Милпар, делипар,
Сео цар на кантар...
Нова верзија старе разбрајалице
О ЧЕМУ ЈЕ РЕЧ?
Недавно сам, у разговору са Бранимиром Нешићем, говорећи о професору др Милу Ломпару, истакао да кампања против њега постаје „суманута“, јер се један роман, „Савременик“ Ђорђа Оцића, користи као доказ да је он човек лошег карактера, и то од младости ране, гимназијске. (1) При чему, наравно, Оцићев Милпар уопште не мора бити Мило Ломпар. Можда заиста и није.
Али, шта и ако јесте?
Шта то доказује?
И даље стојим иза своје тезе да је прича о Милпару као Ломпару суманута, зато што је, после толико векова теорије књижевности, срамота поистовећивати прототип ( живу личност ) и књижевни лик ( плод уметничке имагинације ).
Да кренемо крајње конкретно, од лика писца Кармазинова у Достојевсковим „Злим дусима“.
ДА ЛИ ЈЕ ТУРГЕЊЕВ КАРМАЗИНОВ?
У роману Фјодора Михајловича, лик писца Семјона Кармазинова представља књижевну карикатуру усмерену непосредно против чувеног књижевника Ивана Тургењева. Сликајући Кармазинова, Достојевски настоји да исмеје лажни либерализам, одрођеност од руског народа и пузаву приврженост западњачким вредностима значајног дела руске интелигенције.
Кармазинов је опседнут сопственом величином, стално страхује да ће изгубити пажњу млађе публике и претерано брине о свом стилу и изгледу. Отворен је заговорник „европских идеја“ и истомишљеник оних који презиру руску традицију. У отаџбину долази само да би покупио хонораре и чуо аплаузе. Иако им не припада непосредно, својим дугогодишњим „напредним“ идејама он заправо крчи пут млађој, нихилистичкој генерацији револуционара. Кармазиниво „опраштање од публике“ у роману праћено је карикатуралним говором који до краја оголи душевну празнину „великог мајстора“ руске прозе.
Јован Попов о јунаку Достојевског пише:“Физички описан као онижи старчић пискавог гласа и врскавог говора, Кармазинов је инкарнација људске сујете и списатељске таштине. Он, на пример, по један препис сваког свог рукописа депонује у банчин сеф. „Москва може изгорети, па с њом и мој рукопис“, каже он не шалећи се. Његов идеолошки портрет сведен је на исказе попут оног препознатљивог да је постао Немац и да то себи бележи као част или оног који из претходног произлази – да му је питање водовода у Карлсруеу „милије и драгоценије од свих питања (…) драге отаџбине“. У Кармазинову, нескривеном атеисти, отелотворен је аксиом који је писац ставио у уста Шатову: да „атеист одмах престаје да буде Рус“. Ипак, и поводом њега подвучена је филијацијска веза либерала и нихилиста. Приповедача најпре чуди то што славни писац благонаклоно прима дрског Петра Верховенског и чак му поверава свој нови рукопис на читање, као да има посла са уваженим књижевним арбитром. Објашњење убрзо следи: „позивајући себи нихилисту, господин Кармазинов је имао на уму своје односе са напредном омладином обеју престоница“. Тако видимо да се и лични фактор понекад умеша у политичку поделу карата, и то на сасвим неочекиван начин, производећи нелогичне и далекосежно штетне последице. Делује ли нам и ово однекуд познато?
Наравно, што се тиче обрачуна са Тургењевим у Злим дусима, Достојевском је најважније било да покаже његову књижевну превазиђеност. За разлику од Верховенског, чија је главна одлика јаловост, Кармазинов је као стваралац био плодан, још за живота уздигнут на пиједестал националне величине. Упркос томе, он тај статус неће задржати јер га је време прегазило још за живота. Његова превазиђеност обелодањује се приликом јавног читања опроштајног дела под насловом Merci!,које приповедач, некадашњи списатељев обожавалац, оцењује као „два штампана табака врло усиљеног нагваждања и сасвим излишног брбљања“. Следи страница немилосрдног пастиша, потом и приказ дебакла код публике. Кармазинов је као писац био мртав.“(2)
На први поглед, иза портрета Кармазинова код Достојевског нема ничег осим жеље да покаже и докаже како су стари либерали – нови нихилисти. Ипак, није то био само литерарно – философски сукоб. Било је ту, да парафразирамо Ничеа, и нечег „људског, одвише људског“.
