ПОРАСТ ЕКСПЛОЗИЈА У ФАБРИКАМА МУНИЦИЈЕ И ПАД НИВОА ДУНАВА: Нови рат за коридоре је почеп

Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге

Снажна експлозија потресла је фабрику муниције KNDS Ammo Italy у Колеферу, око 60 километара од Рима. Само неколико дана раније експлозија је потресла и фабрику оружја у Бугарској која производи муницију за украјинске оружане снаге. То више није само питање једне фабрике, једне експлозије или једног инцидента.

Када се истовремено дешавају експлозије у европским фабрикама муниције, када се повећавају напади на луке и бродове, када се говори о заплени руских бродова и када се отварају нове линије снабдевања Русије и Ирана јасно је да се пред нашим очима мења геополитичка и безбедносна архитектура Европе и света. KNDS себе назива једним од најважнијих индустријских партнера украјинских копнених снага. Истовремено, Немачка већ изражава забринутост због упозорења Владимира Путина да би Москва могла да одговори на покушаје заплене руских бродова. Стручњак за поморску безбедност Мориц Брајке упозорио је у „Билду“ да Немачка руско упозорење мора да схвати озбиљно. Према Немачком удружењу осигуравача, евентуални руски одговор могао би скупо да кошта европске трговинске и бродарске компаније. Осигуравајуће куће могле би да пооштре услове осигурања, док би преусмеравање терета значило дуже рокове испоруке и веће трошкове. Забринутост је изразило и Удружење немачких бродовласника. Путин је раније рекао да поједине западне земље разматрају заплену руских бродова и продају конфисковане имовине. Москва је то назвала пиратеријом и поручила да ће одговорити, при чему ће Русија сама изабрати време и место одговора. Путин је чак навео могућност да се одговор односи и на зону одговорности Пацифичке флоте, док је Министарство одбране већ добило одговарајућа упутства.

Истовремено, рат се све више преноси на логистику. „Њузвик“ је писао да Владимир Путин има неочекиваног савезника топлију и сушнију Европу. Рекордне врућине и суше компликују алтернативне извозне руте за Украјину, док се руски напади на украјинске луке интензивирају.

Пошто су црноморске луке постале све опасније, Дунав је постао једна од кључних извозних артерија Кијева према Западу. Али овог лета ниво Дунава је нагло опао, што је озбиљно пореметило бродарство, али и производњу електричне енергије у Румунији, која је део своје енергије продавала Украјини. У међувремену, Русија је интензивирала кампању против лука у близини Одесе. Само у јулу забележено је 35 напада на бродове у лукама, 22 напада на бродове на мору и 67 напада на лучку инфраструктуру. Деветог августа погођен је и мост Мајаки, који повезује Одесу са Молдавијом и Румунијом. Према оцени која се појавила у „Њузвику“, циљ је могао бити нарушавање копненог коридора који тренутно надокнађује пад украјинског поморског извоза. Дакле, није више реч само о томе ко контролише територију. Рат све више одређују луке, реке, железнице, мостови, цевоводи, фабрике, мореузи и транспортни коридори. Ко контролише логистику контролише могућност да рат траје. Иран је, према материјалу који долази из америчких извора, постигао значајан успех у сукобу са Сједињеним Државама, док је преговарачка позиција Вашингтона ослабљена. Доналд Трамп сада повратак на статус кво пре инвазије на Иран посматра као могућност за излазак из сукоба. У приватним разговорима са вишим саветницима Трамп је, према писању „Волстрит џорнала“, отворио могућност окончања сукоба са Ираном и без новог нуклеарног споразума. Главни захтев Вашингтона јесте потпуно и несметано отварање Ормуског мореуза за међународну пловидбу. Иран, са друге стране, може да тражи наставак рада својих центрифуга за обогаћивање уранијума, али и делимично укидање санкција. И ту долазимо до суштине. Иран је показао колико једна географска тачка може да постане оружје. Америчке обавештајне службе су процењивале да је могућност затварања Ормуског мореуза за Иран оружје потенцијално снажније од нуклеарне бомбе. Али Иран зна да та предност није вечна. УАЕ, Саудијска Арабија и Ирак већ граде нове или модернизују постојеће цевоводе како би нафту извозили заобилазећи Ормуски мореуз. За годину или две ти правци могу постати оперативни, а стратешки значај Ормуза биће смањен. Зато Техеран размишља дугорочно. Према логици која се све чешће појављује у анализама, једини трајнији начин да се Иран заштити од нове америчке војне авантуре јесте стварање сопственог стратешког одвраћања. Овде се види једна важна лекција државе које зависе од једног транспортног правца, једног мора, једног цевовода или једног снабдевача увек су изложене притиску. Док Запад гледа Ормуски мореуз, Русија и Иран граде алтернативу. Русија је, према доступним анализама, успоставила нову стратешку руту снабдевања Ирана преко Каспијског мора. Тај логистички коридор, који се све чешће назива „Каспијски експрес“, постаје једна од важних линија руско-иранске војне и економске сарадње.

