Пише: Бранко Вељковић
Поштовани пријатељи,
прецизно речено, тачно 20 минута након што је на Андрићевом венцу прочитан последњи текст који сам вам написао, присутни самозвани дао је налог да се договорена операција са лажним нападом на Андреја Вучића, брата Александра Вучића, обустави. Извикао се самозвани на пар присутних координатора зато што су тако „кретенски“ организовали једну тако озбиљну ствар, те да би их „и он провалио“ колико су то све глупо урадили. Наредио је и да се довежени Шиптари одмах врате на Косово. За возача аутобуса који их је вратио на Косово одређен је извесни Ђуро Малић. Друг Ђуро није био срећан што је добио тај задатак, али је задатак ипак моментално извршио.
Ако помислите шта је све из овог зла требало да изађе, јасно вам је да је благовременим реаговањем неких благих људи заправо спречен грађански рат. То није први који је спречен у последњих 19 месеци.
О овом злочиначком плану режима истовремено када и јавност Србије обавештене су и све ДКП мисије у Београду, Владе многих држава, све велике медијске куће на свету. И још понека аутору позната места. Назваћемо их дискретним. Дискретна места су, наравно, обавештена значајно детаљније.
Хвала свима вама који сте препознали опасност и несебично и пожртвовано помогли да вест о овом зликовачком плану проструји кроз Србију и свет.
Хвала вам!
Процес попут овог који су покренули студенти Србије у блокади генерише много тога у друштву. Овакви процеси су онда, последично, својеврсни пресеци општег стања, слика у каквом свету живимо. И то је тако. Разумљиво је да на површину, на светло дана, онда испливава све оно што нас окружује. Међутим, шта год да изађе из свих нас, од необично великог значаја је да сачувамо разум и студенте који су покренули процес, који нема свој пандан у политичкој историји.
Студентски протест има огроман морални ауторитет јер захтева правду за 17 убијених у новосадској трагедији. Тај захтев, сви сведочимо, још увек није испуњен. Друга велика тековина студентског процеса је то што су они мирољубиви!
Са друге стране појавио се известан број оних који „преко леђа“ студентског протеста позивају на неке другачије начине за решење велике политичке кризе која потреса Србију. Повремено, такви људи умеју да буду врло бучни и наметљиви у изражавању тих својих „виђења“.
Добро. Ако умете, решите „другачије“.
Свима онима који мисле да треба или може другачије, па добро, решите све ово како год ви мислите да треба, али немојте да се кријете иза студената и народа Србије. Већ имамо председника државе који се крије иза блиндираних врата, а константно креира насиље. Наша, и не само наша, историја је пуна позивара на туђу крв који су, након што крв крене да тече у потоцима, напрасно нестајали и преметали се у рузмарине. А онда крв морају да носе неки људи који нити су је тражили нити су је хтели у свом животу. Ни на својим рукама. То све се толико пута десило, а крв никада није променила своје законе.
И зато, јунаци са темуа, ако мислите да можете да носите на својој души и свом разуму нечији живот, а ви онда, унапред, узмите списак свих студената Србије и на том списку одаберите које дете треба да умре. Дајте сада тој вашој жељи, том вашем нагону да неко изгуби живот, дајте му име и презиме. Конкретно име и презиме. Нађите и слику тог студента, нађите му породицу и идите у ту кућу и реците укућанима да сте ви одлучили да њихово дете треба да умре. Одаберите тако једно, па онда још једно, па још једно нечије дете и тако онолико пута колико пута то буде тражио демон у вама. Демонизовани режим ради управо то. Прави спискове студената, ређа их у врсте и колоне и опредељује коме се какво зло има учинити. И онда, када се тај пир једном заврши, реците ми у чему се ви тачно разликујете од умоболника под фантомкама који за надницу масакрирају туђу децу? Ко зна, можда тако сатиру и своју децу, јер основна карактеристика помраченог ума је да у таквом уму нема светла. Само тама. А у тами су сви крвници исти, а лица жртава се не разликују.
Могао бих да вам дам небројено примера из историје и да вам тако покажем колико је насиље у оваквим ситуацијама погрешна одлука. Насиље у оваквим ситуацијама никада, али никада, није донело ни слободу ни мир. Насиље је само окотило друго насиље. Коначно решење онда намећу они који контролишу улазне параметре, а то никада и нигде није био народ.
