Ђурђев: Злато ЦИА, казина БНД-а, сенке МИ6, алгоритми Пентагона и руски дизел — свет у коме се тајне продају, а савезници препродају

Пише: Александар Ђурђев, председник Србске лиге

Амерички обавештајац сакрио је у својој кући 298 златних полуга, више од два милиона долара у готовини и присвојио готово 200 милиона долара државног новца. Бивши директор немачке обавештајне службе ухапшен је под сумњом да је државне тајне претворио у приватни бизнис. Некадашњи немачки канцелар отпутовао је у Москву и завршио на рођендану Владимира Путина. Амерички државни секретар са атинског брда Пникс, испод Акропоља, објављује повратак национализма и политике силе, док се америчка амбасадорка у Грчкој суочава са оптужбама за преплитање дипломатије, приватног капитала и енергетских интереса. А онда Доналд Трамп, председник државе која је годинама од Европе захтевала економско кажњавање Русије, са Путином договара испоруке милиона тона руског дизел горива. Све то у првих десет дана октобра 2026. године. Признаћете, прилично богат програм, чак и за овако узбудљиво историјско раздобље. Да је неко овакав заплет понудио холивудским продуцентима, вероватно би му рекли да је претерао са маштом. Овде, међутим, машта није потребна. Имена су позната, документи постоје, злато је пребројано, људи су ухапшени, а политички договори објављени. Питање више није шта се догодило, него шта нам ти догађаји говоре о стварном распореду моћи. Јер када у истој недељи почну да се отварају досијеи бивших шефова обавештајних служби, затресу врхови Пентагона, оживе стари немачко-руски политички канали, а Вашингтон почне да купује оно што је до јуче другима забрањивао, онда озбиљан човек мора да погледа иза наслова. Ко су ти људи, шта их повезује, где им се укрштају интереси и ко ће на крају испоставити рачун? У великој политици случајности постоје, али је подједнако опасно сваку подударност прогласити случајношћу као и у свему видети заверу. Стварни односи моћи сложенији су, прљавији и далеко занимљивији од обе те представе. А највећа грешка је веровати да се све одлуке доносе у кабинетима оних чија имена стоје на вратима. Почнимо од Августа Ханинга, човека који је од 1998. до 2005. године руководио немачком Савезном обавештајном службом БНД, у време НАТО агресије на Југославију, великих промена на постсовјетском простору и преобликовања европске безбедности. Ханинг није неки пензионисани чиновник који је одлучио да старост проведе држећи предавања богатим клијентима. Припадао је самом врху немачког обавештајног апарата, а после БНД-а наставио је каријеру на високим положајима у Министарству унутрашњих послова. Када се повукао из државне службе, није се повукао из света информација, утицаја и међународних контаката. Напротив, управо тада почиње његова друга, пословно знатно занимљивија каријера. Шестог октобра ухапшен је заједно са некадашњим шефом кабинета Манфредом Д., под сумњом да су годинама прибављали поверљиву документацију БНД-а и да су информације доспевале до страних обавештајних структура. Предмет интересовања истражитеља је приближно две хиљаде осетљивих докумената, укључујући материјале о руским војним активностима и иранском нуклеарном програму. У истрази се помињу Азербејџан и Кина, док Русија, упркос Ханинговим бројним пословним контактима на истоку, није у средишту јавно познатих сумњи. Ханинг негира кривицу, а поступак тек треба да утврди шта је заиста радио. Али већ сада намеће се непријатно питање за Берлин како је могуће да човек који је некада управљао државним тајнама буде осумњичен да их је претворио у приватну робу? У старој Европи то би се звало трговином утицајем. Данас постоји отмениији речник стратешко саветовање, геополитичка анализа, управљање ризицима и пословна интелигенција. Некада је за успех било корисно познавати краљевог исповедника. Данас је практичније имати бившег директора обавештајне службе у надзорном одбору. Признаћете, цивилизација је напредовала, нарочито када је реч о називима за старе послове. Ханингов пословни свет није се завршавао на немачким границама. У његовој биографији појављују се Hanning Consult, швајцарска Pluteos AG, британска G3 и немачка GSC4, али и активности усмерене према Русији, Кини, Казахстану и другим тржиштима. Још занимљивији правац води у Украјину, где се његово име појављује у пословном окружењу америчког Nevada Gaming Holding-а, повезаног са онлајн казином Cosmolot. Његов пословни партнер, немачко-британски инвеститор Арнулф Дамерау, нашао се у озбиљном сукобу са украјинским пореским и истражним органима. Оператер казина суочавао се са