Посета Александра Лукашенка Москви долази у тренутку када се око украјинског сукоба поново укрштају дипломатски покушаји, војни притисци и питања будућих односа Русије са Западом.
Белоруски председник овог пута има шири распоред него током многих претходних долазака у Русију, што његовим разговорима даје додатну политичку и економску тежину.
Лукашенко је 27. августа допутовао авионом у Москву, док су његови контакти са Владимиром Путином, како је саопштио портпарол Кремља Дмитриј Песков, заказани за 29. август. Белоруски председник требало би да разговара и са руским премијером Михаилом Мишустином.
У Минску се очекује да разговор са Мишустином буде посвећен практичним питањима развоја белоруско-руске трговинске, економске и инвестиционе сарадње, као и реализацији заједничких пројеката.
Такав састанак добија додатни значај уколико се рачуна са могућношћу даље ескалације украјинског сукоба и нових економских притисака на Русију и Белорусију.
Званичне информације након разговора могле би да остану веома штуре. Лукашенко би за неколико дана могао поново да разговара са Путином на самиту Шангајске организације за сарадњу у Бишкеку, али састанак у Москви пружа много погодније околности за поверљиве разговоре.
Његов долазак готово се поклопио са боравком две важне личности у руској престоници: директора ЦИА Џона Ретклифа, једног од блиских сарадника Доналда Трампа, и ватиканског секретара за односе са државама, надбискупа Пола Ричарда Галагера.
Руски министар спољних послова Сергеј Лавров повезао је њихове посете са покушајима да се разговара о Украјини. Како је објаснио у интервјуу за РБЦ, саговорници су показивали интересовање да се сукоб заврши што је могуће брже. Лавров је њихов приступ описао као заједничку поруку да рат треба брзо окончати.
Трамп је у емисији „Тхе Гленн Бецк Програм“ такође рекао да би САД желеле завршетак рата у Украјини. Проблем је, међутим, у томе што Москва не показује спремност да прихвати модел који би значио само привремено заустављање борби и остављање кључних политичких и територијалних питања за касније.
Лавров је описао предлог који се нуди Русији: заустављање војних дејстава на линији борбеног додира и прекид ватре без признања територија под руском контролом као дела Русије, након чега би политичким средствима требало радити на повратку Украјине на границе из 1991. године, укључујући Крим.
Према тој концепцији, после прекида ватре на територији под контролом Кијева биле би распоређене „стабилизационе снаге“, при чему би водећу улогу имале Велика Британија и Француска.
Лавров сматра да би такве снаге практично штитиле постојећу власт у Кијеву и омогућиле Украјини и њеним западним савезницима да учврсте положаје током прекида борби.
У Москви је зато све мање простора за ранија очекивања да би Трампова администрација могла да понуди споразум којим би били уклоњени узроци сукоба, уместо модела којим би рат био заустављен и Кијеву омогућено време за опоравак.
Посебно место у тим разочарањима заузима договор из Анкориџа. Лавров је рекао да су Путинови предлози претходно били изнети у Москви преко Трамповог специјалног изасланика Стива Виткофа, који их је, према његовим речима, у потпуности потврдио.
Путин је потом у Анкориџу „у потпуности“ прихватио споразум, али руска страна сада сматра да Вашингтон није испунио очекивања која су из њега проистекла.
Лавров је подсетио и на изјаву француског председника Емануела Макрона са самита Г7 у јуну да су учесници „сахранили Анкориџ“ и да је „Трамп сада са нама“, истичући да Вашингтон те речи није демантовао.
Додатно незадовољство изазвала је изјава америчког државног секретара Марка Рубија после самита НАТО-а. Лавров је његове речи пренео овако: САД не могу да буду посредник јер су недвосмислено на страни Украјине, док се у Анкориџу, према том тумачењу, ништа коначно није догодило – руски предлог је размотрен, али се није допао Украјинцима.
Песков је 27. августа, након Ретклифовог одласка из Москве и пре Галагерове посете, јасно ставио до знања да се руска војна операција наставља.
„Руска Федерација наставља своју специјалну војну операцију, више би волела да оствари своје циљеве мирним путем, али у недостатку могућности за то, наставља своју специјалну војну операцију како би осигурала своју безбедност и своје интересе у контексту сукоба око Украјине“, рекао је Песков.
