Скот Ритер је у новом видео-снимку, у коме је учествовао и Рик Волф, оценио да свет поново улази у период нуклеарне опасности сличан најризичнијим годинама Хладног рата, али са једном важном разликом: велики део становништва више не доживљава нуклеарни рат као стварну и непосредну могућност.
Ритер сматра да се истовремено распао велики део система контроле наоружања који је деценијама ограничавао могућност директног сукоба нуклеарних сила.
Нови СТАРТ, последњи велики билатерални споразум који је ограничавао америчке и руске распоређене стратешке арсенале, истекао је, а Ритер тврди да питање његовог наследника није добило политички значај који би морало да има.
По његовој оцени, спречавање нуклеарног рата требало би да буде један од централних задатака америчке спољне и безбедносне политике, а не само једна од многих области којима се баве исти званичници задужени за низ других питања.
Ритер наводи да у садашњој америчкој администрацији особа задужена за контролу наоружања истовремено покрива области попут борбе против тероризма и наркотика. Он то види као показатељ колико је нуклеарна контрола потиснута на листи приоритета.
Његов предлог је обнављање посебних институција и професионалног кадра за преговоре о разоружању, уз повратак контроле нуклеарног оружја у центар дипломатије.
Ритер ситуацију пореди са крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година, када је распоређивање совјетских ракета СС-20 и америчких Персхинг ИИ и крстарећих ракета у Европи драматично скратило време за доношење одлука.
Посебно указује на Персхинг ИИ, наводећи да је ракета могла да стигне до Москве за приближно седам минута.
Такво време лета значило је да би совјетско руководство у случају упозорења имало свега неколико минута да одлучи да ли је напад стваран, да ли је дошло до грешке система или да ли треба наредити узвратно лансирање.
Ритер као један од најопаснијих историјских примера наводи војну вежбу Абле Арцхер 1983. године. Тврди да су совјетске снаге тада подигле ракете СС-20 на висок ниво приправности јер је Москва страховала да би вежба могла прикрити прави први удар НАТО-а.
Његова поента је да нуклеарни рат није морао да почне свесном одлуком једне стране да уништи другу. Могла је бити довољна погрешна радарска слика, нетачна процена, техничка грешка или погрешно протумачен војни потез.
Управо је страх од таквих сценарија, према Ритеру, помогао стварању политичке подршке за ИНФ споразум и уклањање читаве класе нуклеарних ракета из Европе.
Он сматра да је данас потребно слично буђење јавности.
Подсећа да се 1982. приближно милион људи окупило у Централ парку у Њујорку на скупу посвећеном нуклеарном разоружању. Велики протести одржавани су и у Западној Немачкој, где је питање ракета средњег домета постало један од централних политичких проблема.
Ритер тврди да таквог притиска данас готово нема.
Један од разлога види у општој политичкој апатији, а други у промени начина на који људи доживљавају свет. Интернет, друштвене мреже, вештачка интелигенција, видео-игре и филмови пуни дигитално генерисаних катастрофа, према његовој процени, учинили су сцене масовног уништења толико уобичајеним да је јавност изгубила осећај шта нуклеарна експлозија заправо значи.
Као пример наводи филм „Опенхајмер“.
Ритер је очекивао да би приказ стварања и тестирања атомске бомбе могао код гледалаца обновити страх од нуклеарног оружја. Његов утисак био је супротан: публика је, сматра, експлозију посматрала више као филмски ефекат него као приказ оружја које може бити употребљено против стварних градова.
Због тога се враћа Хирошими као историјском упозорењу.
За Ритера проблем није само у томе што људи не знају колико су савремене бојеве главе снажније од бомбе употребљене 1945, већ што тешко могу емоционално да повежу нуклеарно оружје са сопственим животом.
Он говори и о личном искуству из детињства у Западној Немачкој, где је његов отац радио у војном окружењу током Хладног рата.
Ритер се присећа породичног договора према којем је одређена шифра требало да упозори породицу да је његов отац отишао у бункер и да постоји могућност непосредног рата. Током једног таквог тренутка, како описује, као дете је отишао у школу не знајући да ли ће свет који познаје постојати следећег јутра.
Та врста страха, тврди, данас је нестала.
Као савременији пример наводи лажно упозорење о ракетном нападу на Хавајима, када су становници 38 минута веровали да се балистичке ракете приближавају острвима и да упозорење није вежба.
Ритер жели да обнови пројекат под називом „38 минута“, чији би циљ био да публици пренесе управо осећај људи који су током тих 38 минута веровали да ће умрети.
Он сматра да јавност мора да разуме какве се способности налазе иза апстрактних израза као што су стратешко одвраћање, интерконтиненталне ракете и нуклеарна тријада.
Као пример наводи кинеску интерконтиненталну ракету ДФ-41 и тврди да савремени кинески арсенал може нанети катастрофалну штету територији САД.
Истовремено говори о руској тешкој интерконтиненталној ракети Сармат и подводном систему Посејдон, које наводи као примере оружја са способношћу изазивања уништења у размерама које становништво тешко може да замисли.
Ритерове тврдње о конкретним последицама појединачних система представљају његову процену разорне моћи тих оружја, али његова шира порука није усмерена на питање која страна има снажнију ракету. Он сматра да сама чињеница да такви арсенали постоје мора бити довољан разлог да контрола нуклеарног наоружања поново постане приоритет.
Ритер каже да је раније покушавао да организује симулацију преговора о споразуму који би могао наследити Нови СТАРТ.
Према његовим речима, постојала је руска институција спремна да учествује, као и одређено интересовање на руској страни, док се паралелно тражила могућност укључивања америчких учесника. Пројекат је напуштен након истека Новог СТАРТ-а, али Ритер сада сматра да би требало да буде обновљен.
Идеја није да приватни учесници потписују споразум, већ да кроз симулиране преговоре покажу шта би нови уговор морао да решава, где би настали спорови и који компромиси би били неопходни.
Истовремено наводи да је разговарао са кинеским војним представницима у Вашингтону и да је официр задужен за контролу наоружања показао интересовање за дијалог о тој теми.
Ритер то сматра важним јер је Кина раније инсистирала да се најпре морају решити билатерална питања између САД и Русије, пре него што Пекинг озбиљније уђе у шири систем преговора о нуклеарном наоружању.
Његов коначни критеријум је једноставан: када је последица могућег неуспеха уништење огромног дела човечанства, чак ни мала вероватноћа таквог догађаја није прихватљива.
Ритер признаје да не може да одреди проценат вероватноће да ће грешка, регионални сукоб или погрешна процена покренути нуклеарну ескалацију. Али сматра да је и најмањи реални проценат превисок ако је крајњи исход општи нуклеарни рат.
Због тога закључује да циљ политике не може бити само смањење ризика. Тај ризик, према његовој процени, мора бити спуштен што је могуће ближе нули, а једини одржив начин за то види у обнови ефикасне контроле наоружања, политичког дијалога између нуклеарних сила и поновном укључивању јавности у питање од којег зависи њен опстанак.
Wебтрибуне
