НЕ ОДУСТАТИ ОД ИСТИНЕ - МИЛО ЛОМПАР: Maнекени лажи

Пише; Владимир ДИмитријевић

НАРОД НА НИЗБРДИЦИ

Због чега српски народ, упркос историјским успонима, непрестано улази у процесе културног, моралног и политичког слабљења? У својој књизи „Манекени лажи“, Мило Ломпар најпре призива Лазу Костића, који је у расправи о Змају говорио о „низбрдици у животу нашега народа”. Та низбрдица означава историјски процес у коме народ губи унутрашњу снагу, културну самосвест и способност да препозна сопствени положај. Костићево питање зато није само питање једног доба него је трајна формула српске историјске саморефлексије.

Ломпар се обраћа и Ђорђу Натошевићу и његовом спису „Зашто наш народ у Аустрији пропада“. Натошевићева оцена из 19. века је оштра: „Ми пропадамо морално и материјално”. Национални пад није само политички или војни, него је пре свега морални, културни и духовни. Народ не пропада једино због спољашњег притиска, него и због унутрашњег слабљења, због губитка способности да чува сопствени језик, веру, обичаје, институције и културну самосвест. Натошевић посебно наглашава опасност „одрађања”, односно преласка другом народу или вероисповести, што Ломпар чита као рани опис процеса однарођавања.

НАЦИОНАЛНА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА?

У том контексту посебно место добија интелигенција. Натошевић не тврди да је образовање само по себи опасно, већ да постаје опасно онда када образован човек, чим научи страни језик или усвоји туђу културу, почне да презире своје. Зато је један од кључних цитата: „Чим ко од нас стран језик научи, одмах свој више мање побаца”. На основу тога, Ломпар не поставља проблем интелигенције као питање формалног знања, него као питање духовне оријентације. Интелигентан човек може бити културно слаб ако нема моралну и националну вертикалу. То јест, образовање не мора водити просвећености, него може постати пут у самопорицање.

Задатак је тежак: српска култура мора да одговори на западно културно и политичко дејство, али тај одговор не сме бити ни примитивно одбијање образовања, ни слепо напуштање сопственог идентитета. Слабост културе лечи се бољим, дубљим, морално одговорнијим образовањем. Народ који живи у додиру са снажнијим културним и политичким системима не може преживети ако је културно неразвијен, али не може преживети ни ако образовање постане средство однарођавања.

НА ТРАГУ КОСТИЋА И ЈОВАНОВИЋА

Лаза Костић, према Ломпару, проширује Натошевићеву дијагнозу. Оно што је код Натошевића било питање Срба у Аустрији, код Костића постаје питање целокупног српског народа. Костићево размишљање о „последњој низбрдици” Ломпар повезује са XX веком, у којем српски народ, према његовом тумачењу, улази у дуготрајан процес историјског слабљења. Распад титоистичке Југославије зато није изолован догађај, него „заоштрен вид једног дуготрајног кретања на низбрдици”.

У том процесу централна фигура постаје полуинтелектуалац. Ломпар се ослања на Слободана Јовановића, који је у јавном животу између два светска рата видео слабљење јавне свести и „знаке кварежи нарави”. Један од тих знакова је управо „појава полуинтелектуалца”. Полуинтелектуалац није просто необразован човек. Он има извесно знање, често и формално образовање, али нема моралну целовитост, духовну дисциплину и осећање јавне одговорности. Он је производ културе у којој образовање није створило личност, него само амбицију, технику сналажења и спремност да се служи власти.

ЈАВЉАЊЕ ПОЛУИНТЕЛЕКТУАЛЦА

Ломпар затим разликује два историјска контекста у којима се полуинтелектуалац јавља. У грађанском друштву он је пре свега плод културних слабости: јавни живот није довољно јак да га обузда, институције нису стабилне, а моралне норме нису довољно делотворне.

У комунистичком друштву полуинтелектуалац је додатно произвођен у идеолошкој машини за испирање мозга. У том смислу Ломпар помиње Солжењицина и његов опис брзог стварања нове, идеолошки погодне интелигенције, са „слабом научном оспособљеношћу”.

Достојевски је, пре Солжењицина, говорио о терору полунауке, као бичу човечанства. Писац је тврдио да полунаука ствара гордост и сујеверје. Она намеће апсолутне истине и захтева безусловно робовање, постајући деспот гори од рата, глади и куге. Истинска наука учи човека одговорности, опрезу и скромности. Насупрот томе, полузнање одбацује морал и веру, водећи у нихилизам и атеизам. Ликови попут Петра Верховенског или Николаја Ставрогина (у роману Зли дуси) показују како полуинтелигенција, заражена привидима и сопственом сујетом, манипулише масама и води у револуционарни терор.

И Иван Иљин је био жестоки противник полуобразовања:“Данашње човечанство је зашло у ћopcокак полуобразовања и сада убира своје плодове. Полуобразовање означава смрт истинске културе: оно „зна“ то што, стварно, не зна, притом чак и не слутећи о томе што не зна, претпостављајући да за њу недостижног нема. Баш ту и долази крај истинском знању. Човек постаје претенциозан, сигуран у себе, самоуверен, не примећујyћи да црпи своје мишљења из туђег извора, да сам yoпште није приближен познању, да се претворио у вергл који понавља туђи мотив“.

Дакле, полуинтелектуалац није само српска појава, али у српској култури добија посебно историјско значење.

СРПСКА НАЦИОНАЛНА ЛАЖ

Најважније је то што Ломпар полуинтелектуалца поставља у средиште националне политике за време власти типичног полунтелектуалца, НАТО кловна званог Александар Вучић. Он може бити носилац два наизглед супротна, а суштински сродна процеса. С једне стране, он може бити учесник „духа самопорицања”, када се легитимише подршком страних чинилаца и делује против националне самосвести. С друге стране, он може наступати под „високо подигнутом заставом националних вредности”, али у стварности служити власти која националну реторику користи као привид. Управо зато Ломпар уводи појам српске националне лажи: национално се може користити као маска за антинационално деловање.

Ако је полуинтелектуалац човек без унутрашње моралне мере, онда ће он лако прихватити политику у којој се циљеви проглашавају узвишеним, а средства остају недемократска, насилна или манипулативна. Зато аутор уводи Николу Милошевића и његову критику комунистичког начела да циљ оправдава средства. Ломпар наглашава Милошевићеву мисао да се стварни карактер неке власти не проверава по њеним прокламованим циљевима, него по средствима којима се служи. Кључна контролна формула гласи: „Ако желимо да проверимо какав је истински циљ неке владавине, ваља погледати средства за којима власт посеже”.