И да, извесно је да овај режим не би издржао да то насиље крене, јер прва карактеристика таквог насиља, у оваквим друштвеним околностима, била би невиђена бруталност, а друга свеобухватност. То је и јесте један (али не и најснажнији) разлог због кога се режим користи насиљем тако како се до сада користио. Али волео бих да ме разумете. Поновићу, да насиље крене, режим сигурно не би издржао насиље и не би претекао, али не би ни Србија какву је ми познајемо.
Зато, данас, обавестићу вас о том фамозном „15. марту“ и „пропуштеној прилици“ о чему ламентирају режим и режимске пудлице. Као увод, поновићу јавно постављено питање које је поставио професор Мило Ломпар: „А шта је то требало да се деси 15. марта?“
С тим у вези догодило се следеће. Непосредно пред 15. март режим је имао потпуну безбедносну процену о томе колико се народа очекује у Београду, као и процену која се односила на могуће правце ескалације. Режим је донео одлуку да ситуацију „окрене“ у своју корист, која одлука није повучена чак и када су видели да ће то бити највећи скуп народа у историји Србије. Режим је анимирао све своје „потенцијале“ физичке силе, укључујући криминалце и класичне паравојне формације које су за ту прилику прошле кратак курс у коришћењу ватреног оружја. Режим је у том смислу располагао неупоредиво јачом оружаном силом од ненаоружаног народа. Не заборавите, на студентски протест 15. марта дошло је на десетине хиљада породица са малом децом јер је то, у својој суштини, био један велики народни сабор. На улици са стране народа нису били професионални војници спремни за обрачун, већ ненаоружани грађани који су се масовно одазвали позиву студената Србије у блокади. Намера режима је била да се у датим околностима испровоцирају немири колико год треба великих размера, те да се онда створе околности да се након непредвидљиво великог броја људских жртава створе услови за међународну војно-полицијску интервенцију. Створио би се оквир у коме би се могла формирати прелазна влада, која је у том моменту била често помињана, али прелазна влада под контролом међународног фактора. У таквим околностима, када би због таквог развоја догађаја страдао неутврђен број људи, народ би, у разумљивој жељи да се ситуација смири, прихватио и међународну „мировну“ мисију и такву прелазну владу. Тако би се, заправо, у политичком смислу прича вратила у стање пре новосадске трагедије, а прелазна влада би у неком свом стандардном временском формату од 18 месеци „створила“ услове за нове изборе. Студентско-народни протест би неминовно изгубио своју оштрину и масовност, а режим би спровео тиху освету у сагласју са својим умоболним списковима. Тако организовани избори би се онда, са протоком времена и трагедијом која би у таквом сценарију задесила народ, одвијали у истим околностима као и сви други избори у претходних 15 година. Режим би у неком сазиву, персонални моменат не би био битан, политичку сцену опет вратио у контролу. Заправо, у оквиру припрема режима за масакр становништва 15. марта, тражио се разлог који би био довољно „јак“ да се као медијатор у политичке процесе у Србији умеша ЕУ и други међународни чиниоци, политички ментори Александра Вучића. Прелазна влада би онда имала пун потенцијал да „истражује“ услове и узроке тако осмишљене трагедије и да се за то, по истим „рецептима“ као и сада, лажно оптуже студенти, народни трибуни и истакнути појединци.
Оно што је тачно је да постоји група људи, благи људи, који су све то препознали. Тачно је и да ово није пун опис онога што се догодило тог дана, али молим вас, имајте стрпљења. Оно што је сада битно у вези једног разговора који се тада догодио је да би са таквом масом народа на улицама страдање било неописиво, али би и небројене режимске зелене муве зажалиле што су изазвале крвопролиће.
Битно је да су у оквиру своје спознаје све наведено препознали и студенти Србије у блокади и да су у правом моменту скинули своје прслуке и објавили да од тог момента то више нису студентски протести и рекли су: „Ово од сада више нису наши протести“. Моменат који је тада постао важан је да се очекивана ескалација у режији режима временски „одвоји“ од момента када су студенти скинули прслуке. У томе се успело на начин за који вам, знам, дугујем објашњење.
Свест тих младих људи о реалном стању је била толика да су исписивали своје крвне групе на подлактицама. Молим вас, размислимо сви сада. У каквом је то стању било наше друштво када су студенти усред Београда на својим телима исписивали крвне групе и бројеве телефона кога звати ако дође до неизрецивог. Запамтите, са једне стране београдских улица су били такви млади људи, а са друге стране хорде маскираних малоумника који су управо завршили кратак курс о употреби аутоматског оружја и њихови душеболни налогодавци.
