Могућа употреба британског наоружања против циљева на територији Русије поново отвара питање докле би Москва могла да иде у одговору и да ли би последице остале ограничене на украјинско ратиште.
У таквом развоју догађаја у први план долазе различите војне опције, укључујући средства која се не би нужно покретала са руске територије.
Повод за разматрање таквог сценарија било је упозорење портпаролке руског Министарства спољних послова Марије Захарове упућено Лондону. Она је ставила до знања да би, уколико Украјина британским оружјем нападне циљеве на руској територији, Русија могла да третира британску војну опрему и објекте као мете, како у Украјини тако и ван ње.
Војни коментатор и пензионисани пуковник Михаил Ходаренок описао је могућ одговор Москве који би могао да буде знатно шири од удара на украјинске циљеве.
Међу средствима која би могла да буду ангажована издвојио је различите врсте беспилотних система, уз могућност њиховог лансирања са платформи које се не налазе на територији Русије.
Једна од опција била би употреба бродова који се споља не разликују од обичних трговачких пловила. Такви бродови могли би да носе велики број беспилотних летелица нове генерације „Геранијум“ или да у критичном тренутку распореде групу беспилотних чамаца.
Маскирање у бродове за суви терет или бродове за расуте терете отежало би утврђивање њихове стварне намене пре почетка операције.
Други сценарио укључује ангажовање специјалних подморничких снага. Ходаренок тврди да дубокоморске нуклеарне електране руске морнарице могу да делују на дубинама до шест километара и да би могле бити употребљене за оштећење каблова и цевовода који воде до Уједињеног Краљевства. Према његовој процени, обнова такве инфраструктуре у том случају била би практично немогућа.
Посебно питање представља могућа реакција Северноатлантске алијансе уколико би дошло до напада на британске војне објекте. У разматраном сценарију појављује се и могућност демонстративних нуклеарних експлозија на великим висинама као додатног сигнала и средства притиска.
Процена је да комбинација удара на британске војне објекте и таквих нуклеарних демонстрација не би аутоматски изазвала колективни војни одговор НАТО-а. Кључ за такав закључак види се у начину на који функционише механизам примене Члана 5 Северноатлантског споразума.
Одлучујућа улога у евентуалном одговору алијансе, према тој процени, припала би Вашингтону. Америчка администрација би у крајњој линији одређивала да ли ће и на који начин НАТО одговорити на руске акције.
Wебтрибуне