ДОСТОЈЕВСКИ И ТУРГЕЊЕВ СЕ НИСУ ВОЛЕЛИ
Олег Јегоров о сукобу руских писаца каже:“Није ни чудо што њих двојица нису волели један другога. Тургењев је од детињства био богати племић и збијао је шале на рачун намргођеног колеге. У подсмешљивим стиховима је Достојевског окарактерисао као „бубуљицу на носу руске књижевности”. Достојевски је узвратио нескривеном нетрпељивошћу и негодовао је што Тургењев, уз све своје богатство, добија четири пута већи хонорар за објављено дело.(...) Међутим, главни разлог њиховог сукоба је била идеологија. „Свим тим либералчићима је највеће задовољство да грде Русију”, писао је Достојевски 1867. године у писму једном пријатељу поводом новог Тургењевљевог романа „Дим”.“(3)
Постојао је, дакле, поред идеолошког, и класно - новчани аспект нетрпељивости. Достојевски је био љубоморан на хонораре које прима Тургењев, али је, лутајући Западом и често остајући без новца, позајмио паре од тог истог Тургењева: Достојевском је дуго требало да врати паре, а Тургењев је чак сматрао да му није вратио сву позајмљену суму.
Извесни тумачи верују да је огромна свађа која је избила између Тургењева и Достојевског 1867. године имала скривену „новчану подлогу“. Све се догодило због Достојевскових губитака у коцкарском граду Баден - Бадену. Достојевски је поново изгубио и дошао је у посету Тургењеву са тајном намером да позајми новац, али му је било превише непријатно да то помене, па је „сажео“ сопствено понижење у критику либералних ставова богатог колеге. Сам Тургењев је о овоме известио заинтересоване у писму Мајкову:„Дошао је код мене... у Баден, не да врати новац који је позајмио од мене, већ да ме изгрди због 'Дима', који је, по његовом мишљењу, требало спалити руком џелата.“ (4)
Тургењев је живео у Француској, па му је Достојевски саркастично посаветовао да купи телескоп, „јер се Русија отуд стварно не види добро”. Самог Тургењева је, опет, нервирао психологизам Достојевског и чепркање по мрачним дубинама људске душе. „„Ускисли болнички смрад”, „психолошко чачкање” – тако је он писао о романима Достојевског.“(3)
Тако је настао књижевни лик Кармазинова - из личних и начелних разлога писца Фјодора Михајловича.
ДА ЛИ ЈЕ КЊИЖЕВНИ ЛИК ЖИВА ЛИЧНОСТ?
Али, Кармазинов је књижевни лик у роману „Зли дуси“ Фјодора Михајловича. Аутор Тургењевљеве биографије би на Кармазинова могао да укаже као на одраз извесних елеменета његовог живота и дела, али не би могао да тврди да је у питању стварни портрет аутора „Ловчевих записа“ и „Очева и деце“.
Ко год се бавио тумачењем књижевности, зна да су прототип и књижевни лик суштински различити. Прототип је стварна личност из живог света која писцу служи као узор, док је књижевни лик нова, уметничка творевина. Њих везују почетна инспирација и понека црта, али писац стварно биће мења и уметничком уобразиљом ствара потпуно другачију особу. Један лик често спаја особине више различитих људи. Ваљда је јасно: прототип има стварни живот, а лик је плод стваралачке уобразиље.
И тако даље, и томе слично...
