дистанце, уместо масовног уласка авијације дубоко у простор у којем би била изложена иранској противваздушној одбрани.
Насупрот томе, иранска војна доктрина није захтевала класичну победу над САД. Техерану је било довољно да преживи почетни удар, очува кључне ракетне капацитете и покаже да цена наставка рата остаје превисока.
Таква стратегија преживљавања посебно је ефикасна против противника који располаже много већом конвенционалном војном снагом, али нема политичку спремност да прихвати губитке потребне за потпуну елиминацију противничког система одвраћања.
Блументал управо ту види кључ иранског резултата. САД, према његовој процени, нису имале ни довољно муниције ни политичку вољу за много ширу операцију која би покушала да потпуно уништи иранске ракетне капацитете. Последица таквог исхода посебно је тешка за Израел.
Ако Вашингтон не жели поново да преузме главни терет рата, Израел остаје пред противником чије кључне способности нису уклоњене. Истовремено, сам нема довољно ватрене моћи да без америчке помоћи оствари циљ који није остварен током претходног сукоба.
Због тога се положај Израела описује као изузетно рањив, чак као најизложенији још од Суецке кризе и рата 1956. године.
То је можда важније од питања ко може да прогласи формалну победу. Израел је годинама инсистирао да иранска војна и нуклеарна инфраструктура представља егзистенцијалну претњу. Ако је рат вођен да би се та претња уклонила, а иранска способност одвраћања остала функционална, онда се стратешки проблем није решио. Напротив, постао је сложенији.
Техеран сада зна колики ниво силе су САД биле спремне да употребе, док Вашингтон зна колика би могла да буде цена преласка на следећи ниво ескалације.
Израел се због тога налази између две неповољне чињенице: Иран није разоружан, а америчка спремност за још један велики рат више се не може подразумевати.
Wебтрибуне