Ако све ово разумете, разумећете када дође време и разговор три човека о томе шта је у таквим околностима могуће, а да не страда народ и да не буде људских жртава.
Жив био наш благи брате.
Дакле, студентски покрет је од почетка, од када је формиран и од када је заживео, заузео јасан став да се за промене бори искључиво мирним путем. Покрет је мирним путем остварио нешто што ниједна политичка опција у историји Србије никада није остварила. Свако ко позива на насиље заправо одступа од основних и јасно обзнањених принципа студентског покрета. Такви „позивари“ нису део студентског покрета. Што се тиче студената са којима сам разговарао, такви могу, ако су већ тако храбри, да организују неки свој покрет, па нек чине шта мисле да треба. Уосталом, имали су за то времена и пре него што су се студенти Србије организовали и подигли. Ова свеопшта издаја траје 14 година, а заправо и много дуже. Такви, студенти су свесни, или су наручени примитивни провокатори шешељевског типа који би се преметнули у рузмарине чим би насиље кренуло или су ноторне кукавице које се крију иза живих тела нечије туђе деце. Па на власти у Србији је један од тих зликоваца који је позивао да се неким људима кашикама ваде очи, али са врло безбедне дистанце! Хоћемо ли, као народ, да његов менталитет у Србији живи и кад њега више не буде? То би било стварно демонско завештање или завештање демона, како год хоћете.
Верујте ми, нико од тих увек бучних позивара на крв није стварно спреман да носи последице онога на шта позива. То су све само демонизовани позери. И ова „власт“ је пуна таквих позера који би за „свог председника“ лупали шамаре, клали, убијали, али и тај килави који воли да га зову „шефом“ одлично зна да би се, да „игранка“ стварно крене, сва та булумента разбежала само када би имала где. Уосталом, он је део тих фаланги које су позивале на крв, па је на крају побегао у панцире, „имунитете“ и „Кобре“ у „тестудо“ формацијама около њега. И то ради константно. Одговорни су такви и за страдање на Кошарама, али их то није спречило да међусобно, усред тог страдања, деле станове. Дакле, они имају менталитет класичних ратних профитера, а они по дефиницији живе од туђег страдања. Ако је неко у овој земљи ратни злочинац, то је онда та клика која задњих 35 година позива на насиље и крв. Наше проклетство је што смо дозволили, као народ, да та клика себе окити заставом национализма, самозваних „великих“ Срба и да говори и делује у име свих нас. Студенти су им то одузели! Студенти су срушили концепт лажног национализма и вратили га у оно што национализам заправо јесте – ја волим своју земљу и свој народ и немам ништа против да свако воли своју земљу и свој народ. Зато су студенти већ победили! Кад би само знали колико су већ победили!
Зато студенти побеђују!
Оно што је проблем за режимске зелене муве је што у једном аспекту ове „игранке“, ако „игранка“ крене, нико неће моћи нигде да побегне. Верујте ми! Нико! Добар део њих је тога свестан јер је у протеклом периоду већини режимских зелених мува постало јасно да им од онога што провоцирају новац не гарантује имунитет. Напротив. Новац ће бити део пресуде. Што га више има, то ће пресуда бити извеснија и бржа. Таква је природа света кога су изазивали на двобој.
Све то има везе са „губљењем даљинског“2 о чему сам вам писао, али и са мафијашком суштином овог режима.
Са друге стране, да насиље, не дај Боже, крене, сваки грађанин ове земље би био у прилици да се сретне са свим демонима које је у животу посејао. То је први закон сваког грађанског рата. Када удари брат на брата нема светлог оружја. Када дође до грађанског рата нико више нема сигурну кућу. У таквим околностима почиње „испитивање материјала“ на које је јако мало људи спремно. И добро је што је тако.
Уосталом, је л’ дивна Теодора Мартинко, која је једина преживела новосадско масовно убиство, али је у трагедији изгубила обе ноге, икада позвала на насиље? Је л’ позвала на смрт или је после дуготрајног и тешког лечења одлучила да настави да живи и насмејана изашла пред народ и показала уверење да је положила возачки испит! Можемо ли уопште да разумемо колико је та жена храбра.