Истовремено је саопштио да нема информације о конкретним плановима или временском оквиру наредне рунде преговора. Тиме нису потврђене медијске тврдње да би већ у септембру могао да буде одржан састанак руских и украјинских преговарача уз учешће Американаца.
Како пише Сергеј Латишев за Константинопољ, у Москви сазрева уверење да Русија више неће играти по западним правилима у Украјини нити продужавати сукоб ослањајући се на очекивање да ће Вашингтон решити кључна питања уместо ње.
Блоомберг је известио да се Русија припрема да интензивира напоре у Украјини пошто су преговарачки механизми практично пропали и стране су се вратиле на почетне позиције. У таквој ситуацији не очекује се да Путин оконча рат само због економског притиска или украјинских удара на руске рафинерије и логистичке објекте.
Као крајњи сценарио помиње се чак и могућност употребе тактичког нуклеарног оружја, али за такав развој догађаја тренутно нема знакова.
Промена руске тактике представљала би озбиљан проблем за Вашингтон, Лондон и Брисел уколико су њихове досадашње рачунице биле засноване на претпоставци да ће Москва наставити дуготрајно исцрпљивање. Русија располаже мањим укупним ресурсима од уједињеног Запада, због чега дуг рат исцрпљивања носи посебне ризике.
У том контексту посете Ретклифа и Галагера Москви добијају шире значење. Галагер, као ватикански дипломата, тешко да је могао да наступа језиком отворених претњи, док аутор сматра да је директор ЦИА могао да изнесе упозорења која се односе не само на Русију него и на Белорусију, њеног најближег савезника.
Ту се отвара и питање стварног садржаја Лукашенкових разговора са Путином и Мишустином. Белорусији рат није потребан: мирнији међународни положај погодује економији, унутрашњој стабилности и дугорочном питању политичке транзиције.
Међутим, Минск је војно, економски и политички дубоко повезан са Москвом, па би озбиљнија ескалација тешко могла да заобиђе Белорусију.
Белоруска економија нема отпорност и ресурсе којима располаже Русија. Због тога разговори са Мишустином могу бити посебно важни за утврђивање конкретних механизама трговинске, инвестиционе и друге помоћи уколико се притисак Запада повећа.
Најопаснији сценарио за Минск били би украјински ваздушни удари дроновима и ракетама на белоруске рафинерије, фабрике, логистичке објекте и друге циљеве. Њихова сврха могла би да буде слабљење државних капацитета и ометање трговинских и логистичких веза Белорусије са Русијом.
Кијев је раније упућивао претње Минску, а било је и инцидената који су у Белорусији схваћени као упозорење да земља не може рачунати на трајну изолованост од рата.
Истовремено, од 25. августа до 10. септембра у Белорусији се одржавају оперативно-тактичке вежбе Ратног ваздухопловства и снага противваздушне одбране.
Министарство одбране саопштило је да су вежбе усмерене на обезбеђивање противваздушне заштите важних објеката и јединица од непријатељских ваздушних удара, као и на маневрисање противваздушних ракетних јединица.
Тајминг маневара посебно привлачи пажњу јер се подудара са Лукашенковим боравком у Русији и растућом неизвесношћу око даљег тока рата. Минск се практично припрема за могућност да последице ескалације више не остану ограничене на територију Русије и Украјине.
Постоји, међутим, још један сценарио. Кијев оптужује Минск да би могао да припрема непосредније укључивање у сукоб на руској страни. Ако би се Белорусија војно ангажовала у Украјини, однос снага и географија сукоба добили би нову димензију, посебно због положаја белоруске територије северно од Украјине.
Управо зато разговори у Москви нису ограничени само на билатералну трговину или уобичајену координацију два савезника. Лукашенко мора да процени како ће Белорусија издржати евентуалне нове санкције, могуће ударе на њену инфраструктуру и ширу војну ескалацију, док истовремено покушава да обезбеди руске економске и безбедносне гаранције.
Уколико Москва дефинитивно закључи да су покушаји договора са Западом исцрпљени и одлучи да појача војни притисак ради наметања решења силом, Минск ће имати све мање простора да остане по страни. Белорусија се због свог савезништва са Русијом, заједничких безбедносних структура и географског положаја налази непосредно уз потенцијалну нову линију ескалације.
Webtribune