СРБИЈА ПОСЛЕ РАСПАДА ЈУГОСЛАВИЈЕ

Ово начело Ломпар примењује на политичку историју Србије после распада Југославије. Он разликује више модалитета српске политике: политику отвореног отпора и отворене капитулације, скривеног отпора и скривене капитулације. Свака политика мора бити мерена односом између онога што говори и онога што чини. Ако власт говори о слободи, а служи се насиљем, онда њен стварни циљ није слобода. Ако говори о демократији, а укида демократски јавни простор, онда демократски циљ постаје празна реторика. Ако говори о националним вредностима, а производи национално слабљење, онда је реч о симулакруму националне политике.

Српска криза није само последица лоших политичких одлука, него дуготрајног слабљења културне подлоге. У тој ослабљеној култури јавља се полуинтелектуалац: човек привидног знања, слабе моралне кичме и велике способности прилагођавања власти. Он се може појавити као модернизатор, револуционар, демократа, национални делатник или технократа, али је његова суштина иста: он не служи истини, нити општем добру, него моћи, каријери, идеолошкој или политичкој користи.

Зато Ломпарова почетна расправа није само критика појединаца, већ критика једног типа јавног човека. Тај тип постаје могућ тамо где је култура изгубила способност да разликује патриотизам од националне лажи и политичку вештину од моралне неодговорности. Без обнове културне подлоге, јасних моралних мерила и разликовања циљева и средстава, национална политика лако постаје простор у којем полуинтелектуалац влада, симулира и разара.

Тако се међу нама појавио Александар Вучић, човек који је разградио сваки смисао у Србији.

У СВЕТУ ВУЧИЋЕВОГ „ОЧЊАКА“

Полуинтелектуалац Вучић ( тај „најбољи студент у историји Правног факултета у Београду“), маскиран у националног свезнајућег месију, у Србији је уништио значења, сасвим у складу са стратегијом манијакалних родитеља у филму „Очњак“ Јоргоса Лантимоса. У том филму, родитељи васпитавају сина и две ћерке у строго контролисаним условима, скривајући их од спољашњих утицаја иза високе ограде. Деца верују да су авиони који прелећу имање заправо играчке, да су мачке опасна створења која им могу наудити, а да је једини начин да се напусте двориште ако им испадне стари и израсте нови очњак. У филму је „море“ врста кожне фотеље, а „аутопут“ је јак ветар. И пушка је „птица“. Тако их уче отац и мајка.

У Вучићевој лудници под патриотизмом се подразумева све што уништава Србију – од разарања уставног поретка, преко трајне предаје Косова и Метохије, до потпуног подвлашћивања наше земље страним интересима. Што је најгоре, Вучић све време, скупа са својим партијским слугама и медијским измећарима, лаже, лаже, лаже, јер је Уста Која Лажу. И прави вихор од смећа, коме нема краја и конца.

ЛОМПАР ЧИТА СВЕТ ВУЧИЋЕВОГ „ОЧЊАКА“

Ломпар каже:“У процесима подвлашћивања друштва највулгарнија значења подвргнута су циљној концентрацији која обезначава стварност, односно лишава је сваког вредносно потврђеног значења: оно није више лишено само друштвеног дејства, већ готово престаје да постоји.“

И то је тријумф безначајности:“Безначајност се појављује као двоструко нагомилавање унутар јавне свести: нагомилавање празних и тривијалних садржаја, као и празних и тривијалних људи који су видљиви скретничари на историјским векторима нашег времена.“

Један од кључних примера обрзначавања стварности је лагање Вучићевог режима о томе како смо ми неутрални, а имамо и одличне намере према Русима. Ломпар нас у својој књизи подсећа да је Вучићева Србија суштински савезник НАТО пакта:“Генерални секретар НАТО Марк Руте изјавио је 11. марта 2025. године „да је НАТО у блиском контакту са председником Србије Александром Вучићем”. У тренутку велике антирежимске кризе, коју је изазвао студентски протест, НАТО оглашава своју блискост са српским председником. Ако отворимо интернет страницу Алијансе о сарадњи са Србијом суочавамо се са бројним чињеницама: СОФА, ИПАП споразуми, учешће у Партнерству за мир, Савету евроатлантског партнерства, Изградња интегритета (БИ) (антикорупција), Програм за унапређење образовања у области одбране (ДЕЕП), као и Платформа интероперабилности (више од 200 заједничких вежби Србија-НАТО), придруживање Процесу планирања и ревизије (ПАРП). Србија нуди експертизу и обуку партнерима из НАТО-а у Центру за хемијску, биолошку, радиолошку и нуклеарну (ЦБРН) обуку у Крушевцу. Војска Србије је већ организована по стандардима НАТО-а, обучена по стандардима НАТО-а, сада је опремљена по стандардима (авиони Рафал) и преко трећих лица снабдева Украјину својим оружјем, којим Оружане снаге Украјине убијају Русе, укључујући и Курск.“

А многи Срби, који верују да су патриоти, мисле да ће им, под Вучићем, макар „криптопатриотом“, већ сутра израсти нови очњак.

УСПОН БЕЗНАЧАЈНИХ

Вучић је, као симулација државника, политичара, начитаног и умног вође, постао могућ само у доба успона безначајних, попут Трампа у САД, Макрона у Француској, Џонсона и Стармера у Великој Британији, Мерца у Немачкој...

Ове типове из света „иза огледала“ инсталира једна „епстиновска“ глобална и глобалистичка влада у сенци, која поручује обичним људима:“На власт доводимо безначајне кловнове, и ништа нам не можете“. Јер, техно – феудализам, као последња фаза у развоју капитализма, нема алтернативу. Као ни смрт. Сви морају умрети. Сви морају слушати техно – фашисте. Сви морају бити робови терминалног капитализма – док не умру.

Зато и јесте потребно разумети доба у коме полуинтелектуалци и њихов „систем“ постају могући, прихватљиви и чак пожељни. Зато Ломпар уводи појам „успон безначајности”, ослањајући се на Корнелијуса Касторијадиса и Жила Липовецког.

Ломпар полази од тога да се модерно друштво налази у напетости између два супротстављена кретања. Једно је кретање „рационалне” владавине над природом и људима, које припада капиталистичкој логици моћи, управљања, профита и контроле. Друго је кретање аутономије, односно појединачне и колективне слободе, које припада демократском и еманципаторском разумевању света. У савременој епохи, међутим, прво кретање надјачава друго: владавина над људима настоји да уклони садржаје њихове аутономије. Зато се, према Ломпару, после осамдесетих година XX века може говорити о помрачењу аутономије и о слабљењу стварног друштвеног и политичког сукоба.