Наравно, Теодора има право на правду, породице страдалих имају право на правду, али насиље није правда!
Земаљска правда је да сви ови зликовци на власти у здрављу дочекају суђење и да буду осуђени на доживотне робије, као што заслужују. Она стварна, коначна правда одмерава се када коначно дође. Тако је записано. Није до нас.
И студенти Србије су све то препознали. На свој начин, у оквирима своје спознаје, препознали су. И кажу – протести студената у блокади су мирољубиви!3
За оне који су, као и ја, у души Христови, сетићу вас да Христ никада није позивао на насиље, нити је у својој Божанској мисији имао задатак да мења политике и политичаре. Христ нам је показао како да се супротстављамо демону у човеку, а не човеку. Када је исцељивао, Христ није лечио болест, већ је истеривао демона из оболелог. Тако је исцељивао. Али многи Срби воле да причају о православљу и да „шерују“ соломонове мудрости, а мало их је стварно прочитало Свето Писмо. Превише мало за један верујући народ.
А то што имамо сијасет будала који са упаљеним шибицама улазе у барутану, па и то није први пут.
Ако вам треба пример из новије историје, сетите се 27. марта 1941. г. када је група агената провокатора организовала уличне немире у Београду уз унапред смишљене пароле „боље рат него пакт“. То нас је коштало рата, два милиона мртвих и комунизма који је дошао на тој пароли, уводећи рат као сталну категорију. То вечито стање рата се кроз врло жив концепт „унутрашњег непријатеља“4 дешава и данас. Тај метод, као метод са којим се влада, је један од озбиљнијих легата комунизма. Исти мотиви су водили и оне који су октобра 1941. г. масакрирали немачку интендантску колону, са све кастрирањем и сечењем полних органа побијених Немаца, у јасној свести и намери да ће фотографије са тог места истог дана бити на столу Адолфа Хитлера. Тај напад није имао за циљ да се заустави немачко освајање, већ да се Немцима да и повод и разлог да, у складу са наредбом генерала Франца Бемеа, стрељају 100 Срба за сваког убијеног, а 50 за рањеног немачког војника. Дакле, онај ко је наредио и спровео напад на немачку колону имао је потпуни умишљај о томе шта ће бити последица. Последица је било стрељање 2.796 лица за два дана само у Крагујевцу. Други, значајно дугорочнији циљ, био је да се Срби прикажу као примитивни и агресивни. А од тог октобарског дана па до дана када је у Великом рату команда Србске војске издала у историји ратовања незабележено наређење да се прекину сва борбена дејства док непријатељска бугарска војска у организованој возној композицији не извуче све рањенике, прошло је непуних 25 година. Напад на немачку колону 1941. г. имао је за циљ да се у јавном наративу сруши слика о херојској, увек ослободилачкој, Србској војсци. Тим чином убијани су Немци, али је уништавана Србија. Из истог разлога је у својој јавној изјави самозвани имао потребу да понизи Лазара и уздигне Мурата.
Дакле, тај напад није пореметио ама баш ништа у позицији Рајха у тада незадрживом залету, али је довео до масовног стрељања у Крагујевцу и по целој Шумадији. И сада, реците ми, зашто су Немци побили децу, а не родитеље? Реците ми, је л’ неко од тих „јунака“ који су напали Немце херој или су сви они ипак били део неке организоване злочиначке организације која је имала задатак да тим чином изазове страховите погроме и промени угао из кога је Рајх гледао на Србе као народ. То је била иницијална каписла и за „третман“ Срба на простору целе дотадашње Југославије који је уследио. Неизрециве последице су нам свима познате.
Управо је то метод који користи режим у жељи да испровоцира сукобе. Овлашћена службена лица МУП-а Србије у садејству са плаћеним маскираним умоболницима фингирају нападе на полицију у намери да се испровоцирају сукоби и изазову немири већих размера. Тако су дошли на идеју и да лажирају и напад на Андреја Вучића5, рођеног брата Александра Вучића.
Сада, је л’ правите паралелу са зликовцима који су својим чином изазвали погром народа у Крагујевцу? Рецепт, поштовани читаоци, а не херојство.
У овом нашем процесу у коме сви учествујемо „анекс“ на идејно решење управо тог „рецепта“ били су покушаји режима да сотонским марифетлуцима сломе студентски покрет током 2025. и 2026. г. Сагледавање ваља почети од „Ударио Курти на „куртија““6, писаније из 2022. г., када је режим покушао да испровоцира немире на југу Србије, а наставити са описом покушаја да се организују немири након новосадског масовног убиства.