ЛОМПАР (?) КАО МИЛПАР
Прозаиста Ђорђе Оцић, аутор самосвојних романа о којима је читаву студију написао Жарко Видовић ( „Романи Ђорђа Оцића/ Поетофилософија и коментари“, прир. Дејана Оцић, Задужбина Жарко Видовић, Удружење Ђорђе Оцић, Београд 2021.) умро је 2008. године, а његов роман „Слављеник“ објављен је 2012. године. Да ли је роман коначно уобличен и да ли га таквим чини сам факт пишчеве смрти, остаје отворено питање. Било како било, Вучић – Брнабић пропагандисти су га искористили да би књижевни лик извесног „Милпара“ представили као истину о Милу Ломпару који је, ето, био „плачко“ у гимназијским данима. И не само „плачко“: био је то сасвим „несолидан интелектуалац“ већ у повоју, па, наравно, једна таква „креатура“ не може против Великана, Најбољег Студента У Историји Правног Факултета У Београду, Генија Србије, Александра Вучића. Јер, Милпар у роману је „наклоњен великим именима и склон јаким тематским паралелама које повлачи крупним речима, чиме „дебело покрива танку логику и непрецизан израз, при чему произвољно меша филозофске категорије и књижевне мотиве”.“(5)
Када је одељење почело да се смеје његовој претенциозности, Оцићев гимназијалац је брузнуо у плач:“Милпар жестоко узвикну: „Окретање свеколике збиље на ситничаву шалу, обртање трагедије у лакрдију, највећа је опасност која прети потопом свега узвишеног под капом небеском!” И, збиља, би тако: узвик трагичног јунака био је потопљен хорским смехом, опаснијим од малопређашњег. (...) Устукнуо је пред снагама, мајушног обима али огромне силине, капима – трагичним сузама. Јунак је плакао!… На безмерну срећу, звук школског звона огласио је крај тужног часа.“(5)
Па је у роману „Слављеник“ предвиђена и Милпарова будућност – целога живота је тај несрећни штребер покушавао да докаже да није заслужио тројку из филозофије:“Та рана која му је нанела тројка из филозофије и тројица филозофа – њега ће да пече целим путем успона. Видаће је напорним радом и увећаним знањем, посипаће је заборавом, трудећи се да је и непомињањем залечи, али је неће излечити ни кад се примакне сањаном циљу. Тиштаће га непрестано и он ће подмукле болове морати да блажи травкама с поља политике и мелемом из идеологије па макар узимао лекарије с етикетом „љути отров на љуту рану”. Отворена рана гимназијска пекла га је жарко али кратко, јер је новим успесима зацељивана. Како ће се, међутим, с временом јак бол стишавати тако ће га, наоко парадоксално, све чешће жигати сумња у властиту памет и изазивати грчење које ће кочити енергију напредовања, не дајући њеним потенцијалима да се размахну онако како би без те сумње могли… Али, да је памет застала, ставила прст на чело и замислила се над собом, морала би схватити да логика није само грана филозофије већ основна дисциплина здравог разума. Тад би памет решила да утроши мало енергије на самодисциплину. Једино тако би оздравила – излечила рану: разумела би да тројка и није била рана него сигнал упозорења – да поради на себи… школски речено, то је исправна васпитна мера, на време изречена.“(5)
И тако даље, и томе слично.
То је ниво аргументације Ломпарових противника: Милпар је Ломпар. И као такав – шта он сме да каже о Вучићу? Или о Србији? Или о било чему другом?
ЗАМИСЛИМО СЕ ИЛИ О СЛУЧАЈУ МАРТЕНС
Напади на Ломпара се, поред голе пропаганде Вучића и другосрбијанаца, заснивају на чињеници коју је утврдио Владимир Дворниковић – наш народ има веома развијено морално осећање, које увек примењује на друге, а никад на себе. Тако је и овога пута. Али, ово није оглед из етнопсихологије, него указивање на разлоге напада на Ломпара као заступника једне политичке могућности, могућности да Србија буде ослобођена од Вучићеве уставоубилачке владавине. Озбиљно сазирање ситуације нам указује да нису у питању само напади на Ломпарову личност – појединство, да тако кажемо – него на то што он оличава. А он оличава оно против чега се боре Вучић – Брнабић режим, другосрбијанци и НАТО Империја: либерални национализам, у коме национално и демократско нису раздвојени.