МЕНАЏМЕНТ ПРАЗНИНЕ

Ово је важно јер се политика више не одвија као судар јасних вредности, идеја и програма, него као управљање празнином. Ломпар зато говори, у складу са увидима Липовецког, о „добу празнине”, у којем потрошња, доколица, реклама и мода постају основни облици идентификације. Појединац се све мање препознаје по свом моралном, интелектуалном или духовном лику, а све више по томе колико зарађује и ужива, колико је присутан у медијима и каква му је моћ на располагању. Тако се успоставља друштво у којем вредност више не мора бити доказана делом, знањем, карактером или жртвом, него видљивошћу и приступом механизмима јавне моћи.

Из таквог стања произлази „епохални успон безначајности”. Ломпар га не схвата само као културни пад, него као дубоку промену у начину на који друштво производи своје јавне личности. Безначајност је трострука: она је садржај појединачног живота, јер човек прихвата баналне циљеве. У исти мах, она је и садржај друштвених форми живота, јер институције и медији намећу баналност. После свега, постаје и садржај јавне позорнице, јер актуелна моћ чини видљивим управо оне који немају унутрашњу вредност. Тако се јавни простор више не уређује према мерилима компетенције, него према мерилима употребљивости.

ИНТЕЛЕКТУАЛЦИ У НОВОМ ДОБУ

Долази, каже Ломпар, и до промене положаја интелектуалца. Некада је интелектуалац могао бити „глас притајене савести” заједнице, неко ко изговара истину коју заједница не жели да чује. Потом је интелектуалац био човек који има „осећање дужности” да се меша у ствари које га се наизглед не тичу, зато што га знање и истина обавезују. Данас интелектуалац постаје готово непотребан, јер јавна интерпретација није посвећена истини него моћи. Она не тумачи ствари да би их разумела, него их обликује у складу са интересима моћи. Зато је прави интелектуалац могућ само ако остане „с оне стране јавне интерпретације”, у непрестаном – „непристојном“ трагању за истином.

Успон безначајности и обезвређивање интелектуалца јесу корелативни процеси. Када друштво више не вреднује истину, знање, дело и моралну одговорност, онда интелектуалац мора бити скрајнут или претворен у медијску фигуру. ( Како би рекао Богољуб Шијаковић, он постаје „експертуалац“). То је час у коме полуинтелектуалац добија простор, јер он нема обавезу према истини, него према моћи. Он може бити користан управо зато што не поставља суштинска питања. Његова површност, несувислост и превртљивост нису сметња, него предност у систему који не тражи целовитост, него послушност и функционалност.

РОЂЕЊЕ ПОЛУИНТЕЛЕКТУАЛЦА ИЗ ДУХА ПРАЗНИНЕ И ВЛАСТ СИМУЛАКРУМА

Ломпар зато каже да се у фигури полуинтелектуалца укрштају универзални и партикуларни садржаји. Универзално је то што савремено доба производи јавну празнину, медијску баналност и култ видљивости. Партикуларно је то што српска култура има сопствене дуготрајне слабости, које таквом типу омогућавају посебан успон. Полуинтелектуалац тако постаје „показатељ и јемац самог историјског кретања”. Он није споредна појава, него симптом система. Његова несагласност између јавне компетенције као циља и стварне полусвести као средства открива како безначајност постаје владајући образац.

Ломпар тврди да се тридесетогодишњи рат и мир на простору некадашње титоистичке Југославије одвијао унутар епохалног кретања које карактерише успон безначајности.

И добили смо Вучића, господара симулакрума.

Под влашћу симулакрума више није битно шта је неко написао, створио или доказао, него да ли је постављен у оквир који му омогућава јавну важност.

Тако се председник Србије непрестано хвали сусретима са светским државницима да би њихов значај пропагандно пренео на себе. То је за Ломпара „класична слика епохалног успона безначајности као фасаде једног режима”. У таквом систему важност се не стиче делом, него близином моћи, медијском производњом слике и симболичким присвајањем туђег угледа.

ВЛАСТ ПО СВАКУ ЦЕНУ

Полуинтелектуалац је, по Слободану Јовановићу, човек који је „у основи остао примитивац”. Јер он није неко ко недовољно зна, него неко ко није култивисао своју личност. Он може имати положај, титулу, функцију и јавну видљивост, али у часу сукоба показује примитивизам. Његов језик и стил откривају да култура није постала његова унутрашња форма. Зато се из њега, када престане симулација, „покуља” садржај сливника.

Посебно важан део Ломпарове анализе односи се на питање моралне одговорности и повлачења са јавног положаја. Он сматра да је једна од устаљених навика српског политичког и јавног живота то што се готово нико не повлачи из осећања моралне дужности. Напротив, останак на положају, без обзира на неуспех, неприкладно понашање или компромитацију теме, постаје знак успеха. У култури полуинтелектуалца није важно да ли је нешто учињено ваљано, него да ли је човек опстао на функцији.

Такав је, у суштини, утварни вођа савремене српске политичке и сваке друге лажи – Александар Вучић.

Он није само човек недовољног знања и ништавног морала, него фигура доба у којем је безначајност постала видљива, а моћ мерило вредности. Вучић са својом екипом постаје могућ у владајућем систему у коме се културна фасада користи за политичку легитимацију, а национална реторика за прикривање културне капитулације. Вучићева власт производи привид вредности тамо где вредности нема, као што нуди привид националне политике тамо где се национална култура суштински не штити.

ЧАНАК И ЧАНКОЛИЗ

Слободан Јовановић је, према Ломпаровом навођењу, препознао тип човека који се не одваја од власти зато што власт доживљава као „пун чанак”. Управо у том контексту Ломпар цитира реченицу: „Ко је луд, да се одваја од пуног чанка”. Полуинтелектуалац власт не схвата као простор одговорности, већ као извор личне користи и не остаје на положају зато што има програм, дело или јавну мисију, него зато што је положај сам по себи добитак.

Да би се неко борио за Српство, он мора да има моралну . Јер, по Ломпару, треба се борити за Српство када су, како у једној песми каже Растко Петровић, „сви чанци празни“.

Ломпар говори о руској речи „приживаљшћик”, коју приближава српском изразу „чанколиз”. Тај појам означава човека који живи уз моћ, прилагођава се њеним захтевима и опстаје захваљујући својој способности да не смета, да служи и да се не одваја од стола власти.

Проблем није само у томе што неко остаје на положају, него је у томе што је јавна свест почела да ту упорност сматра врлином. У култури у којој преовлађује полуинтелектуалац, успех није мерен оствареним делом, јасном политиком, моралном доследношћу или спремношћу на одговорност, него голим опстанком.

У нормалној култури, неуспех би захтевао преиспитивање; компромитација теме захтевала би повлачење; несагласност између изговорених циљева и стварних резултата захтевала би јавну одговорност. У култури полуинтелектуалца, међутим, све је обрнуто: повлачење се сматра слабошћу, останак снагом, а морална одговорност наивношћу. Тако јавна функција престаје да буде мера одговорности и постаје доказ личне сналажљивости.