Москва је сличан модел већ користила током сиријског грађанског рата, када је поморском линијом снабдевања, познатом као „Сиријски експрес“, одржавала режим Башара ел Асада. Годинама је тај коридор повезивао руске снаге са сиријском луком Тартус, омогућавајући Москви да одржава своје експедиционе снаге упркос санкцијама и западном дипломатском притиску. После затварања Босфора за ратне бродове након почетка рата у Украјини 2022. године, значај алтернативних праваца постао је још већи. После пада сиријског режима 2024. године, Русија је део тог модела преселила на Каспијско море. Данас Москва Каспијско море све више претвара у логистичку окосницу свог партнерства са Ираном. Раније ове године Израел је извео ваздушне нападе на иранску каспијску поморску базу у Бандар Анзалију, уништивши лучке објекте и неколико бродова. Била је то прва употреба израелске ваздушне моћи у каспијском региону. Крајем јула Украјина је извела напад дроном на ирански комерцијални брод у Каспијском мору, при чему је погинуо један морнар. То је довело и до разматрања могућности иранске одмазде против украјинске луке Одеса. Од почетка руско-украјинског рата Иран је постао један од важних руских партнера. Према наведеним подацима, Иран је Москви испоручио балистичке и противваздушне ракете у вредности од око 2,7 милијарди долара, укључујући стотине ракета Фатх-360 и око 200 ракета земља-ваздух, док је Русија од краја 2021. године потрошила више од четири милијарде долара на иранску војну опрему. Иран је обезбедио и компоненте и технологију за руску производњу дронова „Шахед“, укључујући помоћ у успостављању производних капацитета у специјалној економској зони Алабуга. Према истим наводима, четири иранске каспијске луке раде непрекидно, док се преко њих увозе пшеница, сточна храна, нафта и друга роба. На северу Каспијског мора руска лука Оља постала је важно транзитно чвориште за увоз иранских компоненти и материјала за производњу дронова. То значи да Каспијско море више није само географска чињеница. Оно постаје стратешка линија живота. И ту долазимо до још важније ствари Међународног транспортног коридора Север–Југ. Каспијско море постаје централна карика транспортног коридора који повезује Русију, Азербејџан, Иран и Индију, заобилазећи поморске тачке које су под снажним западним утицајем. Тиме се ствара евроазијска логистичка мрежа која смањује зависност од поморских путева под контролом западних сила. У запањујућој историјској иронији, управо је овај „персијски коридор“ некада био спасоносна линија током Другог светског рата, када су огромне количине америчке помоћи по програму Зајма и Најма преко Персије стизале до Совјетског Савеза. Данас се исти географски простор поново претвара у стратешку артерију.

Русија је деценијама Каспијско море третирала као заштићени бастион. Са тог простора су руске снаге лансирале крстареће ракете „Калибар“ против Сирије 2015. године, а Каспијски регион остаје део ширег руског система војне и транспортне инфраструктуре. Пошто Каспијско море нема директан излаз на светске океане, америчка поморска сила тамо нема исту могућност интервенције коју има у Персијском заливу. То је суштина географске предности. Истовремено, Москва и Техеран кроз Север–Југ добијају могућност да повежу Русију са Ираном, а преко њега и са Индијом. Историја нас поново учи да се ратови не добијају само оружјем већ и способношћу да се оружје, енергенти, храна, технологија и људи непрекидно транспортују. Да би Међународни транспортни коридор Север–Југ заиста постао стратешки, потребан је развој свих видова транспорта. Ту су трајекти и барже, нарочито током летњег периода када Каспијско море омогућава такве операције, затим бродови за лучке услуге и значајно повећање капацитета за прераду терета у лукама Оља и Астрахан.

Астрахан би требало да постане једно од најмоћнијих железничких чворишта на југу Русије. Јер прва реч у називу коридора је Север. За Астрахан, Север нису само северозападни делови Русије. Север су Урал и Сибир. А управо Урал и Сибир могу да обезбеде робу која је потребна Ирану и Индији. Пољопривредни производи из Индије, Кине и Пакистана не расту у Омској, Кемеровској и Новосибирској области. Зато развој Север–Југ мора да буде више од изградње неколико железничких пруга и терминала. Потребан је стратешки програм развоја. То је суштина. Када транспортни коридор постане стратешки, онда он више није само саобраћајни пројекат. Он постаје економска, енергетска, безбедносна и геополитичка инфраструктура. И зато није случајно што се у западним анализама све више говори о потреби да се „Каспијски експрес“ заустави пре него што постане трајна логистичка кичма руско-иранског партнерства. У истом контексту морамо посматрати и дешавања око мађарске нуклеарне електране Пакш-2. Мађарски премијер је довео у питање валидност еколошке дозволе за изградњу Пакша-2, а то је отворило питања о финансирању, подизвођачима и роковима изградње.