оптужбама за избегавање пореских обавеза од приближно 560 милиона евра, док је Дамерау узвраћао оптужбама за корупцију украјинских званичника и покушај отимања пословања. На материјалима холдинга налази се и фотографија Ханинга и Дамерауа са некадашњим украјинским војним аташеом у Берлину. Не постоји доказ да је Ханинг у тим пословима злоупотребљавао документа БНД-а, али присуство бившег шефа немачке обавештајне службе у таквом пословном окружењу свакако заслужује пажњу. Још занимљивији траг води у Румунију. Првог априла ове године Ханинг је постао сувласник компаније IDA International Defence Advisory са уделом од 20 одсто. Четрдесет одсто првобитно је припадало Андреју Игнату, некадашњем високом функционеру румунског Министарства одбране и човеку који је руководио сектором наоружања. Преостале уделе имали су Петру Рус и Манфред Остервалд, док је Игнат касније напустио компанију. Дакле, бивши директор БНД-а, некадашњи руководилац румунског сектора наоружања, британске и швајцарске компаније, украјински казино и међународно одбрамбено саветовање. Превише различитих послова да би се свели на једну обичну професионалну биографију, али сасвим довољно за разумевање једне важне појаве. Заједничка вредност оваквих мрежа није само капитал. То је приступ информацијама, институцијама и људима који одлучују о капиталу. Једно је знати шта се дешава на тржишту. Сасвим друго је познавати оне који могу да одлуче шта ће се на том тржишту догодити. Британска димензија Ханингове каријере отвара још занимљивији део приче. Организација United Against Nuclear Iran, позната као UANI, заједно са лондонским Институтом за стратешки дијалог, покренула је 17. маја 2012. године трансатлантску иницијативу усмерену против иранског нуклеарног програма. Ханинг је прихватио улогу високог саветника, а међу учесницима налазе се имена која представљају прави именик западне безбедносне аристократије сер Ричард Дирлав, директор британске МИ6 од 1999. до 2004. године, баронеса Полин Невил-Џоунс, бивша британска министарка за безбедност и председавајућа Заједничког обавештајног комитета, лорд Чарлс Гатри, некадашњи начелник британских оружаних снага, Џонатан Пауел, бивши шеф кабинета Тонија Блера, и Кристен Силверберг, некадашња америчка амбасадорка при Европској унији. У ширем саветодавном кругу UANI помињало се и име Пита Хегсета, данашњег америчког министра одбране, мада његов актуелни статус у организацији није потврђен. То нису случајни познаници са неке безбедносне конференције. Реч је о професионалним круговима који су деценијама учествовали у обликовању западне политике према Ирану, Русији и другим државама. Дирлав је касније руководио кембриџким колеџом Пембрук, на којем је студирала Блејз Метревели, која је 2025. године постала прва жена на челу МИ6. Та институционална веза није доказ личног менторства или заједничке операције, али добро показује колико су британске академске, дипломатске и обавештајне елите међусобно повезане. У британској политици функција се може изгубити, кабинет напустити, а службена легитимација вратити. Али адресар се не предаје на раздуживању. Зато су мреже некадашњих шефова обавештајних служби често дуготрајније од влада којима су служили. А у Лондону су одавно научили да утицај није неопходно јавно показивати да би се успешно користио. Посебно је занимљиво што се управо почетком октобра, у време великих потреса на Блиском истоку, у Техерану отвара питање новог министра одбране. Председник Масуд Пезешкијан предложио је Мехрдада Ахлагија Кетабачија, рођеног 10. септембра 1958. године, бившег бригадног генерала и човека који је руководио важним деловима иранске одбрамбене, ракетне и ваздухопловне индустрије, укључујући Организацију иранске одбрамбене индустрије, Организацију ваздухопловне индустрије и индустријску групу Шахид Бахери. Реч је о структурама које производе ракете, беспилотне летелице и другу војну опрему. Ахлаги је још 2007. године стављен под санкције Уједињених нација због учешћа у развоју иранских ракетних технологија. Са те листе је уклоњен 2023. године, након истека одређених мера, али је остао под ограничењима више западних држава. Док Техеран припрема ново руководство одбрамбене индустрије, у Берлину се истражује бивши шеф БНД-а који је годинама био повезан са трансатлантским круговима усмереним на политички и економски притисак према Ирану. Не тврдим да су ти догађаји део исте операције. Али они показују колико се дуго исти људи, институције и интереси задржавају око истих геополитичких питања. Владе се мењају, странке губе изборе, али структуре које