Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге
Најважнија вест последњих дана није да су украјински дронови нападали танкере и инфраструктуру у близини Новоросијска. Није чак ни то што је због тих напада транспорт казахстанске нафте преко Црног мора постао скупљи и опаснији. Најважнија вест је да је Вашингтон, када су дронови почели да угрожавају амерички капитал, позвао Кијев и рекао доста! Ту престаје пропаганда, а почиње стварна геополитика. Ту се завршава прича о вредностима, принципима и великим речима и почиње много старија прича о нафти, новцу, трговачким путевима и интересима. А онај ко разуме зашто је амерички потпредседник Џеј Ди Венс морао лично да разговара са Владимиром Зеленским због танкера код Новоросијска, разумеће много више о рату у Украјини, односима великих сила и свету који настаје него онај ко свакога дана прочита стотину ратних извештаја.
Александар Ђурђев
Према писању Financial Timesa, Венс је 31. јула разговарао са Зеленским након што су украјински напади почели да угрожавају танкере и инфраструктуру повезану са извозом казахстанске нафте преко Каспијског цевоводног конзорцијума. Вашингтон је имао веома конкретан разлог за забринутост. Кроз овај систем не пролази само нафта која је важна Казахстану и светском тржишту, већ су за њега непосредно везани интереси великих америчких компанија. Chevron има 15 одсто удела у самом CPC-у, а компанија повезана са ExxonMobil-ом 7,5 одсто. Још занимљивија је власничка структура Tengizchevroila, који експлоатише гигантско казахстанско налазиште Тенгиз, Chevron поседује 50 одсто, ExxonMobil 25 одсто, KazMunayGas 20 одсто, а Lukoil пет одсто. Огромне количине те нафте излазе на светско тржиште управо преко Русије и терминала код Новоросијска. Тек када се то зна, цела прича добија другачији смисао. Украјински дрон који лети према Новоросијску на карти може изгледати као још један удар на руску инфраструктуру, али у стварном свету капитала тај исти дрон може да лети према интересима америчког Chevrona, ExxonMobila, Казахстана, европских купаца, осигуравајућих компанија и читавог ланца трговине који са политичким паролама нема много везе. И тада се дешава оно што је можда најпоучније у целој причи Америка интервенише. Не зато што је одједном постала забринута за руске луке. Не зато што Вашингтон жели да заштити Москву. Не зато што су се преко ноћи променили односи Америке и Украјине. Него зато што велика сила зна где престаје простор који може бити жртвован и где почиње њен сопствени интерес. У појединим извештајима читав случај повезује се и са украјинским настојањем да обезбеди наставак снабдевања ракетама за системе Patriot. Уколико се покаже да је та веза била део ширег договора, онда пред собом имамо готово савршену слику света који настаје са једне стране ракете Patriot, са друге танкери са нафтом, између њих амерички капитал, украјински војни интереси, Казахстан, Русија и светско тржиште енергената. То више није класична дипломатија. То је трговина моћи. Зато мислим да се о Новоросијску данас говори много мање него што би требало. Пажња јавности усмерена је на фронт, територије, ракете и политичке изјаве, док се испод површине одвија можда још важнија борба, борба за контролу енергетских токова. Погледајмо шта се дешава истовремено на неколико различитих тачака света и слика постаје много јаснија. После напада у Црном мору трошкови транспорта нафте из тог региона драматично су порасли. Према подацима које су објавили финансијски медији, дневни приноси танкера на рути од Црног до Средоземног мора достизали су око 440.000 долара, док су премије осигурања од ратног ризика нагло повећане. Испоруке CPC Blend-а нашле су се под притиском, купци су постали опрезнији, а поремећаји на терминалу код Новоросијска почели су да се претварају у проблем који више није руски, него међународни. Ту се види права природа савременог енергетског рата. Није неопходно потопити сто танкера. Понекад је довољно погодити један, оштетити други и створити уверење да ће трећи можда бити нападнут. Од тог тренутка осигуравач повећава премију, власник брода тражи више новца, трговац у цену уграђује ризик, купац тражи попуст, а берза почиње да рачуна могућност несташице. Дрон који кошта релативно мало може да произведе финансијску последицу која се мери стотинама милиона. То је математика рата двадесет првог века. Али ту долазимо до још једног парадокса. Четири године слушамо да ће санкције уклонити руску нафту са светског тржишта. Она није нестала. Променила је правац. Русија је остала један од најважнијих добављача Индије и Кине. Према подацима ОПЕК-а, руска нафта је током лета 2026. задржала водећу позицију на индијском тржишту, док је Русија остала водећи снабдевач и Кине. Светско тржиште није прекинуто политичком одлуком Запада оно се преобликовало око те одлуке. Уместо некадашње релативно једноставне линије Русија–Европа, добили смо много сложенију мрежу. Нафта иде у Индију и Кину, рафинерије прерађују сировину, деривати мењају власника, танкери мењају руте, трговачке куће посредују, а производ на крају може завршити на тржишту које је формално забранило директан увоз руске нафте. Зато су и тврдње да „Русија поново продаје дизел Европској унији“ често сувише поједностављене. Истраживачи CREA су, на пример, указивали на пошиљке деривата у ЕУ из рафинерија које истовремено прерађују руску нафту. То није исто што и директан руски извоз у Европску унију, али нам открива нешто много занимљивије: светску енергетску трговину далеко је лакше санкционисати на папиру него раздвојити у стварности.
