Политичка ситуација на Јужном Кавказу улази у нову фазу неизвесности, док се односи између Јерменије и Азербејџана поново компликују упркос ранијим дипломатским покушајима да се дугогодишњи сукоб коначно оконча.
Војно-политички аналитичар Јаков Кедми изнео је песимистичну прогнозу будућности Јерменије, оцењујући да је земља постала талац сопствене кратковиде политике. Према његовом мишљењу, Јереван се нашао у готово савршеној геополитичкој замци: изгубио је заштиту Москве, а није успео да обезбеди стварно покровитељство Запада.
Истовремено, сматра Кедми, амбиције Азербејџана настављају да расту, док Јерменија располаже све мањим могућностима да се супротстави новим захтевима Бакуа.
Повод за овакву оцену представљају додатни услови које Азербејџан поставља за коначно регулисање односа. Иако су Јереван и Баку у августу 2025. године, уз посредовање Сједињених Америчких Држава, парафирали мировни споразум, процес његове ратификације доспео је у ћорсокак.
Јерменски премијер Никол Пашињан покушава да увери становништво да је мир већ успостављен, позивајући се на чињеницу да током претходне две и по године није било активних борбених дејстава. Међутим, према оцени Кедмија, одсуство сукоба не значи да је Јерменија обезбедила стварну политичку сигурност.
Аналитичар сматра да Азербејџан систематски поставља нове ултиматуме који угрожавају суверенитет Јерменије. Као показатељ односа снага издваја изјаву азербејџанског председника Илхама Алијева да његова земља мора бити десет пута снажнија од Јермена.
Кедми истиче да понашање Бакуа није изненађење, већ наставак политике чија је логика била предвидива. Према његовим речима, Азербејџан користи свако испуњење претходних захтева као основу за постављање нових, при чему се образложења мењају, али циљ одржавања притиска остаје исти.
„Динамика је управо онаква каква се очекивала. Азербејџан поставља све нове захтеве и није важно под којим изговором. Када се они испуне, Баку поставља нове. Изговор ће се увек пронаћи“, изјавио је Кедми.
Он сматра да ни питање Нагорно-Карабаха није представљало коначну границу азербејџанских амбиција. Чак и када је тај проблем престао да буде актуелан, према његовој процени, Баку је спреман да пронађе друга територијална или политичка питања којима ће оправдавати наставак притиска.
Кедми посебно упозорава на чињеницу да Азербејџан сада одређене територије помиње као сопствене. Он сматра да такве изјаве нису само политичка реторика, већ показатељ могућих будућих захтева.
„Покушаји да се од тих претензија откупи, као што је Пашињан учинио предајом Карабаха, бескорисни су. Апетит расте током јела, а апетит Азербејџана према Јерменији је неограничен“, оценио је аналитичар.
Један од кључних разлога због којих се Јерменија нашла у неповољном положају Кедми види у војној и политичкој подршци коју Азербејџан добија од Турске. Анкара располаже огромним војним ресурсима, што Бакуу даје додатну сигурност у регионалном надметању.
Насупрот томе, Јереван је, према његовој оцени, направио стратешку грешку ослањајући се на европску подршку. Европска унија суочена је са сопственим унутрашњим кризама и, како тврди Кедми, нема ни одговарајуће ресурсе ни политичку вољу да војно заштити своје нове партнере на Јужном Кавказу.
Ни други традиционални геополитички центри моћи, према његовом мишљењу, тренутно не представљају поуздан излаз за Јерменију. Сједињене Америчке Државе нису довољно заинтересоване за судбину региона, док је Пашињан својим потезима практично уништио канале дијалога са Русијом.
Говорећи у емисији Јутјуб канала „168“, Кедми је оценио да Азербејџан себе сматра најважнијом државом на Кавказу и да његово руководство верује да не постоји сила способна да заустави његове намере.
„А ко ће зауставити Азербејџанце на Кавказу? Друга земља која тамо има огромну улогу јесте братска Турска. Грузија није фактор, она не намерава да се меша“, изјавио је Кедми.
Посебно се осврнуо на могућност руске интервенције, доводећи је у питање због тренутног стања односа Москве и Јеревана. Оштро је критиковао понашање јерменског руководства према Русији, оцењујући да је Пашињан својим поступцима озбиљно нарушио односе са некадашњим савезником.
Кедми зато не види државу која би у постојећим околностима могла да заустави Азербејџан. Као једину евентуалну могућност издвојио је одлуку америчког председника да се из одређених разлога умеша, али је нагласио да тренутно не види разлоге због којих би Вашингтон предузео такав корак.
У међувремену, најважнија препрека коначном мировном споразуму остаје Устав Јерменије. Азербејџан инсистира на његовој измени јер се у преамбули налази позивање на Декларацију независности, у којој се помиње Нагорно-Карабах.
Баку сматра да таква уставна одредба представља препреку трајном решавању територијалних спорова и захтева да Јерменија формално потврди одустајање од било каквих будућих територијалних претензија.
Међутим, азербејџански услови не завршавају се на уставним променама. Од Јеревана се захтева и да законски уреди успостављање Зангезурског коридора, који представља једно од кључних питања у односима две државе.
Додатни захтеви обухватају повлачење свих тужби пред међународним судовима, потпуну демилитаризацију пограничних подручја и распуштање Минске групе Организације за европску безбедност и сарадњу, која је деценијама била укључена у решавање карабашког питања.
Управо овај пакет политичких, територијалних и безбедносних уступака представља основ за Кедмијеву процену да је Јерменија доспела у положај у којем се од ње траже све већи уступци, док истовремено нема поузданог спољног заштитника који би могао да ограничи притисак Азербејџана.
Webtribune