Најбољи доказ за то је Михаел Мартенс, новинар „Франкфуртер Алгејмајне Цајтунга“, „умерени критичар“ Александра Вучића, Врховног Кловна Србије, Кловна чијег немачког саветника финансира србомрзачка власт државе Немачке. Мартенс је употребљиви полуинтелектуалац који је настојао да Иву Андрића одузме Србима, и врати покојном југословенству. Он је, у својој књизи о великом писцу „у пожару светова“, устврдио и да је Меша Селимовић ( који се изјашњавао као Србин ) – „Босанац“, и да је у Јасеновцу било „неколико десетина хиљада жртава“. Мада је Гете несумњиво немачки писац, Андрић је, по Мартенсу, писац крајње „југословенски“.
Тај исти Мартенс, који је, сасвим недавно, Вучићевог госта Зеленског питао како убити што више омрзнутих му Руса ( пардон, „руских војника“ ), прошле, 2025. године је, после професоровог говора студентима и грађанима на Видовдан, писао да је Ломпар националиста, и да студенти греше кад га позивају да говори на њиховим скуповима. Због чега су и студенти, наравно, сумњиви и непоуздани...
Андрић је југословенски писац, Вучић је, иако лош, бољи од националистичких студената, Ломпар је, наравно, отровни националиста и – како побити што више Руса...
И тако даље, и томе слично...
ПРОТИВ ИДОЛОПОКЛОНСТВА
Било би сасвим бесмислено, и противно начелима свагда аутоироничног Ломпара, меланхоличног, па и циничног, сведока слабости људског материјала, сматрати да је он изнад било чије критике и неслагања. У разговору са Нешићем, истакао сам да нисам идолопоклоник Мила Ломпара, и да постоји низ његових ставова са којима се не слажем, мада их разумем ( док он Доситеја сматра једном од најупутнијих фигура српске културе, ја, иако уважавам Доситејев долазак у устаничку Србију и рад у њој, више сам на страни Владимира Вујића, који је српску културу дефинисао као период између два бекства, Растка Немањића у манастир и Доситеја из манастира ), као што сам свестан да је Ломпар „троћошкаст“ човек, који није лак за сарадњу у, условно говорећи, колективним подухватима. За разлику од Ломпара, више волим Николу Пашића него Јована Ристића, итд.
Али то су моја мишљења, и какве то има везе са било чиме у тренутку кад нас Вучићев режим води у коначни слом? И какве везе - у тренутку коначне смрти Србије - има романескна прича о Милпару, макар да је Ломпар заиста прототип Милпара?
Колико треба бити смушен ( у најмању руку ) или злонамеран ( у најгорем случају ) па узети одломак из романа писца који се упокојио 2008, не објавивши књигу за живота, и то користити ударајући у таламбасе „антиломпаризма“? Шта би сам Ђорђе Оцић, пријатељ Жарка Видовића, самосвојан писац и искрени родољуб, о томе рекао?
Ломпар је, заиста, овде и сада, личност правог интелектуалца, у доба кад интелектуалац нестаје. Он не само да је остварен као научник ( ко не верује, нека чита његове студије о Његошевој поезији, трилогију о Црњанском, књигу о Драгиши Васићу, огледе из „Полихисторских истраживања“ ) – он је понудио нову културолошку парадигму Српства за 21. век ( „Дух самопорицања“ ), и, што је најважније, разоткрио диверзију Вучић – Брнабић режима против наше „когнитивне суверености“ ( израз Душана Пророковића ). Идући по дубини, враћајући речима право значење, које је тај режим покрио пљачкашком маглом симулакрума, Ломпар је постао учитељ здравог разума.