Нафта нема идеологију. Барел не зна да ли је руски, индијски, казахстански или саудијски када једном уђе у огроман систем светске трговине, прераде и транспорта. Управо зато су они који су веровали да је могуће једноставним политичким декретом поделити глобално тржиште енергената на „добро“ и „лоше“ после неколико година добили систем који је скупљи, непрозирнији, ризичнији и много сложенији. Истовремено, не треба правити ни супротну грешку и тврдити да Русија не трпи последице. Трпи их и оне су озбиљне. Производња је под притиском, рафинерије и транспортна инфраструктура су изложене нападима, санкције отежавају финансирање, технологију, осигурање и транспорт. Али Русија и даље производи количине нафте које је немогуће једноставно избрисати из светске једначине. Ту постоји још једна непријатна економска истина ако физички смањите извоз великог произвођача, али истовремено изазовете раст светске цене нафте, он понекад може да прода мање барела, а да губитак прихода буде далеко мањи него што сте очекивали. Зато треба посматрати и оно што се дешава далеко од Русије. Поремећаји у Ормуском мореузу показали су колико је светски енергетски систем рањив. Када се доведе у питање пролаз кроз један мореуз, цене реагују хиљадама километара далеко. Произвођачи који имају алтернативне извозне правце добијају огромну предност. Саудијска Арабија је управо због своје инфраструктуре и способности да део токова преусмерава у повољнијим условима показала колико вреди нешто што се у мирнодопским временима често потцењује алтернативни правац. Ако Ормуз посматрамо заједно са Босфором и Дарданелима, добијамо још занимљивију слику. Турска данас нема интерес да блокира руску цивилну трговину кроз мореузе. Напротив, економски односи Москве и Анкаре су огромни, Турска зарађује на трговини, енергетици, туризму и транзиту и покушава да себе позиционира као једно од великих енергетских чворишта Евроазије. Али не треба мешати тренутни интерес са трајном географијом. Босфор остаје Босфор. Дарданели остају Дарданели. Ко контролише пролаз, поседује инструмент моћи чак и када га не користи. Понекад је довољно да сви знају да може да га употреби. Исту промену видимо и на Медитерану. Европска поморска операција ИРИНИ првобитно је успостављена пре свега због спровођења ембарга на оружје Либији и праћења нелегалних токова. Данас се све више говори о праћењу пловила која Запад повезује са такозваном руском „флотом у сенци“, заштити критичне инфраструктуре и широј поморској безбедности. То нам говори да је граница између економских санкција, енергетске политике и физичке контроле поморских путева све тања. И ту бих био веома опрезан. Када економски рат почне да силази са папира, банкарских рачуна и царинских декларација на море, танкере и војне бродове, улазимо у простор у којем један погрешан потез може произвести последице које нико није планирао. Свет је већ видео како локални сукоби постају регионални. Следећи велики ризик јесте да регионални сукоб произведе глобални енергетски поремећај. Америка то очигледно разуме. Зато је занимљиво посматрати и њене Стратешке резерве нафте, које су почетком августа пале испод 300 милиона барела, на нивое који нису виђени деценијама.
