Пише: Десимир Ћировић
Постоји једна позната логичкоа замка која објашњава готово целокупну српску политику. Реч је о затворениковој дилеми — Prisoner’s Dilemma.
То је класичан модел теорије игара у ком се двојица осумњичених одвојено питају да ли да сарађују међусобно или да издају ортака и сарађују са полицијом. Закључак је да беспрекорно рационалан - појединачни избор производи колективну катастрофу.
Тако настаје Нешова равнотежа — Nash Equilibrium: никоме се појединачно не исплати да промени одлуку, иако су сви заједно изабрали гори исход. У једнократној игри исплати се издати.
У игри која се понавља појављује се памћење: ако данас превариш ортака, сутра више немаш ортака. Сарадња тада престаје да буде доброта и постаје рационална стратегија.
У Србији је модел усавршен: затвореници су на слободи, а дилему имају грађани.
Деценијама гласамо као да сутра не постоји. Свако узме функцију, запосли жену, убаци кума и побегне пре него што стигне рачун. А онда се чудимо што више немамо ни ортака, ни државу, ни поверење.
Овога пута требало би прихватити математички оптимално решење ове дилеме и испробати стратегију сарадње. Не зато што смо нагло постали бољи људи, него зато што су све остале стратегије већ тестиране на живом становништву.
Избор између друге варијанте и непостојеће прве
Ако овај модел применимо на предстојеће изборе, долазимо до прилично једноставног закључка. У одсуству прве варијанте сасвим је логично држати се резервне. То важи и за изборну методологију: не може се бирати елемент који не припада скупу понуђених могућности.
То није компромис. То је елементарна логика.
Наравно, само ако сте незадовољни стањем у друштву. Ако сте задовољни, већ имате за кога да гласате. Исто важи и ако останете код куће. Оба поступка производе приближно исти резултат, само се у другом случају не добија ништа заузврат.
У формалној логици ћутање није исказ. У изборној математици чита се као сагласност.
Обрнута импликација још је очигледнија: глас за другу варијанту не доказује да је она идеална. Доказује само да се прва није појавила.
Зашто је нема, није питање вашег избора, па самим тим ни део ваше одговорности. Одговорност за непостојећу алтернативу не може се пренети на бирача. То је категоријална грешка, ма колико била интелектуално упакована.
„Моји“ су покушавали деценијама. Емпиријски резултат је показао да нису били способни да промене систем. Нема љутње. Није нас било довољно, а режим је показао сасвим завидан капацитет да нас устраши, поткупи, компромитује и посвађа.
За разлику од опозиције, он је годинама радио на себи.
Када сам излазио на протесте због гажења Устава, Бриселског споразума и охридског октроисања, нису се нарочито чули гласови оних који би тек данас да мењају систем. Тадашњи тренутак им није био довољно грађански, довољно стручан нити довољно усклађен са њиховом представом о идеалној правди.
Једноставно, нису имали капацитета да изведу прилично једноставан индуктивни закључак: онај ко изда Србе на Косову једног дана издаће и Србе у остатку Србије.
Промениће се само узорак. Метод остаје исти.
Солидарности није било. Шта да се ради, солидарност је добровољна дисциплина.
Опозициони лидери су своју прилику пропустили. То је сада очигледно. Мање је очигледно да су исто урадили и наши интелектуалци.
Сасвим је легитимно критиковати студенте. Али критика је неопходан, а не и довољан услов политичке озбиљности. Остати на критици, а не понудити сопствену листу, организацију, људе, контролоре и изборну инфраструктуру, није доказ интелектуалне надмоћи. То је политичко одсуство упаковано у мусав став.
Ко тврди да студентска листа није добра, морао би да покаже бољу. Терет доказивања је на ономе ко тврди да алтернатива постоји, а не на ономе ко не може да гласа за нешто што никада није састављено.
У супротном, не нуди се алтернатива већ се само негира постојећа могућност.
Наша интелектуална елита развила је посебну школу мишљења: неће подржати једину постојећу могућност јер постоји вероватноћа да студенти неће бити по мери њених очекивања, али ће мирно задржати систем који, по тим истим мерилима, доказано греши већ четрнаест година.
То је лажна еквиваленција - од студената се тражи доказ будуће безгрешности, док је режим ослобођен чак и обавезе да објасни документовану прошлост.
Тако се, ваљда, чува морална чистота: не учествујеш у могућој грешци, него само омогућиш наставак сигурне.
Сиротиња и остали калкуланти
Међутим, ни у једној игри сви играчи не улазе са истим улогом. Неко ризикује став, неко радно место, а неко опстанак породице.
Нема веће привилегије од могућности да човек јавно каже шта мисли. Ако већ није задовољан системом, остаје му бар задовољство да без стида стане пред огледало.
Поготово сада, када многи ту привилегију немају.
Ти несрећници принуђени су да улазе у исте оне комбинације у које бисмо се вероватно увлачили и ми, благословени могућношћу да живимо од свог рада.
Зато одговорност не пребацујем на сиротињу. На сиротињу се пристојан човек не љути.
