Пише: Петар Давидов
Пре 22 године, 1. септембра 2004. године, мали руски градић Беслан постао је познат широм света. Нажалост, не по својим лепотама, виноградарству или производњи сира, већ по нечему сасвим другом. Овде су исламски терористи заузели школу. Три дана пакла, како за таоце, децу, жене и старце, тако и за читаву земљу. Мој пријатељ, који се тада налазио у Беслану, рекао је: „Вриштање се чуло по читавом граду, људи нису плакали, нису јецали, већ су једноставно вриштали.“ Приликом ослобађања талаца погинуле су 334 особе, међу њима 186 деце, 17 учитеља и запослених у школи. 126 људи, од којих 70 деце, остало је инвалид. Данас је у Беслану подигнут меморијал „Град анђела“, посвећен тој страшној трагедији. Један од најстрашнијих утисака јесте то што је име овог града заувек повезано са тим догађајима, са патњом људи. Срби ће ме разумети, осећај је исти као када неко каже „Јасеновац“. Природа може бити чудесно лепа, али човек, претварајући се у звер, способан је да оскрнави све што је лепо.
А човек може веома брзо да се претвори у звер. Изгледа као да му је то омиљено занимање, ако погледамо чак и сасвим недавне догађаје. Како су на Западу називали људе који су убијали децу, било да је реч о Беслану, Косову и Метохији или Босни? Тако је, називали су их: „борци за слободу“! Западни медији никада убице нису називали убицама, увек „партизанима“, „борцима за слободу“, „побуњеницима“.
Код њих је и Хитлер, када затреба „ослободилац“ (Управо таквим речима су Бандеровци дочекивали Немце 1941. године, и управо се такве речи данас користе у Украјини).
Треба ли се онда чудити што „Градови анђела“ и слични меморијали постоје не само у Беслану?
Овакви меморијали треба да врате човеку здрав разум, да га натерају да погледа своја дела, да се ужасне и да коначно почне да враћа свој људски лик.
„Били смо само деца“ написано је на споменику Милице Ракић у Београду. Колико је таквих споменика широм Србије. А надгробни споменик браћи Петру и Павлу Голубовић у Коницу? А двогодишњи Марко Симић из Новог Пазара? А…
Овај списак је јако дуг, верујте ми. Само, упркос дужини списка, тешко да можемо да се надамо да ће се они, за које су животи српске или руске деце у најбољем случају статистичка грешка, а понекад и просто садистичко задовољство, икада уразумити и доћи себи. Ма то се никада неће десити.
Колико су искрених извињења Срби чули од људи који су убијали њихову децу? Да ли руска убијена деца у Старобиљску изазивају ужас код „драгих западних партнера“? Не, исти ти „партнери“ и даље желе крв. Свакодневно читам извештаје о ситуацији на линији фронта, и свакодневно тамо има вести о убијеној деци. Тако да се Беслан наставља. Као што се, наставља и Јасеновац. И не треба се надати да ће се овај ужас завршити онда када Србија коначно уђе у ЕУ, а Русија „претрпи стратешки пораз“. Искуство показује да манијак престаје да убија онда када је или изолован или уништен. Не треба очекивати од Хитлера, Павелића или Бандере хуманост. Ево цитата украјинског нацисте Шухевича:
„Не треба се плашити да ће нас људи проклети због суровости. Нека од 40 милиона украјинског становништва остане половина, то није ништа страшно.“ Да, он је рекао: „није ништа страшно“. Зато немам ни најмање замерке људима који чине све што могу да зауставе таква чудовишта. Штавише имам захвалност, као и према Светом Ђорђу. У супротном, Беслан и Јасеновац биће престонице, а ја то не желим.
СветПочело је са Украјином: Жириновски предвидео четири фронта Трећег светског рата, ту је и БалканИзвор: Правда