На први поглед, Сједињене Државе су далеко безбедније од Европе јер су један од највећих светских произвођача нафте. Али ни Вашингтон не посматра резерве као статистичку категорију. Велика сила зна да резерве нису направљене за добар дан, већ за онај најгори. Чак нам и Француска ових дана шаље исту поруку, само из другог угла. Земља са једним од најмоћнијих нуклеарних система на свету морала је током летњих врућина да ограничава део производње због температуре воде неопходне за хлађење, док су се у Gravelines-у појавили и проблеми са медузама које су утицале на системе за довод воде. Звучи готово банално, али управо је у томе поента у сложеном енергетском систему понекад није потребна ракета да би настао проблем. Довољни су топлотни талас, река, квар, мореуз, санкција или јато медуза. Када све ове наизглед неповезане вести ставимо на исти сто Венсов разговор са Зеленским, амерички капитал у Казахстану, дронове код Новоросијска, рекордне цене танкерског транспорта, руску нафту у Индији и Кини, Ормуз, турску контролу мореуза, европске поморске операције, америчке стратешке резерве и проблеме француских нуклеарних електрана појављује се образац који је много важнији од сваке појединачне вести. Свет улази у доба у којем енергетика поново постаје једно од главних мерила државне моћи. И зато би Србија направила историјску грешку ако би све ово посматрала као далеку геополитику великих сила. Ми немамо излаз на море. Немамо сопствене изворе нафте који могу задовољити наше потребе. Зависимо од увоза гаса. Имамо НИС и рафинерију у Панчеву од пресудног значаја за функционисање државе. Наше снабдевање зависи од инфраструктуре која пролази кроз друге државе, од политичких односа које не контролишемо у потпуности и од одлука које се понекад доносе у Вашингтону, Бриселу, Москви, Будимпешти, Анкари или на неком другом месту далеко од Београда. Зато Србија мора да престане да енергетску политику посматра као питање једног министарства, једне компаније или једног уговора. Енергетика мора постати један од централних стубова наше националне безбедности. То значи да Србија мора да сачува све оно што јој је корисно у енергетској сарадњи са Русијом, али истовремено мора да створи што више алтернативних праваца снабдевања. Не зато што треба да бежимо од Русије, него зато што не смемо да зависимо ни од чије добре воље. Ни руске, ни америчке, ни европске, ни турске. Пријатељства су важна, савезништва су важна, али цевовод који постоји важнији је од обећања да ће неко једног дана помоћи.
Зато је нафтовод према Мађарској стратешки важан за Србију. Зато су складишта гаса важна. Зато морамо повећавати обавезне и стратешке резерве нафте и деривата. Зато НИС не сме бити посматран као обична компанија чија се вредност мери само билансом стања. Рафинерија, складишта, логистика и мрежа снабдевања су инфраструктура националне безбедности. Зато Србија мора да развија сопствену електроенергетику, хидропотенцијал, обновљиве изворе тамо где су економски оправдани и да озбиљно и без идеолошких предрасуда проучава нуклеарну енергију као једну од могућности за наредне деценије. Али изнад свега, Србија мора да научи најважнију лекцију коју нам је ових дана одржао Вашингтон. Када је угрожен амерички капитал, амерички потпредседник узима телефон. Тако се понаша држава која зна шта су њени интереси. Нема разлога да се због тога љутимо на Америку. Треба нешто да научимо од ње. Када су угрожени српска енергетска безбедност, НИС, снабдевање становништва, наше резерве или стратешка инфраструктура, Србија такође мора да буде спремна да употреби сваки дипломатски, економски и политички инструмент који има. Не сме да чека да неко други препозна наш интерес и да га брани уместо нас, јер се то неће догодити. Свет који долази биће опаснији од света на који смо навикли. Биће више санкција, више економских ратова, више напада на инфраструктуру, више борбе око мореуза, лука, нафтовода и транспортних коридора. Онај ко буде имао само један извор и један правац снабдевања биће зависан. Онај ко буде имао резерве, више праваца и способност да разговара са свима имаће слободу избора. А то је суштина целе приче. Американци не штите нафту код Новоросијска зато што воле Русију. Руси не продају нафту Кини и Индији због сентименталности. Кина и Индија је не купују да би помогле Москви. Турска не држи Босфор отвореним из љубави према било коме. Саудијска Арабија не тражи најповољније транспортне правце да би спасавала светску економију. Свако ради оно што сматра корисним за себе. И можда је управо то најважнија лекција коју Србија мора да научи пре него што наступи следећа велика криза не треба да чекамо да неко други чува наше цевоводе, наше резерве, нашу рафинерију и нашу енергетску будућност. Треба да сарађујемо са свима, да не затварамо ниједна врата, да градимо више праваца него што нам је тренутно потребно и да чувамо веће резерве него што нам се у мирним временима чини неопходним. Јер када криза почне, касно је градити нафтовод.
Када мореуз буде затворен, касно је тражити другу луку. Када танкери престану да долазе, касно је правити резерве. А када велике силе почну да бране своје интересе, најопасније место за малу државу јесте да тек тада почне да размишља шта су њени.
Украјина"НИСУ ЗАРОБИЛИ НИЈЕДНОГ, ОНИ ПРЕ ГИНУ" Скот Ритер открио какав пакао чека НАТО и Украјину кад дођу елитне трупе из Северне КорејеИзвор: Правда
