Пише: Владимир Димитријевић
КО ЈЕ АЊА ФИЛИМОНОВА?
Ања Филимонова је руски историчар и аналитичар. Дипломирала је на Историјском факултету Универзитета Ломоносов, на катедри за историју Јужних и Западних Словена. Магистар је историјских наука (PhD). Дванаест година радила је као научни сарадник у Институту за словенске студије Руске академије наука, а четири године предавала на Универзитету за међународне односе (МГИМО (У) МИД РФ). Бивши је главни уредник сајта и руководилац српске подружнице Фонда стратешке културе. Главни је уредник сајта „Српски став“. Професор је Московског хуманитарног универзитета.
Изванредан је познавалац српске и југословенске историје. Између осталог, објавила је врхунску студију о ватиканском уобличавању савремене хрватске нације. Од почетка на српској страни, али објективно, непристрасно, sine ira et studio. Истински руски родољуб, што подразумева истинољубље када су братски односи Русије и Србије у питању. Тако је 2014. године рекла:“Да смо бранили Книнску Крајину, не бисмо добили Украјину.“
До 2017. године водила је српску страницу Фонда стратешке културе,окупивши око себе озбиљну групу сарадника и организујући низ научних скупова и изложби ( између осталог, и скуп о канонизацији Алојзија Степинца ). Због разобличавања и квазирусофилног квазипатриотског режима Александра Вучића, српска страна Фонда је 2017. године угашена. Одмах после тога, Ања Филимонова покреће сајт „Српски став“, на коме наставља да објављује текстове својих српских и руских сарадника, али и изврсне анализе које сама пише.
ЈАСНО И ГЛАСНО
Да бисмо наше читалаштво на то подсетили, објављујемо преглед њених најновијих ставова о ситуацији у Србији под влашћу СНС кловнократије. Филимонова не пише као неутрални посматрач, и уме да, када докаже чињенице, употреби снажне појмове као што су капитулација, окупација, колонијално управљање, глобализам, „другосрбијанство“ и издаја. Зато сам поносан што познајем Филимонову, што сам био и остајем њен сарадник, јер је она представник праве Русије која се не мири са маглом и привидима званичног Ћациленд Београда.
Јер, ако Вучићева кловнократија реално следи правне и институционалне механизме сарадње са НАТО-ом, пре свега SOFA и IPAP, има оперативну НАТО војну интеграцију кроз HELBROC, базу „Југ“, вежбе „Platinum Wolf“, „NATO–Србија“ и „Thracian Blade 2026“, прави спољнополитички заокрет према Украјини и врши културно-идентитетску трансформацију Србије, онда је јасно да актуелни студентски и грађански протести у Србији не испуњавају критеријуме сценарија „обојене револуције“. За Филимонову је главни парадокс у томе што се власт представља као жртва Запада, иако, према њеној оцени, управо она спроводи главни део западне агенде.
„ВУЧКОКРАТИЈА“: УКЉУЧИВАЊЕ У ЗАПАДНИ ПОРЕДАК
Србија се, упркос званичној политици војне неутралности и реторици о пријатељству са Русијом, постепено институционално, војно, спољнополитички и културно укључује у западни безбедносни и политички поредак. Филимонова тај процес назива „пузећом десуверенизацијом“. По њеном тумачењу, он се не одвија једним формалним актом, као што би било приступање НАТО-у, већ низом споразума, административних одлука, војних вежби, кадровских решења, уступака у косовском питању и промена у образовној и културној сфери. Зато се спољашња обележја државне независности задржавају, док се стварна способност Србије да самостално одређује своју безбедносну, дипломатску и националну политику постепено смањује.
О томе, сасвим јасно, код нас говори професор др Мило Ломпар у својој књизи „Манекени лажи“. Ломпар анализира Вучић-Брнабић власт као систем који повремено посеже за националним садржајима, али их држи на нивоу театралног, церемонијалног и пропагандног. Национални садржаји се јављају као манифестације, споменици, пригодни говори, декларације и симболички гестови. Али власт, по Ломпару, не чини оно што би била суштина националне политике: не мења „очврслу административну структуру” која је испуњена невладиним и другосрбијанским садржајима и не успоставља стварну културну стратегију. Она не штити ћирилицу и не ствара институционалну основу националне самосвести. Она национално употребљава, али на начин злоупотребе, која наноси трајну штету решењу свих битних националних питања, од политике, преко економије, о културе.