И зато је Ломпар забрањен писац, коме не дозвољавају да говори у јавним просторијама – рецимо, у Крушевцу, где је предавање о Видовдану морао да држи у дворишту приватне куће др Радомира Батурана. Ко не верује, нека чита.(6)
У српској култури и политици често је постојао прећутни договор да се склони способан и честит човек. Зато колективно самопоштовање није могуће ако се не цене карактер, постојаност, доследност и неподмитљивост, за које, само на основу његовог јавног деловања, могу да тврдим да су Ломпарове темељне особине ( не поричући их, наравно, другима, али и не бавећи се питањем колико је Ломпар плакао кад је био беба ).
Такве особине интелектуалца су важне у доба победе самопорицања.
ТРИЈУМФ САМОПОРИЦАЊА И ЗАДАТАК ИНТЕЛЕКТУАЛЦА
За Ломпара, самопорицање је „метафизичка изгубљеност“, кретање у којем се сопствени идентитет више не утемељује, него напушта. У том оквиру појам српске кривице добија кључну улогу: он, по Ломпару, означава ситуацију у којој је унапред оправдано свако насиље над српским националним правима и њиховим заступницима. ( То видимо данас, када уставоубица Александар Вучић, допушта сваку врсту насиља над Србима на Косову и Метохији јер их је, зарад тријумфа своје издајничке власти, продао и предао: управо је Вучић оличење „духа самопорицања“ умотаног у српску заставу, која му вреди колико и искоришћени тоалет папир ).
Из овога проистиче и Ломпарово схватање националне интелигенције. Национална интелигенција, по његовом разумевању, није интелигенција која има посебна права, већ она која у свој слободни избор и одговорност укључује националну егзистенцију и националну културу. Њен главни задатак био би да у јавној свести одржи интегрализам српске културне политике. Међутим, та интелигенција, по Ломпару, не може постојати без јавности. Ако је искључена из националних фреквенција, штампаних медија и видљивих културних адреса, онда се не може ни обликовати као делатна снага. Зато је за Ломпара стварање демократске јавности предуслов обнове српске националне интелигенције, против које се борба води још од Брозовог доба.
Јер титоистички облик јавне лажи преживео је саму епоху у којој је настао. По Ломпаровом тумачењу, некадашње партијске свечаности, конгреси и ритуали нису били само политички догађаји, већ школе пристајања на лаж. Људи су слушали и одобравали оно за шта су знали да је неистина: исти образац препознајемо и у савременој, Вучић - Брнабић медијској и јавној сфери. Зато је титоизам жив управо као атмосфера, као „друштвена лаж“ која се претвара у ритуал. Таква јавност не води слободну расправу, него навикава људе да прихватају апсурдне противречности између стварности и званичног говора.
КОНСТРУКТИВНИ АУТСАЈДЕР
Ломпар је аутсајдер на српској политичкој сцени, и управо зато је слободан. И управо зато га не подносе. По речи Артура Шопенхауера, људи „код оног који другачије мисли не мрзе толико туђе мишљење за које се онај определио, него смелост да сам просуђује, што сами никад не покушавају и чега су прећутно свесни.“(7,68)
Ломпар, наравно, схватајући сопствено аутсајдерство, не тврди да је свако ко је социјално, психолошки или материјално скрајнут самим тим истински аутсајдер. Човек може бити маргинализован, а ипак остати роб највећих стереотипа. Истинско аутсајдерство захтева луцидност: способност да се сопствена „искљученост из игре“ не тумачи готовим формулама, него да се из ње постави дубље питање о свету и себи. Зато Ломпар каже да моралистичко искуство подразумева стајање уз „истине које се не могу живети“. То није комфорни морализам који другима „соли памет“, него положај у коме човек остаје при истини и онда када она не доноси друштвену корист.