располажу информацијама, капиталом и контактима настављају да раде. Понекад као државне институције, понекад као саветодавне организације, а понекад као приватне компаније. У савременој обавештајној политици пензија је, изгледа, пре промена послодавца него завршетак каријере. Истог 6. октобра, када су немачки истражитељи приводили Ханинга, америчко правосуђе добило је признање кривице човека чији случај делује као карикатура једне од најмоћнијих обавештајних организација света. Дејвид Џ. Раш, некадашњи високи функционер Управе за науку и технологију ЦИА, признао је превару која је америчку државу коштала приближно 193,6 милиона долара. Приликом претреса његове куће у Вирџинији, 19. маја, агенти ФБИ пронашли су 298 златних полуга, набављених за приближно 46 милиона долара, више од 2,1 милион долара у готовини, преко сто хиљада евра, тридесетак луксузних сатова и другу скупоцену имовину. Раш је новац користио за куповину некретнина, аутомобила и драгоцености. Али начин на који је крађа изведена важнији је од самог богатства. Искористио је тајност најосетљивијих обавештајних програма да измисли поверљиве операције и фиктивна државна овлашћења, а затим на основу њих пребацивао огромне износе државног новца. Око 145 милиона долара прошло је кроз трансфере повезане са компанијом коју је контролисао. Човек је, практично, измислио програм чије постојање нико није смео да проверава јер је био сувише тајан. Што је превара изгледала поверљивије, то је контрола била слабија. Испоставило се и да је фалсификовао делове своје образовне и професионалне биографије, као и да је неовлашћено откривао осетљиве информације страном званичнику. Дакле, човек који је у једном од најзатворенијих безбедносних система успео да сакрије сопствену лажну биографију, успео је и да украде готово две стотине милиона долара позивајући се на тајност тог истог система. Признаћете, за организацију која се бави откривањем туђих тајни, прилично непријатно откриће. Све би то могло остати на нивоу спектакуларног криминалног случаја да се иза њега не појављује још једно име. Стивен Фајнберг, оснивач инвестиционог фонда Cerberus Capital Management и данашњи заменик америчког министра одбране, професионално је сарађивао са Рашом на строго поверљивом програму усмереном према Кини. Фајнберг је подржавао већу Рашову улогу у том пројекту. Нема доказа да је знао за превару или у њој учествовао, али сама повезаност човека који је признао огромну злоупотребу са једним од најмоћнијих функционера Пентагона поставља озбиљна питања о систему контроле поверљивих програма. Фајнберг није генерал, нити каријерни војни бирократа. Он долази из света инвестиционих фондова, корпоративних преузимања и великих финансијских трансакција. Током првог Трамповог мандата председавао је саветодавним телом за обавештајна питања, а данас учествује у управљању војним апаратом чији се буџет мери стотинама милијарди долара. Зато пажњу заслужују и сукоби у врху Пентагона. Ден Дрискол, секретар копнене војске и близак сарадник потпредседника Џеј Ди Венса, поднео је оставку крајем августа после неслагања са министром Питом Хегсетом. У позадини су биле расправе о модернизацији војске, одбрамбеним набавкама, великим корпорацијама и расподели надлежности. Помињала се и Фајнбергова улога, а потом су се појавиле информације о могућој његовој замени, које је Пентагон демантовао. Не треба све те сукобе представљати као јединствен обрачун, али треба разумети шта је заправо на столу. Вештачка интелигенција, дронови, аутономни борбени системи, сајбер-операције, ракетна технологија и огромни уговори са компанијама попут Nvidia и Palantir. Ко управља тим програмима, имаће огроман утицај на војну и економску равнотежу наредних деценија. У старом војноиндустријском комплексу генерали су сарађивали са индустријалцима. У новом, инвестициони фондови све непосредније улазе у простор стратешког одлучивања. Генерал и даље има чин, али човек који контролише капитал, технологију и уговоре понекад има већи утицај на будућност његове војске. Управо ту се отвара питање нове поделе моћи унутар самог Запада. Ханингове пословне везе и Фајнбергов систем утицаја нису доказано супротстављене оперативне мреже, али представљају два различита примера истог процеса: све сложенијег преплитања државних овлашћења, обавештајних информација и приватног капитала. У том систему Велика Британија има посебно место. Лондон је вековима усавршавао способност да формално повлачење из неког простора надокнади очувањем финансијског, обавештајног и дипломатског утицаја. Од Источноиндијске компаније до