Зато Вучић НИКАД неће дати оставку, осим ако га упорна борба за уставни поредак и нормалну Србију на то не примора.

ВУЧИЋ ЈЕ ДРУГОСРБИЈАНАЦ

Ломпар говори и о невладином, односно „другосрбијанском” карактеру актуелне српске власти. Председник Србије је својевремено добио подршку Соње Лихт, и низа другосрбијанских актера на нашој јавној сцени, са којима је, барем повремено, флертовао ( сетимо се Верана Матића ). Он је умео да награди НАТО лобисте, попут Јелене Милић, амбасадорским местом у Загребу. Уз њега су другосрбијанци који су некад били „жути“ – Драган Шутановац, Небојша Крстић, Гордана Чомић, Јелена Триван, итд, итсл. Примера је колико хоћете. Они се не би нашли у СНС картелу да нису осетили исти дух који им је напајао ум и срце у доба док су били радикално „жути“ ( „Поштено!“)

Ломпарова основна теза јесте да се иза привидно националне реторике Вучић-Брнабић режима налази наставак невладине културне политике. Национални језик постао је једна од техника прикривања истог политичког и културног правца. Зато Ломпар стално говори о „лажној националној оријентацији”: она служи да умири национално оријентисану јавност, док стварни токови власти остају у сагласности са невладиним и спољнополитичким континуитетима, који иду против српског народа у сваком смислу.

Опет је у питању другосрбијански пројекат са шајкачицом и свињским печењем на менију.

ВУЧИЋ КАО СОРОШОИД

Соња Лихт, Сорошева истомишљеница, упутила је јавну подршку Вучићевој реакцији на избеглички талас 2015. године и подршку позиву на унутрашњи дијалог о Косову, који је она описала као „озбиљан помак”.

Повереник за равноправност је, у овом тренутку, Милан Антонијевић, ревносни челник Соршеве Фондације за отворено друштво 2018 – 2021. године. Случајно? Наравно да није. Јасно је да је реч о идеолошком и институционалном континуитету са Србијом какву су замислили Сорош и сорошоиди.

Зато Вучићева власт, иако наступа са националном реториком, у културној политици остаје зависна од идеолошког „построја“ невладине интелигенције. Ломпар зато закључује да није реч о дисконтинуитету, него о наставку исте културне политике другим средствима.

О чему је реч?

О многом и многом.

Под Вучићем, ништа од озбиљних националних ставова није ушло у јавни простор на трајан начин.

Није дошло до стварног унапређења положаја ћирилице, а настављен је пренос српских културних фигура у друге културне идентитете. Јавни сервис, РТС је, према Ломпаровој оцени, остао простор систематске цензуре и пропаганде.

У свему томе Ломпар види делотворност невладине интелигенције која управља јавним мишљењем, али и инфериорност национално оријентисаних људи који нису у стању да осмисле рационално политичко понашање.

Зато без јавног отклона грађанских странака од невладиног идеолошког сектора и без уклањања комплекса инфериорности код национално оријентисаних људи нема обнове рационалне политике.

ДРУГОСРБИЈАНСКИ ВУЧИЋ – БРНАБИЋ РЕЖИМ

Зашто се испуњавају под Вучићем другосрбијански циљеви?

Зато што иза њих стоје западни – амерички - интереси, због чега Ломпар каже:“Отуд ваља јасно нагласити да Вучић-Брнабић режим никада није био национални режим, изузев манифестног и реторичког слоја своје пропаганде, већ је био другосрбијански режим у својим чиновима, садржајима, одлукама, циљевима и протагонистима. Када их спојимо са њима неприкладном режимском пропагандом добијамо јасну слику режима симулакрума. И режимска интелигенција и невладина интелигенција крију истину о симулакруму као темељу Вучић-Брнабић режима. Јер, национална реторика, као један пол владајућег симулакрума, потребна је режимској интелигенцији да би оправдала своју сарадњу са режимом; та реторика је, штавише, потребна и невладиној интелигенцији да би оправдала одсуство своје критике западних (америчких) чинилаца због прекодеценијске подршке једном ауторитарном режиму.(...)

За своје гласаче, Вучић ствара привид националног континуитета са деведесетим годинама XX века; за другосрбијански дискурс, то је – као и сам председник Србије – идеалан алиби за прекодеценијско служење западне (америчке) политике у XXI веку, јер и они стварају континуитет са сопственом критиком режима деведесетих XX века. Отуд је неопходно – за усмеравање студентског протеста – прикрити да је Вучић доведен на власт 2012. године директним утицајем западних (америчких) чинилаца, које су у стопу – као и увек – следили шампиони Друге Србије. Та истина се прикрива лажним тврдњама да је он израз деведесетих година XX века, иако је његова власт продужени облик политике на коју је – после 5. октобра 2000. године – делотворно утицала другосрбијанска интелигенција.(…)

Медијско ликовање због одлуке нове америчке владе да се укине новчана подршка USAID-у, у јануару 2025. године, треба да сакрије чињеницу да је особа која је најдуже била председник српске владе била дугогодишњи службеник управо USAID-а: Брнабић.“

Па се ви надајте да ће вам испасти очњак, и да пушка више неће бити птица.

ПОСЛУШНИЦИ

Како функционише Вучићева власт?

Тако што на место које би морало бити решено компетенцијом поставља човека чија је главна предност послушност. Ломпар то формулише тако што каже да је, са становишта оних који га постављају, полуинтелектуалац „савршен избор, јер је савршено безопасан послушник”. Управо зато се појављује на „незаслуженом месту у друштвеној хијерархији”. У томе је суштина симулакрума: институција задржава име, али се садржај испразни и замени послушношћу глупака и подлаца.

Све што Вучићева власт рад је симулакрум. Да се вратимо одбрани ћирилице. Та прича је, по Ломпару, имала „пропагандни карактер” и служила је стварању привида националне оријентације власти. Посебно је значајно што Ломпар наглашава да се власт повукла пред отпором невладине интелигенције, која настоји да очува доминацију латинице у јавном простору. Тако се и у питању писма открива основни образац: национална реторика се јавно истиче, али се у стварној политици ништа не мења. Овако је тема употребљена, напуштена и компромитована. Ломпар ту формулише шири образац режима: „Употреба, напуштање, компромитација”. То је, према њему, начин на који власт поступа са националним темама. Када „погрешан човек заступа исправну ствар”, штета не пада само на тог човека, него на саму ствар. Национална тема најпре се употреби као застава режима, а затим се, кад наиђе на отпор или кад више није политички корисна, напушта. На крају бива компромитована, јер је јавност повезује са неспособношћу, симулацијом и неуспехом. Тако власт постиже двоструки резултат: привремено добија националну легитимацију, а дугорочно слаби саму националну тему.