Аутсајдер је човек дубље логике, који прозире привиде на јавној сцени. Зато Ломпар, јер јесте аутсајдер, није фантазер: његов предлог споја националног и грађанског у борби против Вучићевог режима више је него упутан и конструктиван. Само такав савез на нашој политичкој сцени може да донесе стварне промене, јер Вучић пред тим савезом не би могао да тврди да је патриота кад укида устав и демократију, или да је „ЕУ интегративац“ кад продаје Косово и издаје сваки национални интерес.
Зато је прича о Милпару који је, тобож, Ломпар, по мом скромном уверењу - суманута. Суманутост, иначе, указује на лажна уверења (делузије) у која неко чврсто верује упркос свим доказима.
БЕЗНАЂЕ, РЕВОЛТ И СТАЈАЊЕ У ИСТИНИ
Ломпар је важан у овом часу, јер разликује безнађе и револт: безнађе води одустајању, а револт инцидентном понашању које компромитује легитимну основу борбе. Уместо безнађа и револта, он тражи бистру и хладну главу и постојану спремност да се бране националне и демократске позиције, по речи Борислава Пекића да се национално и демократско не смеју раздвајати. Ломпар не призива стихијску реакцију, него организовану, дугорочну уставобранитељску акцију, коју су, до сада успешно, против режима Врховног Кловна водили управо студенти.
Што не значи да ће студенти, једина стварна нада за повратак Србије уставном поретку и релативној нормалности, успети. Вучићев режим ће применти сву моћ лажи и насиља да би остао на власти, наставио да пљачка и уништава државу и штити себе и своје од судских последица недела која је починио. У томе ће му, посредно или непосредно, помагати лажни националисти и комунистички грађанисти, који су, до дана данашњег, у Скупштини Србије, легитимишући режим који је већ одавно сав легитимитет изгубио.
За Ломпара је кључно да човек, чак и кад не може утицати на „општи ток ствари“, може утицати на себе и на свој однос према истини. Зато он никада не нуди олаку наду. Он не верује у наглу поправку српских прилика и допушта могућност да су ствари непоправљиве. Али из тога не изводи закључак да треба ћутати. Напротив, дужност интелектуалца је да говори оно што мисли чак и када нема наде да ће његово мишљење бити усвојено. Нада, ако постоји, налази се у могућности да будући нараштаји јасније сагледају ситуацију и више држе до националних и демократских вредности. Зато је задатак садашњих људи да пренесу знање онима који ће можда бити у бољој позицији да га искористе.
ТЕЗА ПРИ КОЈОЈ ОСТАЈЕМ
А Ломпарова основна теза, уз коју остајем, јесте да нам се српско становиште мора вратити не као пука идеолошка парола, већ као културни, историјски и политички услов самосвести. Без њега, српска политика постаје опортунистичко прихватање туђих налога, а наша култура подручје туђинског претумачивања. Да српска држава не би трајно постала полу - концлогорска територија којом управљају домаћи капои наметнути од стране НАТО Империје, и на којој се губитак свега српског представља као рационалност, потребан је повратак српског становишта. То и јесте настојање, овде и сада, да се прекине низ издаја којима се противуставни уступци претварају у норму, а самопорицање у државну политику.
УПУТНИЦЕ ( 20.8.2026. године )
1.https://www.youtube.com/watch?v=hnqZo3HO7Lw&t=65s
2.https://www.pecat.co.rs/2018/04/zli-dusi-liberalno-ocinstvo-nihilizma/
4.https://ygashae-zvezdu.livejournal.com/392837.html
6. https://pravda.rs/kolumne/dr-radomir-baturan-nakazni-rezim-proizvodi-nakazne-dogadjaje-2026-08-02
7. Артур Шопенхауер: Еристичка дијалектика или Умеће како да се увек буде у праву у 38 трикова, превео Душан Глишовић, Братство – јединство, Нови Сад, без године издања
Извор: Прабда