савремених инвестиционих фондова и приватних обавештајних фирми, британска политика показује изузетан таленат за преплитање државних и пословних интереса. Зато односи Вашингтона и Лондона нису тако једноставни како изгледају на заједничким фотографијама. Две државе могу бити најближи војни савезници и истовремено озбиљни конкуренти у финансијским, енергетским и регионалним пословима. Венецуеланско злато задржано у Банци Енглеске пример је колико се питања суверенитета, признавања власти и финансијске контроле могу испреплетати. Док Вашингтон преко Марка Рубија настоји да обнови амерички утицај у Латинској Америци, британске структуре чувају сопствене историјске интересе. Не значи да сваки сукоб представља обавештајну операцију, али значи да западно савезништво никада није поништило конкуренцију за ресурсе и капитал. Британци су одавно разумели оно што многи европски политичари још нису, савезништво не подразумева одрицање од сопственог интереса, него способност да се интереси привремено усагласе. Уосталом, у британској политичкој традицији трајни су интереси, док се пријатељства, савезништва и дипломатски речник прилагођавају околностима. Није то увек симпатично, али је прилично ефикасно. Ако неко жели да види како то изгледа у савременој пракси, не мора да путује ни у Лондон ни у Вашингтон. Довољно је да погледа према Атини. Амерички државни секретар Марко Рубио одржао је 7. октобра на брду Пникс, са Акропољем у позадини, говор који је представљао готово свечани повратак класичној политици националног интереса. Говорио је о слабљењу Запада, пропадању индустрије, губитку националног самопоуздања, одрицању од суверенитета и опасностима наднационалне бирократије. Америка, поручио је, бира бескомпромисно остваривање националне моћи, контролу критичних ланаца снабдевања, реиндустријализацију и технолошку доминацију. Посебно је нагласио да национализам не сме бити прљава реч. Морам признати да је било готово дирљиво слушати америчког државног секретара како Европљанима објашњава вредност националног суверенитета после деценија у којима су се управо из западних институција делиле лекције о превазилажењу националне државе. Испоставља се да национални интерес ипак није превазиђена категорија. Само је било потребно да Вашингтон поново одлучи да га користи. Остаје, наравно, занимљиво питање да ли и Срби имају право на исту политичку филозофију или је она резервисана за велике државе. Јер када Американац брани свој национални интерес, то је обнова државничке одговорности. Када Србин покуша исто, у појединим европским кабинетима одмах се отвара питање опасног национализма. Занимљива разлика, нарочито за цивилизацију која се толико поноси једнакошћу принципа. Али Рубио није случајно говорио баш у Грчкој. Иза историјске сценографије, Перикла, Сократа и приче о западној цивилизацији налази се конкретна енергетска стратегија. Грчка постаје једно од важних упоришта америчке енергетске политике у југоисточној Европи, а вертикални гасни коридор треба да повеже грчке терминале за течни природни гас са Бугарском, Румунијом, севером Европе и Украјином. Циљ је јачање америчког енергетског присуства и смањење руског утицаја. Док се јавности говори о цивилизацијским вредностима, иза сцене се договарају терминали, транзитне тарифе, инфраструктурни уговори и контрола тржишта. У томе нема ничег мистериозног. То је озбиљна политика велике силе. Уосталом, ни античка Атина није била позната искључиво по филозофији и демократији. Имала је развијен осећај за контролу трговачких путева и наплату савезничких обавеза. Рубио је, можда и не намеравајући, изабрао прилично прикладну историјску позорницу. У средишту савремене атинске приче налази се Кимберли Гилфојл, америчка амбасадорка у Грчкој, некадашња вереница Доналда Трампа Млађег и бивша супруга калифорнијског гувернера Гевина Њусома. Њена лична биографија можда је занимљивија америчким таблоидима, али су њени пословни и дипломатски контакти на Балкану далеко важнији. Гилфојл је активно промовисала америчке енергетске пројекте и вертикални гасни коридор, док су истовремено отворена питања њених односа са грчком компанијом Aktor Group и лобистом Христосом Марафатсосом. Марафатсос је учествовао на састанцима са високим званичницима, укључујући контакте у Бугарској, при чему поједини учесници нису били јасно обавештени о његовим приватним пословним везама. Помињу се приватни авиони, контакти са руководиоцима грчких компанија и могући сукоби интереса. Појавиле су се и озбиљније оптужбе. Амерички донатор Ерик Детерс тврди да је Гилфојл од њега тражила 100.000 