СРБИЈА У МРАКУ БЕЗАКОЊА: Уставни студија је уставоубица

Ако буде и после Вучића – Вучић, немамо се чему надати. Али борба се наставља. И не смемо одустати

Пише: Владимир Димитријевић

СЛОБОДАН ДИВЈАК О УСТАВОУБИЦИ

Живимо у времену у коме је председник Уставног суда Србије уставоубица Петров који прислушкиваним студентима, борцима за уставни поредак, поручује да немају чега да се плаше ако немају шта да крију. Уместо да врисне до неба на срамни режим Великог Кловна Вучића, и дa истражи ко је децу прислушкивао и зашто, он то прича. Запањени философ Слободан Дивјак тим поводом вели ( текст објављен у новинама „Данас“):“Оваквим јавним наступом, Пeтров настоји да свeопштe прислушкивањe у оквиру којeг свако сваког прислушкујe прогласи као нeминовност у сваком политичком животу. Из тог угла, нeовлашћeно прислушкивањe којe сe, прeма закону као извeдeници из устава, трeтира као кривично дeло, у суштини јe пука утопијска тлапња. Овакав антипроцeдурализам који брани Пeтров, нијeдан прeдсeдник највишeг судског тeла у свeту нити ијeдан високи политички функционeр нe заступа јавно.“

Али, ми живимо у Србији под влашћу кловновског тоталитаризма, у којој се Устав и закони не поштују нимало.

Иако постоје и јасни су.

ЗАКОНИ О ЗАШТИТИ ПРИВАТНОСТИ

Законска заштита приватности у Србији грађанима гарантује заштиту личног и породичног живота, као и контролу над њиховим личним подацима. Ово право је уређено на више нивоа, почев од Устава па све до посебних закона.

Устав као највиши правни акт гарантује неповредивост тајности писама и других средстава комуникације; неповредивост стана, што значи да нико не може ући у туђи стан без судске одлуке; заштиту података о личности, чиме се забрањује употреба података ван сврхе за коју су прикупљени. Закон о заштити података о личности јасно каже да свако има право да зна ко, зашто и како прикупља његове податке. Грађани могу тражити увид у своје податке и исправку нетачности и има право да захтева брисање личних података када више не постоји законски основ за чување. Обрада података је незаконита без изричитог пристанка лица.

Повреда приватности се у одређеним случајевима третира као кривично дело. Кривични законик кажњава: неовлашћено прислушкивање и снимање, неовлашћено фотографисање или објављивање туђих снимака и слика које задиру у лични живот, као и неовлашћено прикупљање личних података од стране службених лица.

Ова јадна земља под влашћу Кловна Вучића и његових кловнића, има чак и повереника који треба да штити наша права. Повереник за инфромације од јавног значаја и заштиту података о личности је, по закону, независни државни орган коме грађани могу да се обрате (поднесу притужбу) ако сматрају да су им права на приватност или заштиту података угрожена од стране компанија, банака, државних органа или других лица.

О ПОТРЕБИ ПРАВНЕ СВЕСТИ

Руски философ Иван Иљин је у својој књизи „О суштини правне свести“ истакао да је полазиште права унутрашње искуство правичности, а крај држава као сложена организација власти - али се показује да и најсложенија држава опет зависи од квалитета правне свести конкретних људи.

Право има три нивоа. На првом је природно право као идеја објективно праведног поретка који штити духовну личност, њено достојанство и слободу. На другом је позитивно право, историјски формулисан систем норми који природну правичност покушава да претвори у обавезујући поредак. На трећем је правна свест, унутрашња способност човека да оба нивоа разуме, упореди, призна и стваралачки повеже. Без природног права позитивно право губи мерило, без позитивног права природно право остаје недовољно заштићено, а без правне свести и једно и друго остају без живог субјекта.

Из тога произлази посебна концепција слободе. Слобода није одсуство обавезе него способност самообавезивања. Човек је најслободнији не када ради све што пожели, него када може самостално да препозна исправно и да му остане веран и онда када је то тешко. Зато су аутономија и дисциплина, које се често представљају као супротности, код Иљина међусобно зависне.

Слично важи и за власт. Сила и право нису нужно непријатељи. Сила постаје правна када је овлашћена, усмерена општем добру, ограничена правдом и прожета свешћу о свом духовном задатку. Право без икакве силе може остати немоћна жеља, а сила без права постаје насиље. Државнички задатак је њихово повезивање.

Три аксиоме правне свести су основа свега. Прва тражи духовно достојанство: човек мора знати да је вредан слободе и одговорности. Друга тражи аутономију: мора умети сам да се веже за право и да своју слободу претвори у надзор над собом. Трећа тражи узајамно признање: исто достојанство и способност за право мора признати у другом. Из њих произлазе поштовање, поверење, грађанска лојалност и способност за стабилне институције.

Зато је Србији потребан правни патриотизам. Њега нема без обнове морала. Јер кључно питање је морално, а не политичко – колико Срба би се на месту Вучића и његовог слуге Петрова понашало на исти начин?

Ако буде и после Вучића – Вучић, немамо се чему надати. Али борба се наставља. И не смемо одустати.