СТУДЕНТИ И „ОТЦЕПЉЕЊЕ ВОЈВОДИНЕ“

Срамна злоупотреба националних тема видела се и приликом напада Вучић – Брнабић режима на студенте као тобожње заговорнике отцепљења Војводине. Опасност отцепљења ове покрајине државе Србије, наравно, постоји, поготово што стране силе желе да Србију сведу на „Београдски пашалук“. Ипак, прича о војвођњанском сепаратизму је у Вучићевом режиму коришћена само због стицања јефтиних политичких поена.

Ломпар о томе каже:“„Аутономашки” наум може бити схваћен као једна реална политичка претња. Његово порекло је вишестрано. Јер, он представља продужено дејство хабзбуршке константе према српском интегрализму. Као такво, то дејство је имало кристализацију у титоистичком институционалном наслеђу. Они који настоје да га изнова афирмишу циљано превиђају да је сама кристализација плод недемократског и  диктаторског поретка. Али, све се то обезвређује у часу када се оно потапа у нереалан контекст, односно приписује студентском протесту. Режим то чини да би се отклонио друштвени притисак на власт. А тај притисак је вођен потпуно друкчијим циљевима и настојањима. Тако се историјска заснованост „аутономашког” дејства претвара у инструментално оруђе за одржавање режима. Отуд „аутономашко” дејство губи своја примарна обележја и бива премештено у неодговарајуће окружење. Његов историјски садржај се испражњава од реалног садржаја и претвара у неодрживу фикцију. Зашто је такво понашање антинационално? Зато што у тренутку поновног појављивања „аутономашког” дејства у реалним садржајима, општи амбијент бива тако устројен да га обликује као фиктивну претњу. Јер, образовано је јавно предразумевање које одузима оправданост сваког помињања „аутономашког” дејства. До тога долази услед понашања власти, а не потреба народа и државе. Ова злоупотреба националних осећања и страхова показала је спремност Вучић-Брнабић режима да употреби једну у студентском протесту непостојећу идеју да би се одржао на власти. То је репрезентативан пример изопачавања националних осећања у циљу подршке режимској политици.“

Видели смо то, у филму Јоргоса Лантимоса: авиони су играчке, а мачке су крволочна створења. Студенти отимају Војводину, сами против себе пуштају звучни топ, они су фашисти, нацисти и издајници, а Вучић – Брнабић режим брине о нама, и чека да нам израсте нови очњак.

СНС КУЛТУРА

Ломпар призива мисао Милана Грола: „Манифестације пролазе, проблеми остају.” Власт може организовати свечаности, давати изјаве, најављивати законе, говорити о традицији и националном идентитету, али ако се стварни проблеми не решавају, све остаје на нивоу манифестације. Култура се тада претвара у декор власти. Ћирилица није стварни јавни, институционални и културни проблем, него је реторички украс. То је типичан облик српске националне лажи.

СНС финансирање културних пројеката везано је за послушнике СНС власти. Ломпар посебно издваја Београдски фестивал игре, који назива приватним пројектом и наводи податке о износима добијеним од Министарства културе. Према наведеном материјалу, фестивал је 2017. и 2018. године добијао по 11,5 милиона динара, а 2019. године 12 милиона динара, док су укупна издвајања од 2016. до 2019. године износила 51.467.201 динар, „односно близу пола милиона евра”. Ломпар наглашава да је тај износ већи од средстава која добијају значајне манифестације попут Бемуса, Феста, Стеријиног позорја, Београдског џез фестивала, Нишвила и Гитар арта.

ОДНОС ПРЕМА ИСТИНСКОЈ КУЛТУРИ

Ако приватни пројекат, повезан са јавним и страначким интересима, добија више средстава од репрезентативних културних институција и манифестација, онда то показује да културна политика није вођена јасним вредносним, националним или институционалним критеријумима. Она је уловљена мрежом моћи, лојалности и политичке употребљивости. Зато Ломпар закључује да се државним новцем обезбеђује „приватна материјална добит једне особе” која учествује у страначкој кампањи.

Насупрот томе, Ломпар поставља Српску књижевну задругу и Вукову задужбину. Он објашњава да се по Закону о СКЗ и Закону о култури подноси пријава за суфинансирање трошкова и издатака у висини до 40%, уз извештај о раду и план развоја. Међутим, у 2019. и 2020. години износ је био по 1.500.000 динара годишње, односно 150.000 динара месечно у десет исплата. Ломпар посебно истиче да Закон о СКЗ не предвиђа финансирање производње и зарада. Овде се показује његова кључна критика: институције које имају темељни значај за српску књижевност и културни идентитет добијају симболичну подршку, док се други, политички погодни пројекти финансирају знатно издашније.

ПАТРИОТСКА ТЕОРИЈА И БУЏЕТСКА ПРАКСА

Таква расподела средстава за Ломпара није случајна. Она открива стварну хијерархију вредности режима. У јавности се може говорити о националној култури, српској традицији, ћирилици и институцијама, али буџетска пракса показује шта је заиста важно. Када се упореде износи, постаје видљиво да националне установе немају стварну предност. Оне постоје као симболички остатак, као декор националне реторике, док стварни токови новца и политичке пажње иду ка пројектима који су ближи режимским интересима.

Зато Ломпарова критика има двоструку оштрицу. Она је усмерена против власти која користи културу као средство симулације националне политике и против саме српске културне средине, која нема довољно снаге да такву симулацију одбаци. Ако се СНС полуинтелектуалац ( не један него многи ) може дуго одржавати на важном месту, то значи да јавност нема делотворне механизме вредновања.

ЛИЦЕ И НАЛИЧЈЕ ИСТЕ МЕДАЉЕ

То значи да српска национална лаж оличена у Вучић – Брнабић режиму и дух самопорицања нису стварне супротности. Они се у јавности представљају као противници, воде спорове о прошлости и идентитету, али у дубљем слоју деле исти однос према традицији. Ломпар каже да и једно и друго „теже, дакле, укидању традиције као такве”. Разлика је само у начину: дух самопорицања традицију отворено одбацује, док је српска национална лаж ритуализује, банализује и претвара у празан знак.

Ту се јавља и појам лажне националне интелигенције. Она, према Ломпару, омогућава режиму да очува лојалност национално оријентисаних бирача. Њена улога није да радикализује националну свест у правцу стварног политичког отпора, него да спречи такву радикализацију. Она производи привид спора, патриотске бриге, јавне борбе, али тај привид заклања суштину, „да власт сваки дан почини једну издају”.