долара за плаћање дуга на кредитној картици, уз могућност приступа утицајним људима. Њени правни заступници оспоравају те тврдње, а амерички законодавци затражили су њихово испитивање. Посебно су осетљиви наводи да је амбасадорка у разговорима са грчким званичницима помињала амерички утицај на политичке промене у Румунији и могућност сличног деловања у Грчкој. То су недоказане оптужбе, али њихова политичка тежина није занемарљива. Када се приватни капитал, енергетски коридори и дипломатски утицај појаве у истој причи, државе Балкана морају знати са ким заиста преговарају. Јер није довољно знати ко потписује уговор. Много је важније знати ко је договорио његове услове. Иза компаније Aktor налази се још један занимљив слој европске пословне историје. У њеној власничкој прошлости појављује се Intracom, групација грчког бизнисмена Сократиса Кокалиса, човека чија је каријера обухватала телекомуникације, технологију и велике међународне послове. Intracom је свој преостали удео у Aktor-у продао 2025. године, тако да Кокалис није садашњи власник компаније. Али његова биографија, сарадња са Сименсом и историјске истраге о наводним контактима са источнонемачким Штазијем подсећају на време када су послови европских компанија несметано прелазили границе идеолошки супротстављених блокова. Те старе сумње не доказују постојање савремене обавештајне мреже, али показују колико су економски односи били сложени и током Хладног рата. Док су политичари својим народима објашњавали да између Истока и Запада постоји непрелазна цивилизацијска граница, пословни људи су успешно проналазили начине да преко ње путују новац, роба и технологија. Европа је одувек имала две паралелне историје једну коју су писали идеолози и другу коју су финансирали трговци. Прва је произвела много великих говора, а друга знатан број великих богатстава. А када се погледају савремени послови са енергентима, одбрамбеном индустријом и технологијом, тешко је отети се утиску да се то правило није много променило. Управо зато ме нимало није изненадило што се почетком октобра у Москви појавио Герхард Шредер, бивши немачки канцелар и човек који никада није прекинуо блиске односе са Владимиром Путином. Званичан повод било је именовање у надзорни одбор компаније „Хиперглобус“, повезане са трговинским пословањем у Русији. Шредер је говорио о очувању економске сарадње у време политичке кризе, а Кремљ је 8. октобра потврдио да га је Путин, сазнавши за његов боравак у Москви, позвао на прославу свог 74. рођендана. Објављене су и фотографије. Немачка политичка класа годинама покушава да Шредера претвори у симбол непожељне прошлости, али га је Путин примио као старог пријатеља. Бивши канцелар више нема власт у Берлину, али и даље има приступ Москви. А у дипломатији је могућност разговора са човеком који доноси одлуке понекад вреднија од министарске титуле. Нема доказа о тајној мировној мисији, али има политичке симболике коју Берлин не може да игнорише. Да бисмо разумели њено значење, морамо се вратити Егону Бару, једном од најважнијих архитеката источне политике Вилија Бранта. Бар је припадао генерацији немачких државника која је схватала да се европска безбедност не може трајно градити искључивањем Русије. Још у време немачког уједињења упозоравао је на опасности продужавања блоковских подела и нове конфронтације са Москвом. Његова визија подразумевала је свеевропски безбедносни механизам у којем би се интереси Москве, Вашингтона и европских престоница морали узети у обзир. Хенри Кисинџер је још 1992. године Бара издвајао као једног од најспособнијих политичких аналитичара које је познавао. Путин се на његова упозорења позивао у разговору са Такером Карлсоном 2024. године, а затим поново на форуму „Валдај“ 1. октобра 2026. године. Погледајмо редослед, Путин 1. октобра говори о политичком наслеђу Егона Бара, а неколико дана касније прима Герхарда Шредера. Два немачка социјалдемократска имена, једна историјска традиција и питање које савремени Берлин избегава, може ли Европа изградити дугорочну безбедност без политичког механизма који би укључио Русију? То питање не укида одговорност Москве за рат у Украјини, али ни рат не може избрисати географију. Русија неће нестати са европске карте зато што је неко у Бриселу одлучио да са њом не разговара. Шредерова посета показује да политички канали које садашња немачка власт не жели да користи нису престали да постоје. У великој дипломатији понекад је важније ко седи за столом него шта пише у званичној позивници. А онда је 9. октобра Доналд Трамп урадио нешто што је читаву расправу о