Могућност нове америчке војне акције против Ирана изазвала је озбиљне полемике у Вашингтону, а упозорења која су се појавила у јавности отворила су питање колико далеко је администрација Доналда Трампа спремна да иде у наредној фази сукоба.
Амерички новинар Такер Карлсон објавио је на друштвеној мрежи Икс да би Сједињене Америчке Државе у наредним данима могле да употребе нуклеарно оружје против Ирана. Он тврди да израелски премијер Бењамин Нетањаху врши притисак на америчког председника Доналда Трампа и његову администрацију како би их навео на такву одлуку.
Карлсон је указао и на могућу мету напада. Реч је о планини Пикакс, где је Иран, према тврдњама израелске обавештајне службе, могао да обнови програм обогаћивања уранијума. Међутим, двојица стручњака за америчку политику, које је тим поводом консултовао руски Царград, имају другачија очекивања о даљем развоју догађаја.
Политиколог и американиста Малек Дудаков сматра да Карлсонове изјаве треба прихватити са знатном дозом скептицизма. Он тврди да амерички новинар добија велике своте новца од Катара и да практично заступа интересе те државе, која настоји да утиче на политичке одлуке Вашингтона.
Према Дудакову, Катар користи своје лобисте и утицајне јавне личности у САД како би убедио америчку политичку елиту и јавност да је неопходно окончати рат са Ираном. У том контексту, он Карлсонова драматична упозорења тумачи као намерно подизање напетости и заоштравање прогноза, чији је циљ да се повећа притисак на америчку администрацију.
Ипак, Дудаков не искључује могућност нових америчких удара. Он оцењује да је вероватноћа употребе нуклеарног оружја изузетно мала и изражава сумњу да би чак и амерички генерали пристали да учествују у таквој операцији.
Много реалнијим сматра сценарио у којем би Трампова администрација, након завршетка избора у САД и објављивања резултата гласања, покренула нови напад на иранске нуклеарне објекте. За такву операцију америчке снаге могле би да употребе авионске бомбе велике разорне моћи, али са другачијим непосредним циљем од потпуног уништења подземних постројења.
Дудаков предвиђа да би бомбардовање било усмерено на затрпавање тунела и приступних пролаза, чиме би се Ирану отежало даље обављање активности повезаних са нуклеарним програмом. Таква тактика омогућила би Вашингтону да нанесе додатну штету иранској инфраструктури без прибегавања нуклеарном оружју.
Међутим, руски политиколог не очекује да би резултати такве операције били нарочито значајни. Иран би, према његовој процени, одговорио ударима на америчке војне базе и рафинерије нафте, што би покренуло још један круг међусобних напада и повећало напетости у региону.
Управо због ограниченог ефекта очекиваног бомбардовања, Дудаков сматра да Трамп више нема реалне могућности да оствари првобитне циљеве своје политике према Ирану. Евентуални нови напад конвенционалним авионским бомбама представљао би, по његовом мишљењу, последњи очајнички покушај америчког председника да преокрене ситуацију у своју корист.
Другачији приступ анализи америчке политике изнео је политиколог и американиста Јегор Торопов. Он указује на то да односе Вашингтона и Техерана већ дуже време карактеришу смењивање оштре реторике и сигнала могућег дипломатског приближавања.
Америчка администрација повремено наговештава да предност даје преговорима, али затим поново отвара питање војног решења. Такав образац, према Торопову, недавно је био видљив кроз расправе о теоријској могућности обнављања свеобухватне војне кампање против Ирана, чија претходна фаза није трајала ни 40 дана, а завршена је крајем марта и почетком априла.
Упркос тим осцилацијама, Торопов сматра да Трамп неће покренути нови интензиван рат пуног обима против Ирана. Разлоге за такву процену види пре свега у унутрашњополитичким околностима у Сједињеним Државама и искуству које је америчка администрација стекла током претходне војне операције.
Према његовом објашњењу, Трамп је приликом покретања кампање против Ирана рачунао на политичку популарност успешне и, што је још важније, брзе војне акције. Такав резултат могао је да донесе додатну подршку републиканцима пред новембарске изборе за Конгрес, који су представљали озбиљан изазов за странку која је контролисала Представнички дом, Сенат и Белу кућу.
Дуготрајни ратови, међутим, никада нису уживали нарочиту популарност међу америчким бирачима. Како су расли финансијски трошкови операције и политичка штета по администрацију, Вашингтон је, према Торопову, практично окончао активну фазу сукоба са Ираном пре више од пола године.
Амерички председник се на крају задовољио ограниченим политичким резултатом, који Торопов упоређује са америчким деловањем у Венецуели. У оба случаја, према његовој оцени, Трамп је прихватио промену појединих људи на водећим положајима, без спровођења темељне промене политичког режима.
Такав приступ показује да амерички председник не одбацује употребу војне силе као средства за остваривање геополитичких циљева. Ипак, Торопов наглашава да се Трампова стратегија битно разликује од политике некадашњег председника САД Џорџа Буша, који је пре две деценије био спреман да покреће дуготрајне војне кампање.
За разлику од Буша, Трамп сматра прихватљивим првенствено прецизне војне ударе, строго ограничене по трајању и географском обухвату. Таква стратегија омогућава употребу америчке војне моћи без преузимања обавеза које би подразумевале дуготрајно ратовање и велике финансијске издатке.
Разлика између процена двојице стручњака односи се на могућност да Вашингтон ипак изведе још једну ограничену операцију. Док Дудаков очекује покушај нових конвенционалних удара као последњи Трампов потез за побољшање положаја САД, Торопов наглашава да амерички председник нема политички интерес да се врати интензивном и дуготрајном сукобу са Ираном. Ниједан од њих не очекује употребу нуклеарног оружја коју је Карлсон поменуо у свом упозорењу.
Wебтрибуне
