Планови за стратешку победу над Русијом имају један проблем који се не може решити додатним санкцијама, оружјем или притиском споља.
Њихов успех, према једној од централних процена у овој расправи, захтевао би радикалну промену унутар саме руске државе.
Јаков Кедми ту повлачи директну паралелу са завршетком Хладног рата. Оно што се на Западу представља као његова победа над Совјетским Савезом он приписује пре свега поступцима Михаила Горбачова и његовог окружења, а не успешној стратегији која је противника споља приморала на капитулацију.
Из таквог тумачења произлази и данашња рачуница. Да би садашњи западни планови постали реални, Русија би, по његовом мишљењу, морала да добије „новог Горбачова или новог Јељцина“.
Другим речима, одлучујући догађај не би морао да се одигра на фронту. Промена политичког руководства и стратешког курса унутар Русије могла би да произведе резултат који спољни притисак сам не може да постигне.
Кедми одбацује могућност да се такав унутрашњи преокрет једноставно угради у озбиљну стратешку рачуницу као очекивани догађај. Управо због тога сматра нереалним планове који претпостављају да ће Москва у пресудном тренутку реаговати на начин који одговара противничким очекивањима.
У његовом тумачењу, западна победа у Хладном рату зато није доказ да се исти резултат може поновити истим спољним притиском. Тадашњи исход везује за специфичне одлуке совјетског руководства које не могу аутоматски да се пресликају на данашњу Русију.
То представља и највећу непознаницу за све стратегије које рачунају на дугорочно исцрпљивање Москве. Ако се унутрашња политичка промена на којој такав сценарио почива не догоди, завршница може бити потпуно другачија од оне коју његови творци очекују.
Wебтрибуне