принципима, санкцијама и савезничкој дисциплини вратило у област стварних економских интереса. Објавио је договор са Владимиром Путином о испорукама руског дизел горива америчком и светском тржишту. Најављено је више од 300.000 тона одмах, додатних 500.000 тона током новембра, а затим још четири милиона тона, што укупно износи приближно 4,8 милиона тона руског дизела, уколико најављене количине буду реализоване. Америчко Министарство финансија издало је привремену дозволу за одређене трансакције, а руски заменик премијера Александар Новак потврдио је спремност Москве да повећа извоз. Трампова рачуница није компликована, Америци су потребне ниже цене горива, нарочито за пољопривреднике, превознике и потрошаче. Рат на Блиском истоку, поремећаји снабдевања преко Ормуског мореуза и притисак на енергетско тржиште представљају озбиљан политички проблем уочи конгресних избора. Зато Трамп разговара са Путином и тражи начин да руско гориво помогне америчким економским интересима. Најављене количине нису исто што и испоручено гориво, нити привремени изузетак значи укидање свих санкција Русији. Уосталом, економски стручњаци сумњају да ће договор значајније снизити цене. Али политичка порука је недвосмислена. Вашингтон је спреман да сарађује са Москвом када процени да је то корисно за Америку. И у томе не видим ништа необично. То озбиљне државе раде. Необично је само што су годинама од других захтевале да се одрекну управо онога што су сада себи дозволиле. Замислите неког европског министра који годинама објашњава сопственим грађанима да је куповина руских енергената питање политичког морала, цивилизацијских вредности и солидарности са Украјином. Његова земља због такве политике плаћа скупљу енергију, индустрија губи конкурентност, а грађани трпе инфлацију. И онда једног јутра отвори вести и сазна да је Вашингтон направио договор са Путином о руском дизелу. Шта сада да каже својим грађанима? Да су америчке санкције принципијелне, али да су амерички изузеци од санкција још принципијелнији? Да руски дизел представља опасност за западне вредности када га купују Европљани, али допринос стабилности светског тржишта када га одобри Вашингтон? Вероватно ће се у Бриселу наћи довољно стручњака да објасне ту суптилну разлику. Европска бирократија одавно има изузетан таленат да политичку противречност претвори у административно образложење. Али економска стварност нема стрпљења за интелектуалне акробације. Америка се није одрекла својих интереса. Она их прилагођава околностима. Проблем Европе није у томе што Америка поступа у складу са сопственом економском рачуницом, него у томе што су европске елите дозволиле да им сопствена рационалност постане политички сумњива. Вашингтон од савезника очекује дисциплину, али себи задржава право на флексибилност. То је суштина неравноправних савезништава. Владимир Зеленски није сакрио незадовољство. Америчко-руски договор назвао је неправедним и упозорио да продаја руских енергената може повећати приходе којима Москва финансира рат. Истовремено је наставио да тражи већу војну и технолошку помоћ, док су амерички званичници настојали да ограниче украјинске нападе на руску енергетску инфраструктуру због њиховог утицаја на цене горива. У Мајамију су вођени разговори у којима су учествовали Стив Виткоф, Џаред Кушнер, украјински представници и европски дипломати, у покушају да се пронађе нови мировни оквир. Али најважнија промена већ је видљива. Кијев више не може да подразумева да ће америчка економска политика увек бити подређена украјинским ратним циљевима. Вашингтон има сопствене интересе да стабилизује цене енергената, задржи утицај на мировне преговоре и обезбеди повољан положај у будућем европском поретку. Ти интереси могу се поклапати са украјинским, али нису истоветни. Зеленски се суочава са једном од најстаријих истина међународне политике савезник који вас финансира, наоружава и дипломатски штити ипак задржава право да преговара са вашим противником. Историја је препуна таквих разочарања. Разлика је само у томе што неки државници то схвате на време, а неки тек када прочитају заједничко саопштење. Сада упоредимо две америчке одлуке. У Атини Вашингтон развија инфраструктуру за пласирање америчког течног природног гаса Европи преко Грчке, Бугарске и Румуније, док истовремено са Путином договара повећање понуде руског дизела. Једним потезом потискује руски енергетски утицај у Европи, а другим користи руске енергенте да заштити сопствено тржиште. Из перспективе европског идеолошког чиновника то може изгледати као противречност. Из перспективе америчке државе