Пише: Десимир Ћировић
Под појмом Србија* у овом тексту мисли се на онај њен део који је у складу са преговорима под покровитељством Брисела.
Функционерска кампања по остатку Србије још једном је оголила једну непријатну истину: готово трећина бирача не гласа за човека, програм, идеологију, државу, па ни за сопствени интерес. Она гласа за власт као такву.
Ко је на власти - тај је добар.
Ко има ротацију - тај има визију.
Ко стигне службеним аутомобилом - тај је држава.
Ко из њега изађе - тај је државник.
А ко донесе три центиметра асфалта - тај је већ помало и отац нације.
За једнократну помоћ, два дана субвенционисаног парадајз-туризма у сопственој држави и танак слој асфалта преко рупе коју памте три династије, лако се заложе сопствена деца, преци и образ.
Деца ће иоанко враћати дуг.
Преци су већ мртви.
Образ се формално води као неотуђив део тела, али пракса показује да може да се прода. И то више пута, ако затреба. Срце се већ офуцало од силног помињања по офуцаним зидовима и још офуцанијим трибинама.
Ту све приче о патриотизму падају у воду. Патриотизам је свечан, али асфалт је опипљив. Устав је дебео, али пакет помоћи стане у гепек. Косовски завет је вечан, али тендерска документација је на столу.
Да Аљбин Курти сутра крене у функционерску кампању по Србији*, не би морао нарочито да мења методологију.
Довољно би било да отвори двеста метара пута, најви подизање камена темељац за фабрику и обиђе домаћинство које је већ три пута обилажено, а чији домаћини после сваке посете имају све више замерки које нервирају госта.
Локални функционери дочекали би га хлебом, сољу и већ попуњеним приступницама. Народ аплаузом, заставицама и списком улица у којима рупе имају дужи радни стаж од путарских предузећа. Они који би се дочепали медијске пажње још би додали у камеру да брачног друга треба варати, а сиротињу презирати.
На транспаренту би, за сваки случај, писало само:
„Живео председник!“
Јефтиније је тако. Уредник Дневника нека дода име да се не троши новац на нову штампу.
До поднева би стигло стручно објашњење да је Курти наставио политику мира и стабилности другим средствима.
Куртију, дакле, не би недостајало много. Има програм. Има наш родни лист и све законске предуслове. Има искуство управљања нашим делом територије.
Недостајало би му само десет минута у Дневнику, једна национална фреквенција и човек на терену који зна чији син ради на одређено, коме ћерка чека место у вртићу и ко је бесправно доградио терасу.
Аплауз би се укључио сам.
Свакако би у Србији* брже и лакше саставио власт него у Приштини.
Није најстрашније то што је проценат оваквих гласача нешто већи него у уређеним демократијама. Свуда постоје уплашени, зависни, уцењени, наивни и они којима је лична корист једина идеологија.
Овде је опасније нешто друго: наши отворено поручују да су спремни да погазе и Устав и закон само да би све остало исто.
То је посебна врста конзервативизма. Закон се брани тако што се не примењује. Устав тако што се тумачи до нестанка. Косово тако што се уступа у наставцима. Народ тако што се уцењује.
Ако онај који то ради чува државу, онда је сасвим логично да је онај који на то укаже руши.
Власт то разуме и узвраћа истом љубављу. Грађани јој дају покорност. Она њима даје асфалт, фотографију, привремени уговор и прилику да се осете као део нечег већег од себе.
Не државе, наравно.
Шеме.
Када једини преостали ауторитет, у обраћањима којих не мањка, лажима потроши и последњи проценат поверења, проблем више није само када ће бити избори.
Поставља се питање да ли ће их уопште бити.
А на крају више није извесно ни шта ће после избора важити као чињеница.
Ко ће саопштити резултат коме ће сви веровати?
Комисија?
Телевизија?
Човек који зна исход пре завршетка бројања?
Или дежурни аналитичар који је по професији све, а по одговорности ништа?
Без независног тела од поверења, устројеног у складу са законом, изборни резултат неће бити податак него телевизијски жанр.
Једни ће га гледати као документарни програм.
Други као фантастику.
Трећи као упутство за прелетање.
На крају ћемо сви зависити од добре воље једног човека да призна шта се догодило у просторији (VAR соба) у којој он држи конференцију, контролише светло и камере, пише записник и чува кључ.
А како се завршава када државу поверите доброј вољи и геополитичком коцкању једног човека?
Питајте људе на северу Косова и Метохије.
Питајте оне око Газивода.
Ако смо свих ових година тражили формулу да затворимо косовско питање, можда смо је коначно нашли. Правац је исти; све време је требало само променити смер.
Технички поступак био би једноставан.
Курти би дошао.
Домаћин би га дочекао.
Локални одбор би променио страну „у интересу стабилности“.
Јавни сервис би променио географију.
Не би било рата.
Не би било референдума.
Била би само функционерска кампања.
И мало асфалта.
Толико мало да прекрије једну рупу.
Толико много да у њу стане цела држава.
Ако не тако, онда нека се Курти кандидује против садашње власти. Опет би имао трећину гласова. Потом би се друга трећина дистанцирала од масе, а трећа трећина би се прилагодила потребама нове власти.
То је већ двотрећинска већина за промену Устава.
Не видим шта би ту могло да буде лоше, осим што бисмо се звали Косово. А шта је ту спорно? То је ионако наш идентитет.
Мислим да претерују они који тврде да би главица купуса и магарац овога пута победили на изборима.
Не зато што не би прошли цензус, него зато што треба оставити простора за још један пораз.
А пораз је и даље могућ. Ако се понови сценарио у којем неко из Европске уније честита победнику пре него што ми стигнемо да пребројимо сопствене гласове, тешко ће се у земљи већ самлевеној спиновима, страхом и међусобним презиром наћи довољно снаге да се провери чак и најпростија ствар - да ли су гласови поштено пребројани.
Овде мислим само на бројање. Све остало око изборне воље већ је искомпромитовано.
У ситуацији у којој један део странака отворено обећава да ће урадити све што је у интересу Европске уније, а други све што је у интересу служби, једини смисао има глас за ону листу која неће одмах решавати Косово, Европу, Русију, Запад, Исток, цивилизацију и судбину човечанства.
Нека прво врати државу у стање у којем закон нешто значи.
То не звучи као велики програм.
Али у земљи у којој је поштовање закона постало екстремистичка идеја, то је већ револуција.
П. С.
Права је штета што садржај овог текста неће видети критична маса. Не зато што би се нешто паметно догодило, већ зато што су ми потребни коментари испод њега као доказ да смо се равномерно расподелили у три трећине: ултимативно за, ултимативно против и ултимативно незаинтересовани.
Када незаинтересовани постану заинтересовани, то значи да је већ касно - гладног стомака се не опредељује.
СрбијаАлександар Дугин: Пријемом Зеленског, Вучић нам је пљунуо у лице, издао руско-српско пријатељство и интересе СрбијеИзвор: sistemija.blogspot.com