Овде је неопходно раздвојити принуду од слободне воље. Ако неком у двадесет првом веку недостаје асфалт, то није његов лични проблем, него колективна срамота.
Ако тражи посао у полицији у којој већ раде и бивши припадници УЧК, то није питање његовог политичког укуса, него стања друштва.
Ако прикупља капиларне гласове да би сачувао уговор на три месеца, то није бахатост. То је борба за опстанак у систему који је радно место претворио у средство политичког условљавања.
Човек који гласа из страха и човек који тај страх производи не припадају истој моралној категорији.
Али, овом скромном дедукцијом долазимо до закључка да морална одговорност почиње тамо где престаје егзистенцијална уцена.
Онај ко има обезбеђен егзистенцијални минимум, а ипак учествује у понижавању, уцењивању и поткупљивању других, не може се правдати сиротињом. Он више није жртва система. Он је његов деоничар, мали акционар у великој националној пропасти.
Број режимских гласова отприлике представља унију скупова уцењених и охолих, с тим да је њихов пресек празан.
Али то не значи да охолих нема на другој страни.
Има их, и те како.
Неки су сопствену егзистенцију везали за добро плаћена места у успешним фирмама које уживају колонијалне привилегије. Сиротиња их се не дотиче. Напротив, презиру је јер мора да моли локалног криминалца за посао. Из удобне канцеларије објашњавају јој да је сама крива што нема институционалну свест.
Сиротиња им се баш због тога инати.
А када је инат био рационалан? Да је рационалан, не би се звао инат него резон.
Но, највише лицемера има међу незаинтересованима. То су људи који се не мешају у политику све док се не отвори комбинација „ко да више“. До тада је мудро остати неутралан, што значи отворен за све понуде.
Неутралност у систему неравнотеже није нулта вредност. Она функционално подржава јачу страну.
Нула у политици није неутрална ако се сабира само једнима.
Зато смо ми њима смешни, баш као што су они смешни нама. Проблем је је у томе што смех престаје чим почне расподела.
Емпиријски доказ са Ђурђевдана
Најбољи доказ да политичка игра код нас није једнократна јесте то што се исти играчи после сваке промене појављују у новим улогама.
У септембру 2000. године, као млад професор, са мајицом на којој је била одштампана Отпорова песница, повео сам ђаке на улицу против тадашњег режима.
Разредни старешина једног одељења позвао ме је и претио. Откуд мени право да изводим његове ученике? Одржао ми је предавање о томе како ме је школа ангажовала да ту децу припремам за послове будућности, а не за политичке протесте. Пошто сам имао и друге изворе прихода, био сам, по његовој логици, несолидаран са професорима којима је просвета била једина егзистенција.
Мудро је човек зборио. Признао сам кривицу и осећао се непријатно све до Ђурђевдана 2001.
Тада је исти човек, пред домаћином и осталим гостима, објашњавао како је управо он, уз моју скромну помоћ, извео ђаке на улицу. Као накнадно доказаном опозиционару, припала му је и одговарајућа привилегија. Револуција је, бар за његову породицу, успела.
Домаћин човек.
Била је то школска накнадна реконструкција узрочности: државну апанажу добио је зато што је био опозиционар, а доказ да је био опозиционар јесте то што је добио државну апанажу.
Логички круг затворен. Радни однос отворен.
Добри човек је чак исправно предвидео да ће мене бити срамота да кажем како лаже.
Ко ми је крив што сам се толико збунио, не верујући шта је све матор чича у стању да изговори пред живим сведоком.
Већ после 6. октобра схватио сам да нисам дорастао тој количини превараната и повукао се из јавног политичког живота. Сада сам и сам матор чича, па ме помало плаши могућност да поново упаднем у исту ситуацију - да људе које данас гледам на протесту сутра затекнем у управном одбору, као остварење јединог политичког циља који су и имали: да себе на време понуде неком другом.
На протестима је лако препознати људе који траже место у новом систему. Најчешће стоје довољно близу првог реда да уђу у кадар, а довољно далеко да их не дохвати пендрек. Кад нема камера, има их таман онолико колико и кад има пендрека.
То је оптимизација ризика без промене уверења.
Студенти као друга варијанта
Управо због тог искуства, избор студената не заснивам на претпоставци да су они безгрешни. Заснивам га на чињеници да су сви остали већ проверени.
Студенти су избор зато што, за сада, никоме ништа не дугују.
Не зато што су сви паметнији од нас. Нису.
Не зато што су сви поштенији. То тек треба да се види.
Не зато што међу њиховим присталицама нема калкуланата. Калкуланти су најпокретљивији део становништва и већ су кренули.
Студенти су избор зато што иза њих постоји макар мала вероватноћа да може бити боље. Они су недоказана хипотеза. Нешто као нада.
Иза ових садашњих не постоји вероватноћа. Постоји измерена вредност и пратећа документација.
Иако, по службеној верзији, досијеи не постоје.
Наравно да не верујем свакоме ко подржава студенте. Наравно да нисам задовољан што међу њима има можда тек половина „мојих“. Али та половина није мој избор, него затечени контекст.