Све то иде на руку НАТО преобликовању српског идентитета и претварању Србије у индијански резерват. „Весели се, српски роде, док авети коло воде!“
КОСОВО И МЕТОХИЈА НЕСТАЈУ ИЗ СРБИЈЕ
Косовско питање представља кључну тачку издаје Србије у Вучићевом режиму. Филимонова полази од догађаја који, по њој, показују да Србија више није способна или није вољна да заштити сопствене грађане и институције на Светој Српској Земљи. Она подсећа на позиве које, ових дана, приштинске институције упућују бившим припадницима српске војске и полиције због наводних ратних злочина, као и захтев да запослени у српским школама, болницама и другим установама на Космету прибаве дозволе за боравак и документа приштинског система. Управо су школа и здравство последњи ослонци институционалног присуства Србије на Светој Земљи, па њихово потискивање означава завршну фазу уклањања српске државности са терена.
Одговорност за такво стање Филимонова не приписује само отетој и под Куртијеву власт стављеној Приштини, НАТО-у или Европској унији. Главни део кривице везује за континуитет политике Београда од Бориса Тадића до Александра Вучића. Као кључне етапе она издваја Споразум о стабилизацији и придруживању као танатофилни пут у ЕУ, споразум о интегрисаном управљању прелазима, Бриселски споразум из 2013, Вашингтонски споразум из 2020. и Бриселско-охридски процес из 2023. године. Сваки наредни документ проширивао је прихватање приштинског НАТО правног поретка и претварао раније фактичке уступке у трајне институционалне чињенице.
О БРИСЕЛСКОМ СПОРАЗУМУ
Најзначајнијом прекретницом Филимонова сматра Бриселски споразум. Она наглашава да у његовом тексту нема позивања на Устав Србије, српске законе или Резолуцију 1244, док се говори о „косовским законима“ и централним властима у Приштини. После тога, полиција, правосуђе, царине, матичне књиге, катастар, телекомуникације и локални избори постепено су интегрисани у систем „Косова Репубљик“. Српско становништво на северу Свете Земље било је подстицано или приморавано да учествује на изборима које организује Приштина, а „Српска листа“ је створена од стране Александра Вучића као политички механизам контроле Срба унутар НАТО арбанашког окупационог система.
Филимонова посебно истиче симболичко преобликовање простора и историјског памћења. Промена назива улица у Северној Митровици, афирмација Исе Бољетинца и означавање српских православних светиња као „косовских“ или „албанских“ нису изоловани инциденти, већ део процеса у којем се српско присуство уклања и из институција и из колективног сећања. Губитак Свете Земље није територијални или дипломатски неуспех, него удар на историјско, духовно и идентитетско језгро српског народа.
У СЕНЦИ НАТО ПАКТА
Филимонова највише аналитичке пажње посвећује споразумима SOFA и IPAP, које тумачи као правну инфраструктуру ограничења српског суверенитета. SOFA, односно споразум о статусу снага, у општем смислу уређује положај страних војника на територији државе домаћина. НАТО је добио имунитет припадника страних оружаних снага, слободу кретања људства, технике и терета, као и приступ инфраструктури и логистичким ресурсима. По Филимоновој, такав режим ствара привилегован правни простор за НАТО и смањује домет домаћег законодавства.
Кључни поступак у њеној аргументацији јесте поређење SOFA и споразума о логистичкој подршци са Прилогом Б из преговора у Рамбујеу 1999. године. Филимонова подсећа да је југословенска делегација уочи напада западних злочинаца одбила захтеве за широк имунитет НАТО особља, слободно кретање преко целе територије и ослобађање од царинских и пореских обавеза. Србија је шеснаест година касније, без непосредне војне принуде, прихватила све НАТО привилегије којима је признала коначну окупацију Косова и Метохије и стала на пут коначног губитка суверенитета. Одатле Филимонова изводи закључак да је оно што је 1999. одбијено као окупациони захтев касније прихваћено под називом техничке и логистичке сарадње.
ПОД ВЛАШЋУ НАТО ПАКТА
IPAP, Индивидуални акциони план партнерства, јесте највиши облик сарадње са НАТО-ом испод формалног чланства. Филимонова наглашава да он не обухвата само војску, већ и спољну политику, безбедносне институције, економију, информисање и образовање. Посебно проблематичним сматра то што IPAP није прошао класичну парламентарну ратификацију, већ је спроведен као политичко-административни план. Тиме је избегнута широка јавна и скупштинска расправа о обавезама које Србија преузима.
