Пензионисани генерал Војске Југославије и први директор Војнобезбедносне агенције Момир Стојановић тврди да је чак 4.900 ратних ветерана у Србији „у једном дану“ добило позиве косовског тужилаштва у вези са догађајима из 1998. и 1999. године. Говорећи најпре о бившим припадницима војске, а потом шире о ветеранима војске и полиције, Стојановић није навео извор за ову бројку. Званичне потврде да је послато 4.900 позива нема – Специјално тужилаштво Косова раније није желело да Коссеву саопшти ни колико је позива упућено на адресе у Србији. Министарство правде Србије потврдило је, међутим, још у јуну да су таква писма појединим грађанима стизала, али је негирало да су прослеђивана преко тог министарства или званичним каналима Србије.

Стојановић је тврдњу о 4.900 позива изнео у интервјуу за „Глас јавности“, говорећи о позивима који последњих месеци стижу бившим припадницима војске и полиције у Србији због сумњи у вези са ратним злочинима на Косову.

„Ако је 4.900 припадника, бивших припадника Војске Савезне Републике Југославије, Војске Србије, добило позив тужилаштва непризнате државе Косово, која није чланица Интерпола – у једном дану само 4.900 позива на своје адресе – то говори у каквом стању је ово друштво“, рекао је Стојановић.

Нешто касније поновио је бројку, овога пута говорећи шире о ветеранима.

„Ветерани су добили 4.900, кажу да има много више, али тај податак да у једном дану дође 4.900 позива…“, навео је.

Стојановић није рекао од кога је добио податак о 4.900 позива, ког датума су они наводно послати нити је предочио документацију која би потврдила ову бројку.

Коссев такође није пронашао званични податак српских или косовских институција који би је потврдио.

Поново пита – одакле Приштини адресе

Стојановић је поновио сумњу коју је изнео и почетком августа – да је неко из институција Србије косовском правосуђу доставио податке о адресама бивших припадника безбедносних снага.

„Како је могуће да тужилаштво Косова и Метохије зна адресе наших ратних ветерана?“, упитао је.

Износећи своје виђење, тврдио је да су податке могли да уступе људи из правосуђа или Министарства унутрашњих послова Србије, па чак изнео претпоставку да је то можда учињено уз новчану накнаду.

Исту сумњу је раније износио и некадашњи командант Посебних јединица полиције Горан Радосављевић Гури, један од оптужених у косовском предмету за Рачак.

Он је тврдио да чињеница да позиви стижу на конкретне кућне адресе значи да је „неко из наших државних органа“ морао да уступи податке.

Министарство правде: Нисмо достављали писма

Српске институције су, међутим, раније одбациле тврдње да је Министарство правде учествовало у достављању таквих писама.

Министарство правде Србије је 24. јуна потврдило да су појединим грађанима на кућне адресе стизала писма косовских правосудних органа у вези са кривичним поступцима, али је саопштило да она нису достављена преко Министарства, нити је оно „на било који начин учествовало“ у њиховој дистрибуцији.

Министарство је тада тврдило и да писма нису стигла кроз званичне канале узајамне правне помоћи.

Пошта Србије потом је објаснила да директна поштанска размена између Србије и Косова не постоји и да пошиљке могу да стижу преко међународних поштанских центара, међу којима су Беч, Љубљана и Будимпешта.

Специјално тужилаштво Косова на питања KoSSeva тада није одговорило колико је укупно позива послато на адресе у Србији, нити на који начин су адресе прибављене и пошиљке достављене.

ЕУЛЕКС је потврдио да у достављању није посредовао.

Стојановић: Мени нови позив стигао из Тужилаштва Србије

Стојановић је у истом интервјуу говорио и о свом случају, наводећи да његов најновији позив, како каже, није директно стигао из Приштине, већ од Тужилаштва за ратне злочине Републике Србије.

Навео је да је позван да се 30. септембра поново појави и да исказ у вези са предметом за који тврди да је у Србији већ био истраживан.

„Пре десетак дана поново добијам позив Тужилаштва за ратне злочине Републике Србије да се поводом истог случаја, истог предмета, 30. септембра јавим ради давања исказа“, рекао је.

Стојановић тврди да је у ранијем поступку, који је трајао од 2016. до 2019, Тужилаштво за ратне злочине Србије проверавало његову одговорност и да је предмет потом обустављен због недостатка доказа.

Документацију о томе објавио је почетком августа, када је и Коссев известио о његовом новом позиву.

Сада тврди да „наше тужилаштво поступа по захтевима тужилаштва Косова“.

Стојановић је у интервјуу изнео и тврдњу да се Београд Охридским споразумом обавезао да косовским институцијама доставља документацију и „учини доступним лица“ у вези са догађајима из 1998. и 1999. године. Таква формулација, међутим, не постоји у јавно доступном тексту Споразума нити његовог Имплементационог анекса. Анекс доступан јавности предвиђа примену Декларације о несталим особама, којом су се Београд и Приштина обавезали да омогуће приступ документима и другим информацијама релевантним за расветљавање судбине несталих, укључујући и поверљиву документацију.

Меја, Рачак и проблем достављања позива

Стојановић је један од 53 оптужених у великом предмету косовског Специјалног тужилаштва за Меју и околна села у општини Ђаковица.

Тужилаштво га у том предмету терети као некадашњег начелника безбедности Приштинског корпуса Војске Југославије и тврди да је имао водећу улогу у операцији током које су, према оптужници, у априлу 1999. убијене стотине албанских цивила. Стојановић то одбацује, тврдећи да са „предметним догађајем нема никакве ни индиректне, ни директне везе“ и да је то, како каже, „потпуно лако доказиво“.

Управо је начин обавештавања оптужених постао једно од кључних процесних питања у овом предмету. Апелациони суд Косова почетком јуна укинуо је потврду оптужнице против 53 особе и предмет вратио на поновно одлучивање, оценивши да нису учињени „разумни напори“ да оптужени буду обавештени о поступку и да нису били испуњени услови за суђење у одсуству.

Косовски Законик о кривичном поступку омогућава вођење суђења у одсуству за ратне злочине уколико суд утврди да су предузети „разумни напори“ да оптужени буде обавештен о поступку и да се обезбеди његово присуство. Међу тим мерама закон предвиђа позиве, налоге за хапшење, покушаје проналажења адресе, објављивање позива и оптужнице, као и јавну информативну кампању. Особа којој је суђено у одсуству има право на потпуно поновно суђење уколико се накнадно појави и то затражи.

Могућност оваквих поступака уведена је законским изменама из 2019. године, а прво суђење за ратне злочине у одсуству почело је у новембру 2023. против Чедомира Аксића. Број оптужница и поступака у одсуству потом је нарочито порастао током 2025. и 2026. године.

Неколико недеља након одлуке Апелационог суда у предмету Меја, почео је поступак у одсуству против 21 особе за Рачак. Специјално тужилаштво је тада посебно нагласило да су оптуженима позиви упућивани путем међународне правне помоћи, као и да су издати налози за хапшење и домаће и међународне потернице, тврдећи да су тиме испуњени услови за вођење поступка у одсуству.

У том контексту, начин на који се позиви достављају, адресе на које стижу и питање којим путем правосудни органи долазе до тих података постали су важан део процесних расправа у овим предметима.

Извор: Коссев