Почетком априла 2025. г. режимски „агенти“ покушали су да анимирају припаднике навијачких група у Загребу да у садејству са „Гембешовцима“ изазову насилне акције на студентским протестима7. Уследио је покушај да се проблем направи на територији Војводине8, а након тога и покушај да се преко контаката у свету криминала изведе лажни атентат на Вучића током партијског скупа у Нишу, када је за те потребе ангажован Н. Тавез9, професионални егзекутор. Заправо, у основи овог плана је била умоболна идеја самозваног да буквално ископира напад на председника САД, Доналда Трампа.
Непосредно пред заказани велики сабор народа у Београду, на Видовдан 2025. г. режим је организовао да седам лица из Републике Српске дође на протесте са задатком да хладним оружјем повреде већи број лица не би ли изазвали нереде10. Припрема за ову „акцију“ била је опсежна и укључила је и део међународне заједнице (део корумпираних ЕУ бирократа који здушно подржавају режим у Србији)11. Тада је неизбежни Антонио Кошта обзнанио да је за потребе монструозног плана режима у Београду „сила дозвољена ако има јак разлог“. Све што је требало је да режим да ЕУ тај „јак разлог“. Зато је у Београд требало да буде доведено седам малоумника из Републике Србске.
Средином августа 2025. г., као део униформисаног контингента мобилисаног за потребе уличног пребијања студената и народа, режим је у Београд имао намеру да доведе три аутобуса са припадницима МУП-а Албаније. Када је то спречено и обзнањено, на те околности морали су да се изјашњавају и високи званичници Црне Горе, јер су аутобуси већ били ушли у Црну Гору12.
Због свих наведених радњи режиму је одузето право да се користи новцем од међународног протока наркотика, те су веће количине „преусмерене“ и у једном моменту пребачене на север тзв. Косова где је „контингент“ био под специфичном заштитом. Режим је дошао на сулуду идеју да се злоупотребом војних потенцијала Републике Србије поменути контингент преотме у војној акцији. Да би то „прошло“, режим у Београду је са режимом у Приштини (два брата „куртија“) договорио да се изфингира војни напад на тзв. државу Косово. За спречавање овог рата је у договореном процесу заслуге преузео председник САД Доналд Трамп, о чему је јавно говорио неколико пута. Последице би биле стравичне, али по режим прихватљиве јер је за њих финансирање сопствених активности значајније од живота људи13.
Крајем августа 2025. г. режим је покушао да организује напад на лица у геј паради која је организована у Београду са јасним циљем да се ЕУ да договорени, неспорни „casus belli“, повод за рат, да се земља уведе у ванредно стање те да се формира техничка влада под патронатом режима14.
Можда најмонструознији план за изазивање грађанског рата био је покушај режима да крајем октобра 2025. г. на територију Србије доведе групу лица муслиманске вероисповести како би обучени у одевне предмете са навијачким обележјима спортских клубова из Србије извршили напад на студенте из Новог Пазара који су ишли из свог града до Новог Сада, где је био заказан велики народни сабор поводом годишњице новосадске трагедије. Режим је извршиоце овог плана пронашао у Тузли, а предводио их је Мехмед М. Према том плану студенти, махом муслиманске вероисповести, који су подржали своје колеге у блокади требали су да буду нападнути у самом срцу Србије, у моменту када су напуштали Чачак. Опет, спречени су, а Мехмед је свој задатак детаљно објаснио на обалама Биоградског језера15 где се волшебно пробудио. И тада је у оквиру режимске медијске припреме спроведена опсежна кампања о наводној угрожености председника Републике.
Марта 2026. г. режим улази у завршну фазу реализације плана да се креира лажни студентски покрет16, у оквиру ког плана је била и идеја да се „нормализују“ односи са међународним криминалом лукративним понудама и предлогом да „њихови момци буду при бројању гласова на локалним изборима“. За курира је одређен друг Глишо који је експлицитним одговором „латентно враћен у агонију можданих проблема“17.
Јуна ове године догодио се и невиђени фијаско са покушајем организације ширења транспарента у Тивту18.