Зато Ломпар разликује невладину и националну интелигенцију, али истиче да обе, на различите начине, стабилизују режим. Невладина интелигенција критикује власт због антидемократских поступака, али не осуђује западне и домаће невладине чиниоце који ту власт подржавају. Национална интелигенција критикује косовску политику режима, али не прекида своје учешће у режимским пословима. Тако једна страна прикрива спољни ослонац режима, а друга његову унутрашњу националну лаж. Ломпар зато пише да се национална интелигенција „прави да не подржава режим, иако га стабилизује”.

О ПРЕТЕЧАМА СЛИВНИКА

Под Вучићем, Србија је постала сливник.

То је стање јавности у коме аргумент нестаје, а јавни говор се претвара у напад, увреду, инсинуацију и медијско загађење. Када власт на тај начин говори, она не само да учествује у деградацији јавности, него је активно производи.

Ломпар показује да „сливник” није појава која се изненада јавила у садашњости. Он има своју историју у српској култури. Аутор упозорава да се морају видети „усађени обичаји и навике српске културе”, односно дуготрајно прихватани облици јавног саобраћаја који су постепено постали владајући образац. Оно што је некада било потиснуто, нестандардно и срамотно, временом је постало јавно прихватљиво. У Вучић-Брнабић режиму, тај процес је само добио експлицитни облик: власт више не прикрива такву комуникацију, него је намеће.

Да би показао историјску дубину овог процеса, Ломпар се враћа осамдесетим годинама XX века. Он наводи пример Оскара Давича, који је 1983. године, уз подршку партијске интелигенције, писао о Светом Симеону Мироточивом на начин који Ломпар тумачи као унапред одобрену увреду достојанства Српске Православне Цркве и религијског осећања људи. Такав говор, према њему, није био само идеолошки напад, него рушење „елементарних норми јавног говора”. Други пример је Миодраг Булатовић, за кога Ломпар, позивајући се на Николу Милошевића, каже да је тај пут „водио право у сливник”.

Ломпар наводи и Милошевићеву реакцију на вулгарни речник у јавним полемикама. Изрази који су некада били преседан, дугим трајањем постали су обичај. Јер, деградација јавности не догађа се одједном. Она почиње као изузетак, затим постаје толерисана, потом уобичајена, а на крају институционализована. Зато Ломпар види континуитет од партијски заштићених јавних увреда из осамдесетих до садашњег режима „сливника”.

ПОД ВЛАШЋУ СЛИВНИКА

Ломпар, како смо видели, наглашава да „сливничка“ јавна комуникација не долази ниоткуда. Она произлази из „усађених обичаја и навика српске културе”, из облика јавног саобраћаја који су претходних деценија постепено прихватани, нормализовани и претворени у владајући образац живота. Оно што је некада било потиснуто и нестандардно, у Вучић-Брнабић режиму постаје експлицитни начин деловања јавне власти. Зато аутор говори о „изливању сливника у јавну свест”.

Власт напредњака је власт која у себи комбинује „шешељизам“ и „чедизам“, радикале и ЛДП-овце. ЛДП дух је, као и дух провокаторског радикализма, створио предуслове за атмосферу медијске гадости у којој живимо.

Ломпар нас подсећа:“Портал Е-новине, застава другосрбијанске простоте и порнографије, чији јуришници данас у Аутономији пишу против мене, годинама је утирао пут Вучићевом доласку на власт: нису им ваљали ни Коштуница ни Тадић, поготово митрополит Амфилохије. Акцију „белих листића”, која је довела 2012. године до победе овог режима, водили су Весна Пешић и адвокат Срђа Поповић, корифеји другосрбијанске интелигенције. Никада није довољно понављати чињеницу да је, када је потписан Бриселски споразум 2013. године, Весна Пешић назвала Дачића и Вучића – Черчилом и Де Голом. Један од мојих критичара поздравио је у Политици – 2014. године – Вучићево приклањање њиховом курсу у складу са формулом да је боље икад него никад. А 2. августа 2017. године Весна Пешић је закључила да је Вучић бољи од националистичких морона. Читав арсенал другосрбијанских и америчких циљева остварен је у Вучић-Брнабић режиму. До тога је дошло обманом, пропагандом, циљаним упростачењем јавности и политичком издајом.“

Власт, невладина интелигенција, лажна национална интелигенција, медији и културне институције образују систем у којем се вредности симулирају, традиција празни, национална политика изневерава, а јавна свест спушта на ниво сливника. У таквом поретку полуинтелектуалац није случајни квар, него природни производ система.

Стварност више не постоји. Све је ријалити.

СИСТЕМ РИЈАЛИТИЈА

Посебно место у Ломпаровој анализи има reality show. Ломпар га описује као „доминантну структуру јавне свести у нас”, привилеговану на телевизијама са националном фреквенцијом. Он не посматра ријалити само као забавни формат, него као културно-политички систем који дубоко засеца у јавну свест. Тај систем, по њему, одговара власти која жели да промени јавну свест, јер производи публику навикнуту на вулгарност, агресију, баналност и непрестано снижавање стандарда. Зато је reality show за Ломпара медијски облик исте оне културне деградације коју означава метафора сливника. Режиму је потребан систем „сливника који се прикрива симулакрумом”, јер се политика скривене капитулације не може одвијати у јавној свести која је озбиљна, критичка и културно самосвесна. Она тражи јавност која је заморена, разорена, загађена и неспособна за трајан отпор.

Стварност ријалитија није угрожена тиме што неко из власти вербално наступи против њега. Напротив, тај отпор је већ урачунат у саму структуру симулакрума. Власт допушта привидни отпор како би испразнила стварни отпор. Они делови јавности који се противе ријалитију добијају симболичку сатисфакцију, али без икакве последице по систем. Тако привид отпора постаје средство очувања онога чему се наводно противи.

Зато је важан Ломпаров закључак да је reality show „доминантна структура јавне свести у нас”. Он није само телевизијски жанр, него модел јавности: простаклук, агресија, спектакл, дехуманизација, симулирани сукоб и одсуство стварног критеријума. Када тај модел постане повлашћен на телевизијама са националном фреквенцијом, онда он више није маргинална појава, него системско средство обликовања културне подлоге. Ломпар зато везује reality show за власт, јер он делује као „систем имагинарних значења” који дубоко засеца у јавну свест.

НАЦИОНАЛНА ЛАЖ И ДУХ САМОПОРИЦАЊА

Ломпар, како рекосмо, показује да српска национална лаж није проста супротност духу самопорицања. Напротив, она у себе преузима кључне садржаје невладине, односно другосрбијанске интелигенције: тезу о примарној српској одговорности за ратове деведесетих, посредно оправдавање НАТО-бомбардовања и радикалну идеологизацију јавне свести. Али ти садржаји се више не изговарају отворено, него се „енкодирају” у јавност под националном политичком агендом.

