Сусрет Владимира Путина и Доналда Трампа у Енкориџу отворио је очекивања да би украјински сукоб могао брзо да крене ка завршници.
Годину дана касније, рат није завршен, а првобитна еуфорија показала је колико се дипломатски потез може разликовати од политичких очекивања која настану око њега.
Александар Дугин у разговору са Сергејем Морданом прави управо ту разлику: Одлазак на разговоре са америчким председником сматра рационалним потезом Москве, али идеју да је тај сусрет отворио пут ка брзом завршетку рата оцењује као озбиљно погрешно тумачење.
Русија се налази у конфронтацији са САД, НАТО и ширим Западом, па је разговор са америчким председником имао политичку логику. Када постоји могућност да друга страна саслуша руске ставове или да се директним преговорима смањи степен ескалације, Москва нема разлог да такву прилику унапред одбаци.
У време сусрета постојала је и неизвесност око тога шта ће Трамп заиста урадити са обећањима која је давао. Говорио је о промени америчке спољне политике, сукобљавао се са глобалистичким структурама и најављивао другачији однос према претходној администрацији. Због тога је било рационално проверити постоји ли простор за нови однос Москве и Вашингтона.
Проблем је настао касније, када је дипломатски покушај у делу јавности и елите почео да се претвара у очекивање да је сам рат практично завршен. Уместо питања шта се преговорима конкретно може постићи, појавила се еуфорија заснована на претпоставци да ће политички живот убрзо бити враћен у стање пре сукоба.
При томе јавности није познато шта је тачно договорено између двојице председника. Информације о могућим споразумима остале су непотпуне, због чега закључци о њиховом садржају не могу бити третирани као поуздано утврђене чињенице.
Чак и уз најповољнији развој, непосредни циљ таквог контакта могао је бити знатно ограниченији: покушај да се САД удаље од директније конфронтације са Русијом и да се смањи ниво ескалације, посебно опасност од приближавања нуклеарном сукобу.
Такав резултат био би значајан, али не би представљао завршетак рата нити одустајање Москве од циљева због којих је сукоб започет.
Управо је ту настао феномен који Дугин назива „духом Енкориџа“. Њиме не означава сам сусрет Путина и Трампа, већ очекивање дела руске елите да би један дипломатски маневар могао отворити врата брзом повратку некадашњем начину живота.
Таква очекивања повезује са људима који су током конфронтације изгубили део ранијих пословних, финансијских или приватних веза са глобалним системом и желе њихово обнављање.
Сам Енкориџ зато остаје одвојен од мита који је накнадно настао око њега. Дипломатски разговор могао је бити оправдан чак и ако није произвео очекиване резултате, јер државе у рату и озбиљној конфронтацији не престају да проверавају могућности договора.
Али годину дана касније постало је јасно да такав контакт није уклонио основне узроке сукоба. Највише што је могао да понуди био је покушај управљања ескалацијом и провера да ли нова америчка администрација заиста намерава да промени курс.
Очекивање да ће рат једноставно нестати показало се много већим од реалног домета једног сусрета.
СрбијаOГЛАСИО СЕ И ВУЧИЋ: Са тугом пратим вести Извор: webtribune.rs