Тако смо дошли и до последњег покушаја самозваног да се „поврати“ у политичку стварност како је он види. Самозвани и његови „координатори“ су за потребе фингираног напада на Андреја Вучића у Београд довезли пун аутобус Шиптара, део њих су наоружали кратким сечивима19, са намером да обучени у већ одштампане мајице „Студенти побеђују“ фингирају поменути напад те да кривицу свале на „блокадере“.
Сви наведени покушаји режима су успешно спречени и осујећени.
Процес спречавања свих ових сотонских марифетлука обухватио је активности на четири континента и у већем броју држава, али је у реализацију заправо укључен јако мали број људи. Сви укључени имали су кључни мотив – политички процеси у Србији морају бити завршени мирним путем! Зато је одлучено да се спречи сваки покушај режима да се на описане начине изазову немири или грађански рат у Србији.
Дакле, студенти Србије у блокади нису ништа пропустили. Они су само, Богу хвала, остали доследни својим изворним захтевима и цивилизацијској идеји да се политички процеси приведу крају мирним путем. Паравојске, батинаше, свеопшту криминализацију државног апарата, државни тероризам и насиље на улицама организовао је онај који је покушао да организује и све ово што сам вам навео.
Са једне стране тог процеса налазе се студенти у блокади и народ Србије, а са друге стране… одметнути, демонизовани режим!
И сада, самозвани, питање за тебе. Кад се овако сагледа процес, ко је пропустио шансе?
Или ако ти је лакше, поновићу ти – теби кристална ноћ није пропала, одузета ти је!
Сподобе из режима, сада се вама обраћам.
Прво, Орлићу. Директоре. Морам да ти кажем да је португалски фијаско био унапред одређен. То има везе са прагом одлучивања, који праг ти не можеш да познајеш у „том“ свету, али знаш да такав праг постоји, рецимо, у твом ЕТФ свету. „Нормализована вредност се пореди са унапред израчунатим теоријским вредностима за различите модулације. На основу оптимално постављеног прага одлучивања, систем аутоматски доноси закључак о ком се типу модулације ради“, је л’ тако беше функционише алгоритам? Нећу да ти обарам дисертацију због дисонантног „оптималног“ и нећу да ти оптерећујем размишљање шта „оптимално“ значи у структури великог тока и теолошкој равни, али суштина је – систем је способан да донесе решење без обзира какав потез било ко повуче! А ти, твој газда и цео ваш умоболни режим нисте чак ни део тог система, дакле, ви нити разумете тај „спорт“, нити сте позвани да доносите одлуке „о ком се типу модулације“ ради. Схвати, ви не одлучујете о било чему битном. Ваш домен је издаја Србије, а не одлука, а чак и издаја је чин који се спроводи у складу са жељама другог, а општу криминализацију државе и друштва сте спровели сами. То вам је тако дозвољено јер сте велеиздајници, да бисте се наплатили. Тако да мислим да је одлука да се убудуће бавите туристичким ваучерима за пензионере сасвим на месту. Ту су ризици велики, али верујем да ћете изаћи на крај са тим сложеним задатком.
Видиш, Орлићу, ти си инжењер, али си за разлику од других бар стварно инжењер, додуше са тим излетом у периферне војне структуре, али о „великом току“ стварно не знаш ништа. Глупо је што си дозволио да те сада цела структура коју не познајеш трајно обележи као нарко дилера у покушају. Разумеш ли последице по себе, државу и службу коју мислиш да водиш?
Друго, знајте. Сада вам кажем. Што се тиче вашег упорног мафијања. Рат који призивате, који рат ако крене, десиће се искључиво зато што ће они које упорно прогоните за недела која они нису учинили почети да се бране. То чините из ваше мафијашке жеље да се умешате у токове које не разумете и у намери да их преузмете20. Ту вас сада, у најбољој намери, опомињем. Природа тог света и рата са тим светом је таква да нико неће моћи нигде да побегне! Нико!
Тај моменат ће онда имати своје претходно питање, имаће свој одговор и тај одговор ће бити коначан.
По природи тока који не познајете, тај одговор ће бити део новог светла, оног које сте ви са разлогом изгубили.
И то, онда, опет неће имати никакве везе са студентима и народом Србије који се залажу за мирну смену власти, али ће имати везе са вама.
А ја вам желим правично суђење и заслужене казне, све у складу са Уставом и Законима васпостављеног уставноправног поретка Републике Србије.
Студенти су у праву!
Васпоставимо Устав Републике Србије!
Извор: brankoveljkovic.com