Када одлучујемо под условима непотпуне информације, не бирамо извесност. Процењујемо вероватноћу и бирамо мању очекивану штету.
Ко тражи апсолутну гаранцију пре него што нешто промени, поставља немогућ услов. А немогућ услов је само интелектуално пристојнији облик одбијања.
Ако студенти једног дана издају оно што данас заступају, одговорност ће бити њихова. Из мог гласа не следи логичка импликација о њиховој доживотној невиности.
То је одлука између ризика да неко можда постане лош и емпиријске извесности да ови већ јесу.
Кајаћу се тачно онолико колико сам се кајао после 2000. године - због оних који су дошли, никако због оних који су отишли.
Шести октобар, са малим закашњењем
Чак и ако план Б победи, игра се тиме не завршава. Напротив, тек тада престаје једнократна партија и почиње провера да ли смо ишта разумели.
Ове године ће, како је најављено, 6. октобар пасти 18. или 25. октобра.
Календар касни четврт века, што је за наше институције готово прихватљиво одступање.
Када смо већ толико чекали, тај 6. октобар овога пута мора важити и за оне који већ сада мере канцеларије, деле функције и распоређују плен.
Промена власти је неопходан, али не и довољан услов промене система.
Ако заменимо људе, а задржимо исти модел понашања, променили смо вредност променљиве, али не и функцију. Резултат ће, уз малу кадровску корекцију, остати исти.
Ко до привилегије жели да дође без знања, заслуга и пристојног понашања, није против система. Он само оспорава тренутног оператера.
Остаје питање има ли нас довољно.
Бројност је неопходан, али не и довољан услов. Потребни су организација, стрпљење и способност да се заједнички циљ не прода за прво појединачно решење.
Ако нас нема, ништа страшно. Почетна хипотеза није прошла проверу. Поново ћемо се питати ко су ови Срби око нас, зашто толико лажу, чега се толико плаше и што толико вичу.
Ако нас има, најбоље би било да послушамо и оне који тврде да су неутрални: да масовношћу избегнемо сукобе, доведемо на власт људе које предложе студенти и потом се, по њиховом вечитом савету, ујединимо и стрпимо.
Тако би и неутрални коначно дали допринос, а да не морају никуда да крену.
Да се врати закон, успостави Устав и омогући да власт мењамо мирно и редовно, а не да сваку смену доживљавамо као улични рат и крај историје.
Не морамо се после тога волети. Довољно је да се не хапсимо, не уцењујемо и не проглашавамо издајницима зато што различито мислимо. Али, ако се баш хапсимо, нека то буде по закону. Нема разлога да се још и мрзимо.
Историјске околности нам не иду наруку. Овакав режим годинама преживљава захваљујући занимљивој конјункцији интереса Истока и Запада: једни га воле зато што није довољно западни, други зато што није сувише источни, а сви зато што испоручује оно што обећа њима, за разлику од онога што обећава нама.
Привидна контрадикција нестаје чим се пронађе заједнички именитељ.
Зато студенти имају огромну одговорност.
Морају се озбиљно организовати за изборе, обезбедити контролоре, своје људе на свим критичним местима и прикупити што више проверљивих доказа о томе како смо гласали.
Онај ко тврди да је победио мора сносити терет доказивања. У држави без поверења резултат није довољно саопштити. Мора се моћи проверити.
Није довољно позвати грађане да бране своје уставно право. Мора се знати и шта се ради ако то право неко покуша да узурпира.
Још једно велико разочарање одвело би нас у стање горе од овог. Шта би то могло бити, многима је тешко и да замисле, па одговор препуштам машти читалаца, уз мало упозорење: власт је до сада показала да у тој дисциплини има много више талента од нас.
Ко на изборе изађе против власти са сопственом листом и остане испод цензуса биће проказан као издајник. То није нужна логичка импликација, али јесте сасвим предвидљив друштвени закључак.
По Д’Онтовој расподели, ти гласови се не пакују и не шаљу студентима. Они испадају из непосредне расподеле, а мандате деле листе изнад цензуса. Ако студентска листа буде најјача, највећи део тог математичког преливања може завршити код ње.
То је једна од ретких области у којој се издаја не мери намером, него количником.
Ко после избора промени страну, биће јасно означен као преварант, ма колику медијску подршку добио. Са таквима ћемо морати да живимо. Навикли смо.
Нека студенти наставе да не прихватају отимање Косова као завршену ствар. Нека одржавају добре односе и са Истоком и са Западом, али без љубави која се мери концесијама, рудницима и деловима државне територије.
Нека врате закон, Устав и достојанство у јавни живот.
После тога можемо свако својим путем.
И можемо се мало стрпети. Не зато што ће нови бити савршени, него зато што би било здраво да бар једна власт у Србији падне на изборима, а да држава преживи.
Потребан нам је бар један противпример за теорему да се свака власт у Србији може променити само на улици.
За прву варијанту бих радо гласао.
Проблем је чисто логички: још нико није доказао да постоји.
П. С.
Дан Д за план Б.
Студенти немају алтернативу!
СрбијаМило Ломпар: Вучић покушава силовати стварностИзвор: sistemija.blogspot.com