Тако настаје главни политички механизам после 2012. године: национални садржаји се непрестано симулирају у тренутку када се суштински изневеравају. Полуинтелектуалац је идеалан извршилац такве политике, јер нема унутрашњи критеријум, нема стварну везу са општим добром и лако прелази из једне реторике у другу. Он може бити комитетски или монархистички, невладин или националан, модернизаторски или патриотски. Али, његова суштина остаје иста: он служи платформи која производи привид. Зато Ломпар каже да је историјска прилика „обасјала” полуинтелектуалца светлима позорнице.

Деградација јавног говора, ријалитизација свести, компромитација националних тема и успон полуинтелектуалца чине јединствен систем. Тај систем производи јавност у којој је привид важнији од истине, опстанак на положају од моралне одговорности. Ту је национална реторика битнија од националне политике, а медијски спектакл од културне норме. У таквом поретку „сливник” је име за начин на који власт, култура и полуинтелектуалац заједно обликују јавну свест.

БУКА УМЕСТО ДЕЛАТНЕ ПОЛИТИКЕ

Власт, према Ломпару, не жели да националну свест претвори у делатну политичку снагу. Напротив, она настоји да спречи „делатно-мисаону радикализацију националних кругова”. То значи да национална реторика сме да постоји само као декор, бука, симболички привид. Она не сме да постане принцип државне, културне и политичке организације. Управо зато властима помаже „лажна национална интелигенција”, јер она ствара привид борбе, али не доводи у питање сам режим.

Када власт истовремено користи националне симболе и спроводи политику која, по ауторовом суду, разграђује националне интересе, онда се добија систем у којем национално више није стварно политичко начело, него маска. Полуинтелектуалац је погодан управо зато што може да носи ту маску без унутрашњег сукоба. Он, да поновимо, није везан за опште добро, него за моћ која му обезбеђује положај.

СРБИ ПОСТАЈУ „СИНТЕТИЧКА НАЦИЈА“

Ломпар износи и претпоставку да и сам привид националне оријентације Вучићевом режиму може постати све мање потребан. Вучићев режим, према његовом тумачењу, прелази из фазе скривене у фазу отворене капитулације. То значи да је раније било потребно више симулације, националних знакова, реторичког прикривања, док се касније капитулантски садржаји могу појављивати све непосредније. Политика симулације, по Ломпару, има „кристализујући карактер”: она припрема и учвршћује представе које ће у фази отворене капитулације постати јасније, снажније и делотворније.

Политика симулакрума поспешује процес претварања српског народа из „аутентичне нације” у „синтетичку нацију”. Аутентична нација, у овом контексту, почива на препознатљивим, историјски потврђеним и интегралним садржајима - синтетичка нација обликује се у кратком времену и одређена је регионалном свешћу. То значи да се српски идентитет, према Ломпаровом тумачењу, не укида директно, него се преобликује. Он се празни од историјске дубине, државног континуитета, културне вертикале и националне самосвести, а затим се уклапа у регионалне и постјугословенске оквире.

ПАСИВИЗАЦИЈА НАРОДА

Ломпар наглашава да у нормалној политичкој оријентацији постоји подела на принципијелне и прагматичне актере: једни чувају начела, други воде рачуна о могућем. Али у споју невладине и националне интелигенције дешава се нешто друго: то је спој супротстављених оријентација у истом кретању. Невладина интелигенција прихвата спољнополитички правац режима, а национална интелигенција прихвата његов унутрашњи систем моћи. Резултат није политички реализам, него пасивизација јавности.

Ломпар као пример те истовремености наводи истовремено откривање споменика Стефану Немањи и отварање питања правног уређења истополних заједница. Јер власт симултано храни различите публике: националну, глобалистичку, традиционалну, либералну. Ломпар ипак тврди да у таквом склопу компромис није могућ, јер једна страна има историјски, институционални и идеолошки јачи положај. Национални садржаји остају у домену симбола, док невладини садржаји продиру у стварне институционалне и административне токове.

КАРАКТЕР ЈЕ КЉУЧ

Позивајући се на Слободана Јовановића, Ломпар наглашава да се у идеолошким кризама борба води „пре свега, и више свега, карактером”. Зато он оштро критикује националну интелигенцију која непрестано призива херојски отпор, али сама остаје у позицији пасивности, комфора и анонимне критике. Његова оцена је да је лицемерје постало „привилеговани облик наше јавне свести”. То лицемерје постоји и код оних који јавно сарађују са режимом и код оних који га приватно критикују, али не желе да ризикују сопствени положај.

По Ломпару, у таквом систему привида свако нешто добија. Власт добија лојалност национално оријентисаних бирача. Невладина интелигенција види спровођење спољнополитичких циљева који су јој блиски. Национална интелигенција стиче некакве положаје, институционалну сигурност и могућност да себе убеди како режим ипак води неку скривену борбу.

У таквом поретку полуинтелектуалац није аномалија, него идеалан посредник: он има довољно националне реторике да прикрије капитулацију и довољно послушности да никада не угрози власт.

ПРОИЗВОДЊА ПРИВИДА

У таквој структури моћи лажна национална интелигенција има посебну функцију. Она није исто што и отворена невладина интелигенција, али није ни стварна национална интелигенција. Њена улога је посредничка: она треба да произведе привид да власт ипак води неку националну борбу, да иза њених поступака постоји нека скривена стратегија, да уступци нису капитулација, него тактика, и да критика режима са националног становишта није неопходна или је чак штетна. Ломпар зато каже да та интелигенција ствара привид који омогућава да се све „исцрпи и прође у буци и бесу”, док остаје прикривено да власт „сваки дан почини једну издају”.

Ломпар сматра да је режим од 2012. до 2020. године створио стање у којем јавност више нема снагу да разликује стварну политику од привида. То стање почива на прећутној сагласности двеју наизглед супротстављених оријентација: невладине и националне.

Никакве прокламације, манифестације, рекламне кампање, изјаве, спорадични документи и безначајно кадрирање не могу обезбедити алиби за учешће у таквој власти или јавну подршку која јој се даје: није довољно позивати се на добре намере, скривене планове или ограничене могућности. Ако неко подржава власт која, по његовом опису, спроводи политику националне лажи и културног самопорицања, онда сноси одговорност за њене исходе.

ПОТРЕБНА ЈЕ ОБНОВА

Ако се власт служи медијским насиљем, пропагандом, вербалним поживотињењем противника, ријалитизацијом јавности, административном зависношћу и компромитацијом националних тема, онда њен стварни циљ не може бити ни демократија, ни култура, ни национална обнова. Средства откривају циљ. У томе је Ломпаров методолошки закључак: не треба веровати речима власти, него посматрати њене поступке, избор кадрова, буџетске расподеле, институционалне навике и начин јавног говора.

