Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге
Најважнији говор светске геополитике у овом часу није говор о Украјини. Владимир Путин је на Валдају говорио о нечему много већем и опаснијем о крају света какав познајемо. Не о крају света у апокалиптичном смислу, већ о крају поретка у којем је један центар моћи могао да одређује шта је демократија, шта је међународно право, ко сме да ратује, ко сме да има сферу интереса, коме припада суверенитет, а коме санкције. Путин није најавио да ће тај поредак једног дана нестати. Он је саопштио да је већ нестао. Проблем је само што Запад то још није признао, Исток још није направио замену, Србији филтрирају стварност, а човечанство се у међувремену нашло у најопаснијем могућем простору између старих правила која више нико не поштује и нових правила која још нико није написао. Зато је грешка читати Валдај као још један Путинов говор против НАТО-а. НАТО је овде само један део много веће слике. Путин говори о вештачкој интелигенцији, генетици, дигиталном суверенитету, аутономном оружју, демографији, енергетици и промени саме природе човека. Велике силе више се не боре само за територије, луке, нафту и мореузе. Борба XXI века водиће се за алгоритме, податке, технологију и право да човек остане последња инстанца која одлучује о сопственој судбини. Зато је Путин подсетио на Станислава Петрова, совјетског официра који 1983. није поверовао систему када му је систем јавио да су Американци лансирали нуклеарне ракете. Машина је рекла у напад. Човек је рекао сачекај. Човек је био у праву! У времену када нам објашњавају да ће алгоритам ускоро знати боље од нас шта желимо да купимо, читамо, мислимо, па можда и кога треба убити, то није анегдота. То је питање опстанка цивилизације. Још важније, Путин је Западу поручио да Русија Украјину не посматра као почетак кризе, већ као њену последицу. Са тим се неко може слагати или не, али не може се претварати да Москва своју политику посматра од 24. фебруара 2022. године. Руски сат почиње много раније, распадом Совјетског Савеза, обећањима и очекивањима с почетка деведесетих, ширењем НАТО-а, рушењем старе европске безбедносне архитектуре, Мајданом, Донбасом и тек онда долази 2022. година. Зато Путин помиње Егона Бара. Не Жириновског, не неког руског генерала, већ немачког социјалдемократу и једног од архитеката европске политике детанта, који је још 1990. упозоравао шта ће се догодити ако Европа после Хладног рата не изгради заједнички систем безбедности са Русијом. Брисел данас може да прогласи и Егона Бара за руског агента ако му је тако лакше, али то неће променити непријатну чињеницу да је човек пре три и по деценије поставио питање које Европа ни данас није решила.
Најопаснија Путиновa реч, међутим, није ни Русија, ни НАТО, ни Украјина. То је ескалација. Јер ратови великих сила ретко почињу тако што се једног јутра неколико државника пробуди и одлучи да уништи свет. До катастрофе се стиже корак по корак. Једни пошаљу једно оружје, други одговоре другим. Једни помере црвену линију, други помере своју. Оно што је у понедељак било незамисливо у петак постане „нова реалност“. Онда политичари постану заробљеници сопствене реторике, јер после година приче о „стратешком поразу“ противника више нико не зна како да објасни сопственој јавности да са тим истим противником ипак мора да седне за сто. То је можда лепо за изборне кампање и телевизијске студије. Код нуклеарних сила та врста политичког позоришта има нешто скупље улазнице. И ту долазимо до Србије. Ми немамо луксуз да свет посматрамо као навијачи. Србија није довољно велика да би могла да исправља свет, али је сувише важна на Балкану да би дозволила да други преко ње исправљају своје геополитичке рачуне. Ако се свет заиста креће од једнополарног ка вишеполарном систему, онда Србија не сме да замени једну зависност другом. Потребна нам је српска политика. Са Русијом увек савезници, са Кином тамо где можемо да развијамо економију, са Европом јер је она наше непосредно окружење и најважнији економски простор, са Америком јер се велике силе не игноришу чак ни онда када са њима имате најтежу историју. Суверенитет није када немате партнере. Суверенитет је када имате довољно партнера да ниједан не може да постане ваш господар. Зато је Валдај важан за Србију. Зато што Србија треба да аплаудира свакој Путиновој реченици, зато што мора да разуме време у које улази. Поредак после 1945. је истрошен, поредак после 1991. се распада, а поредак после украјинског рата још нема ни име. У таквим временима мале државе најскупље плаћају идеолошку заслепљеност, а највише добијају оне које знају своју географију, своје интересе и своје црвене линије. Србија се налази на Дунаву, између Средње Европе, Црног мора, Јадрана и источног Медитерана, на простору на којем су се вековима укрштале империје. То је проклетство само за државу која нема стратегију. За ону која је има, то је капитал. Путин је на Валдају, дакле, рекао нешто много озбиљније од тога да Запад слаби, а Русија јача. Рекао је да се завршава време у којем је један део света имао право да себе прогласи целим светом. Оно што долази неће нужно бити праведније, мирније ни безбедније. Биће сложеније. И зато Србији данас не требају ни источни ни западни фанатици, већ државна памет. Јер када велики поново почну да деле карте, мали народи имају само два избора да буду карта на столу или играч који зна колико вреди оно што држи у руци. Србија више никада не сме да буде карта.
УкрајинаИшченко: Проблем није само фронт, Кијев је направио много дубљу стратешку грешкуИзвор: Правда