Аларм за НАТО: Путин удара у најосетљивију тачку Алијансе – питање је шта ће урадити САД

Председник управног одбора компаније смењен је након избора, а Атила Сагоди преузео је функцију председника и генералног директора 24. јуна 2026. године. Шеф „Росатома“ Алексеј Лихачов већ је изјавио да је генерални извођач, „Атомстројекспорт“, спреман да одговори на сва питања, али да до сада таква питања нису добили. Кључни проблем који се сада отвара није политички, већ инжењерски. Абнормални топлотни талас довео је до четвороструког смањења протока Дунава. Први пут за 44 године капацитет постојеће електране Пакш морао је да буде смањен са 2.000 MW на само 240 MW. Касније је повећан на око 500 MW. А Пакш-2 би требало да има капацитет од 2.400 MW. Ако електрана користи директно хлађење водом из Дунава, онда је потпуно логично поставити питање, ако Дунав у екстремним климатским условима није обезбедио довољно воде за хлађење постојеће електране од 2.000 MW, да ли ће бити довољан за електрану од 2.400 MW? Ако додатни прорачуни покажу да су за екстремне температуре неопходни суви или влажни расхладни торњеви, прскалице или додатно складиштење воде, онда ће морати да се ревидирају и финансијски параметри пројекта. То, међутим, не значи аутоматски да је проблем у технологији „Росатома“. Ако је регулатор издао дозволу на основу постојећег пројекта, онда је питање пре свега одговорности регулатора и потребе да се пројекат прилагоди новим климатским условима. Додатна техничка решења значе додатни CAPEX и додатно финансирање. Проблем постоји и захтева прво инжењерско, а затим финансијско решење. И то је још једна важна лекција енергетска безбедност није само питање тога шта градимо, већ и да ли ће то што градимо функционисати у условима који нас очекују. Док велики играчи граде нове коридоре, заобилазе мореузе, развијају алтернативне цевоводе, подижу производњу муниције и обезбеђују енергетске и транспортне правце Србија не сме да буде пасивни посматрач. Србија мора да разуме да се свет мења. Не треба да бирамо стране по принципу емоција. Не треба да будемо ничија периферија. Не треба да чекамо да нам други одреде шта је наш интерес.

Наш интерес мора бити полазна тачка наше политике. Србија мора да чува и развија све своје стратешке везе са Русијом, Кином, Европском унијом, Мађарском, Азербејџаном, Индијом и свим државама са којима можемо да развијамо економску, енергетску и инфраструктурну сарадњу. Морамо да будемо део нових транспортних коридора, а не њихов слепи крак. Зато Србија мора да убрза развој железничке инфраструктуре, логистичких центара и речног транспорта, посебно на Дунаву. Морамо да искористимо чињеницу да се налазимо на једној од најважнијих европских река и да смо природна веза између Централне Европе, Балкана и Црног мора. Морамо да размишљамо о резервним правцима снабдевања нафтом и гасом, о стратешким резервама, о безбедности електроенергетског система и о дугорочној стабилности производње електричне енергије. Морамо да развијамо домаћу одбрамбену индустрију и да обезбедимо да Србија у кризним временима не зависи од добре воље других. И морамо да чувамо Дунав! Јер када ниво Дунава постане питање енергетске и транспортне безбедности Румуније, Украјине и Централне Европе, онда је јасно да Дунав није само река кроз Србију. Дунав је наша стратешка инфраструктура. А Србија мора да буде присутна и у ширим евроазијским процесима који се отварају кроз коридор Север–Југ. Не тако што ће се супротстављати било коме, већ тако што ће градити своје позиције и користити географију коју нам је историја дала. Србија мора да буде држава која разговара са свима, тргује са свима и сарађује са свима али одлуке доноси у складу са сопственим интересом. То је једини реалан приступ у свету у којем више ништа није само економија. Луке су политика. Енергија је политика. Железнице су политика. Нафта и гас су политика. Индустрија је политика. Храна је политика. А транспортни коридори су геополитика. Зато Србија мора да престане да размишља само о томе шта ће се десити сутра у Бриселу, Москви, Вашингтону или Пекингу. Морамо да размишљамо шта ће бити са Србијом за десет, двадесет и педесет година. Наш циљ мора бити јасан Србија која није ничији сателит, ничија периферија и ничији потрошач, већ држава која контролише што више сопствених ресурса, енергетских праваца, производње, инфраструктуре и економских веза. У свету у којем велики већ граде своје алтернативне путеве, Србија мора да изгради своју стратешку позицију. Не да би бирала туђе ратове. Него да би у времену великих сукоба и великих промена сачувала мир, заштитила свој народ и остварила свој национални и државни интерес.