По Ломпару, без обнове јавних норми, културног образовања, моралног васпитања и личне аутономије, национална политика остаје у рукама полуинтелектуалца. А када је национална политика у његовим рукама, она се претвара у привид: у манифестацију без последице и реторику без дела. То је, у Ломпаровом тумачењу, најдубљи облик националног пораза: не само губитак територије или политичког утицаја, него губитак способности да се истина препозна, јавно изговори и брани карактером.

„ПОЛИТИЧКИ ПРОГРАМ“ МИЛА ЛОМПАРА

У књизи „Манекени лажи“, Мило Ломпар је истакао и један политички програм, за који се бори „јавно заступаним схватањем да настане корелација грађанских и националних чинилаца унутар опозиционог деловања, како би се добила снажна полуга у притиску на режим, као и да се битне разлике преместе у интелектуални простор, да постану део подручја интелектуалаца који се споре, ударио сам на основну пропагандну матрицу власти.“

Зашто је то потребно? То је једини начин да се порази СНС политика „диригованог неспоразума“. Споразум између аутентично грађанског ( не другосрбијанског, које је криптобољшевичко ) и националног ( не напредњачко – популистичког, које је криминализовало и разорило друштво ) неопходан је услов за смену Вучић- Брнабић режима.

Ломпар предлаже. То и јесте једино што интелектуалац може. Као човек ван структура моћи, као интелектуалац који верује у национално и демократско, испунио је своју дужност.

Он каже:“Моја дужност је била да предложим оно што сматрам да је лековито за друштво у целини. Уколико мој предлог не буде имао успеха, вероватно ће се наставити смена једног доминантног модела њему супротним моделом: у дужим периодима времена. То значи да систем бинарних опозиција остаје потпуно одржив: са растућом спиралом насиља. Духовна ситуација времена, коју доводе до апсурда самозвани авангардисти, претвара се у полугу за тлачење националних традиција, до којих држи већина грађана. Упоришна тачка авангардиста је у страним чиниоцима, а традиционалиста у популистичком самопотврђивању. Тако се друштво креће прогресивно-регресивно, цик-цак, доле-горе, напред-назад: трулећи у свим аспектима, правним, културним, стручним. Арбитража страних чинилаца, који су вођени својим интересима (Рио Тинто), представља језичак на ваги. Авангардистима је неопходна да успоставе и одрже власт; традиционалистима да успоставе одржив однос са спољним чиниоцима.“

Циљ је равнотежа која је Србији насушно потребна:“Предлажем релативну равнотежу између духовне ситуације времена и националне традиције. Треба учити да се живи са разликама које су знатне. У релативно демократском амбијенту оне остају, као и сукоби, али се растварају у нормалнијем саобраћају: интелигенција води идеолошке спорове, власт и опозиција се сукобљавају око практичних садржаја живота. Тамо где се њихова кретања пресецају, где настаје чвор идеолошко-практичне природе, најбоље је ослонити се на већинско мишљење народа, које се демократски утврђује.“

Како би рекао отац Јустин Поповић – јасно и за савест комарца.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА: ВИДОВДАНСКИ ГОВОР МИЛА ЛОМПАРА 2025.

Већ више од стотину година из свих српских крајева, са свих српских крајина, долазе [ђаци] на Београдски универзитет. Његове зграде, његове учионице, мењале су се. Мењали су се и студенти, мењали су се и професори, али је Београдски универзитет остао симбол због ког су хиљаде и хиљаде људи заволеле Београд и Србију. Студенти су били они који су давали такт и импулс том осећању. Професори су их пратили.

Један од најчувенијих, најпопуларнијих, најславнијих, чувени хелениста Милош Ђурић, рекао је, кад су му понудили да потпише Апел српском народу, који је био апел да се заустави борба против окупационих снага: ’Не могу потписати, јер су они против којих треба да потпишем, многи међу њима, моји студенти.’ Због тога је отишао у Бањички логор, где је затекао многе међу њима: и били су тамо и они који су били на страни Равногорског покрета и они који су били на страни комунистичких бораца.  

Јер професори не деле своје студенте на леве и десне, на традиционалне и авангардне, него само гледају да ли у њима сија она светлост и онај пламен етике који је Милош Ђурић узео када је рекао једном свом колеги: ’Лако је теби да потпишеш, ти свираш у дипле, али ја предајем етику.’ А коју је то етику Милош Ђурић предавао? Он је написао књигу ’Видовданска етика’: била је то етика косовског опредељења. А шта је то косовско опредељење?

То су три ствари сплетене у један симбол и у једно значење: Лазарев избор, Вукова издаја и Обилићев подвиг. Те три ствари прате српску историју и сваки пут се појављују у њој са потпуно новом и неочекиваном снагом. Није, дакле, како злонамерно кажу, наше прослављање косовског опредељења никакво сећање на пораз, већ је то увек актуелни и спремни позив на подвиг. На Обилићев подвиг! А подвига има различитих: има подвига мирнодопских и ратних, има подвига грађанских и војних, има подвига против насиља и подвига за слободу. Та реч у корену је косовског опредељења и она је у корену духовне дефиниције српског народа. То је борба непрекидна – за слободу!

А какве слободе постоје данас и овде, ми видимо у томе што они стално хоће да заваде већ 35 година две слободе. Једна је унутрашња слобода. Шта то значи? То значи бити грађанин, то значи бити верски толерантан, то значи бити солидаран са свима. То значи поштовати законитост, а то значи поштовати Устав! А у Уставу је Косово и Метохија неотуђиви део Србије!

Постоји и она друга слобода, то је спољашња слобода! Она иде у два крака. Један: то је слобода наше државе Србије у односу са другима, колико је могуће и колико је реално, али неодступно! И друго, да се ни на овом скупу не заборави, то је слобода српског народа ван Србије: одбрана суверености Републике Српске, одбрана суверености Срба у Црној Гори, борба за српска национална права у Хрватској и Македонији. То је борба за српски интегрализам.  Нема одвајања! Не може се постићи унутрашња слобода, грађанска, без ове друге, спољашње слободе, али не може ни обрнуто: не може нас нико лагати да зато што постоји борба за спољашњу слободу, он може да спроводи терор над нашим главама.

Дакле, косовско опредељење је друго име слободе! А као што је Његош рекао Љуби Ненадовићу: ’Шта се Србија има бојати слободе, кад је она из слободе рођена!’ Београдски универзитет у сваком новом покољењу показује да се она увек поново и неугасиво рађа.

ПравдаВладимир ДимитријевићВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Лествица врлина по оцу Љуби Петровићу

Извор: Правда