није. Амерички интерес у европској гасној инфраструктури, светским ценама дизела и преговорима о Украјини процењује се према истом критеријуму користи за Сједињене Државе. То је реалполитика без сувишног улепшавања. Велике силе не управљају светом тако што свако јутро проверавају јесу ли њихове одлуке у складу са јучерашњим политичким слоганима. Оне мењају тактику када се промене околности, али не одустају од стратегије. Зато данас могу уводити санкције, сутра одобравати изузетке, а прекосутра са истим противником разговарати о новом трговинском споразуму. Само политички неискусни верују да је доследност у средствима важнија од доследности у националном циљу. За Балкан је та промена од прворазредног значаја. Србија, Бугарска, Румунија, Грчка, Мађарска и друге државе региона налазе се на простору у којем се укрштају енергетски коридори, војноиндустријски интереси, транспортни правци и дигитална инфраструктура. Не ради се више само о томе ко ће куповати чији гас. Ради се о томе ко ће контролисати терминале, цевоводе, електроенергетске мреже, складишта, железничке правце, центре података, телекомуникације и производњу наоружања. Ко контролише те системе, располаже средствима политичког утицаја која понекад далеко превазилазе класичну дипломатију. Зато је за Србију важно да разуме како функционишу људи попут Ханинга, Фајнберга, Марафатсоса и других посредника између државе, капитала и безбедносних структура. Не зато што су сви део исте завере, него зато што представљају различите облике исте појаве одлучивање о стратешким ресурсима све више излази из оквира институција које су грађанима непосредно видљиве. Државе које то не схвате биће само територија преко које пролазе туђи коридори и на којој се реализују туђи послови. А државе које то разумеју имаће прилику да свој географски положај претворе у преговарачку снагу. Не треба занемарити ни информациони простор. Деветог октобра црногорске власти донеле су одлуку о протеривању Михаила Звинчука, оснивача руског Телеграм канала „Рибар“, и још четворо руских држављана, уз образложење да њихово присуство представља ризик по националну безбедност. Звинчук је некадашњи руски војни службеник, а његов канал прати војне операције и геополитичка кретања. Случај показује колико су информационе платформе постале важан инструмент политичког и безбедносног утицаја. Али постоји противречност коју не треба прећутати. Док се поједини медијски и аналитички канали третирају као безбедносна претња, у западним престоницама функционише развијено тржиште приватних обавештајних анализа, консултантских компанија и бивших функционера служби безбедности. То нису истоветне правне ситуације, али показују да је информација постала једна од најважнијих стратешких сировина савременог света. Она се прикупља, продаје, штити и претвара у политичку моћ. Ко први располаже веродостојном информацијом, има предност. Ко контролише њено ширење, има утицај. А ко успе да другима наметне њено тумачење, понекад добија политичку битку и пре него што она формално почне. Због тога ће борба за информације у наредним годинама бити подједнако важна као борба за енергетске изворе и транспортне коридоре. И управо ту треба тражити једну од најважнијих промена савременог света класична обавештајна служба више није једини актер који прикупља стратешке информације, као што државни кабинет није једино место на којем се одлучује о политичком утицају. Када све ове октобарске догађаје поставимо један поред другог, пред нама се појављује слика много озбиљнија од неколико обавештајних скандала и једног енергетског договора. Унутар западног света одвија се прерасподела политичке, финансијске и безбедносне моћи. Америчка администрација преиспитује односе између државног апарата, инвестиционог капитала и технолошких корпорација. Обавештајне службе суочавају се са проблемом људи који су деценијама управљали државним тајнама, а потом своје искуство и контакте унели на приватно тржиште. Европске елите покушавају да очувају стару трансатлантску дисциплину, док Вашингтон све отвореније демонстрира спремност да националне економске интересе стави испред заједничких дипломатских формула. Русија настоји да војну, енергетску и дипломатску позицију претвори у дугорочан међународни утицај. Кина постаје централни противник Америке у технологији, индустрији и стратешкој конкуренцији. Иран остаје фактор који се не може уклонити из блискоисточних калкулација. Британија брани своје финансијске позиције, а Балкан поново добија значај као енергетско, саобраћајно и безбедносно раскршће. У таквом свету не постоји један човек који повлачи све конце. Постоји више центара моћи, више конкурентских интереса и много људи који су научили да се између тих центара крећу брже него што се мењају владе. Ко то не разуме, осуђен је да међународну политику тумачи као навијачко такмичење добрих и лоших, док озбиљни играчи преговарају о ценама, уговорима, територијама и технологијама. За Србију би било погубно да овакве промене дочека политички неприпремљена. Немамо луксуз великих сила да погрешне стратешке процене надокнађујемо огромним тржиштем, глобалним капиталом или војном надмоћи. Зато морамо бити паметнији, обавештенији и опрезнији. Србија мора знати шта се заиста одлучује у Москви, Вашингтону, Берлину, Лондону, Атини, Букурешту и Пекингу, а не само шта њихови званичници говоре пред камерама. Морамо разликовати дипломатску подршку од економске зависности, политичко пријатељство од државне обавезе, а јавне принципе великих сила од њихових стварних интереса. Није нам потребна политичка романтика о вечним савезништвима, али ни инфантилни цинизам да су сва партнерства безвредна. Озбиљна држава има пријатеље и савезнике, али има и сопствену стратегију која не престаје да важи када се неком другом промене интереси. То подразумева снажне институције, обавештајну и аналитичку самосталност, технолошке капацитете и способност да разговарамо са свима без потчињавања било коме. У новом светском поретку неће бити довољно имати пријатеље ако немате информације, нити ће бити довољно имати информације ако немате институције способне да их претворе у државну стратегију. Неће бити довољно ни имати институције ако њима управљају људи који туђе интересе погрешно сматрају сопственом политичком обавезом. Можда је највећа иронија читавог октобарског заплета то што су се стара упозорења Егона Бара, нови говор Марка Рубија и Трампов договор са Путином сусрели око исте истине да национални интерес није историјска заблуда, већ трајна категорија државне политике. Бар је то разумео када је упозоравао на опасности бесконачне блоковске конфронтације. Шредер је сачувао политички канал са Москвом који данашња немачка власт не жели да користи. Рубио је са атинског Пникса практично рехабилитовао национални интерес, а Трамп је показао како таква политика изгледа у пракси и разговарао је са Путином и отворио простор за руско дизел гориво, без обзира на непријатност коју тиме наноси досадашњој санкционој политици. Истовремено су афере Ханинг и Раш откриле свет у којем се државна моћ, приватни капитал, обавештајно знање и личне амбиције преплићу на начине које није могуће разумети читањем званичних саопштења. Различити догађаји, различити људи, различити интереси, али заједничка поука да стари поредак се мења брже него што европска политичка елита успева да промени сопствени речник. И највећу цену тих промена обично не плаћају они који правила пишу, него они који су им превише веровали. Зато бих првих десет дана октобра 2026. посматрао као озбиљну историјску опомену. Док је бивши директор БНД-а завршавао пред немачким правосуђем, некадашњи функционер ЦИА признавао превару са златним полугама, Фајнбергова позиција у Пентагону отварала питања односа капитала и државне моћи, Рубио говорио о величини западне цивилизације, Шредер седео са Путином, а Трамп отварао тржиште за руско дизел гориво, пред нама се откривала стварна структура међународне политике. У њој се савезништва не укидају, али се непрестано преиспитују. Принципи се јавно бране, а интереси преговарају. Санкције важе све док неко довољно моћан не процени да му је потребан изузетак. И док велики играчи у ходу прилагођавају правила, мањим државама се саветује да остану доследне старим обавезама. Србија из свега тога мора извући закључак без политичких илузија. Не смемо туђе јавне принципе мешати са њиховим стварним интересима, а нарочито не смемо сопствене националне интересе жртвовати за принципе којих се њихови творци одричу чим се промени цена нафте, гаса или политичког опстанка. Нисам против савезништава. Напротив, озбиљна савезништва су неопходна. Али савезништво у којем једна страна има право на национални интерес, а друга искључиво обавезу послушности, није савезништво него политичка хијерархија. Зато Србија мора да разуме не само шта велике силе говоре, већ шта раде када им се интереси промене. Јер у великој политици најопаснији није онај који мења савезнике, већ онај који не примети да су се његови савезници већ договорили без њега. А најжалоснија судбина једне државе јесте да остане последњи верник политике коју су њени творци одавно напустили.

Извор: Правда