У конкретном садржају IPAP-а Филимонова издваја реформу Министарства одбране и Генералштаба према НАТО стандардима, развој интероперабилности, евалуацију одбрамбених планова, усклађивање заштите поверљивих података и јавне кампање за побољшање слике о НАТО-у. Посебно критички тумачи програме уништавања „вишкова“ наоружања и хармонизацију комуникационих и логистичких система, јер у томе види губитак способности за самостално војно планирање. Законски акти из 2015. и 2016. године, којима су уређени кретање, имунитети, пореске привилегије и логистичка подршка НАТО структурама, за Филимонову представљају завршетак институционалне припреме за дубљу оперативну интеграцију.
Ало, централа! Све је то урадио „РУСОФИЛ ВУЧИЋ“. Да, да, све је то урадио Вучић!
ВОЈНА НЕУТРАЛНОСТ КАО НАТО ОПЕРАБИЛНОСТ
Филимонова прати прелазак са правних споразума на конкретну војну праксу, јер се стварни војни статус једне земље не мери декларацијама, већ командним процедурама, обуком, логистиком и способношћу јединица да делују у заједничким формацијама. Зато чланство Србије у борбеној групи HELBROC од 2017. године значи важан корак укључивања Војске Србије у систем планирања који се ослања на стандарде ЕУ и НАТО-а. По њој, српски официри и штабови усвајају туђе оперативне протоколе, а војска постепено губи аутономни модел командовања и образовања.
База „Југ“ код Бујановца има посебно место у НАТО окупационој архитектури. Она је развијана уз сарадњу са Националном гардом Охаја и постала је центар за обуку јединица које учествују у међународним мисијама. Годишње вежбе „Platinum Wolf“ Филимонова види као дугорочни механизам навикавања Војске Србије на западне процедуре, заједничко командовање и мултинационалне операције. Куповина западне технике, укључујући француске авионе „Рафал“ и хеликоптере „Ербас“, такође је технолошко удаљавање од Русије и везивање за западне системе одржавања, обуке и снабдевања.
СРБИЈА ЈЕ НАТО, ЗАР НЕ?
Посебну тежину има вежба „NATO–Србија“, одржана у мају 2026. године у бази „Југ“ и на полигону „Боровац“, у којој су учествовали су припадници Војске Србије и војски више чланица Алијансе, уз планере и посматраче из ширег круга западних држава. Вежбани су заштита базе, контрола конвоја и контролних пунктова, кретање јединица, управљање масовним окупљањима и борба у урбаном простору. Филимонова НАТО вежбу близу Косова и природу задатака тумачи као симболично затварање круга: српска војска се обучава са НАТО-ом за контролу простора на граници сопствене покрајине коју је Београд, по њој, већ институционално предао.
То ни Динко Грухоњић не би смислио. Али је смислио Вучић, Александар. Онај „патриота“ који се бори против „страних плаћеника“ из студентског покрета.
ТРАЧКО СЕЧИВО НАТО ПАКТА И НОЖ У ЛЕЂА РУСИЈИ
Вежба „Thracian Blade 2026“ у Бугарској је још виши ниво борбене интеграције. У њој су посаде Ми-35 и H145M увежбавале ваздушну подршку, трагање и спасавање, обезбеђење колона, деловање у урбаном окружењу и супротстављање ваздухопловству и противваздушној одбрани условног противника. Учешће Европске агенције за одбрану и центра за тактичку обуку у Португалији Филимоноа назива уступањем „интелектуалног суверенитета“, јер се образовање кључног кадра преноси на спољне институције. Њен крајњи закључак гласи да је војна неутралност остала средство политичке комуникације, док се у стварној организацији војске развија компатибилност са НАТО-ом.
НАТО војна интеграција СНС кловнократског режима непосредно је повезана са погоршањем односа Србије и Русије. По Филимоновој, мораторијум на војне вежбе после 2022. године примењиван асиметрично: сарадња са САД и другим западним земљама обновљена је, док су заједничке активности са Русијом остале ограничене. Истовремено, набавка наоружања све више се усмерава на Француску, Израел и Кину, а српски пилоти и официри обучавају се у западним центрима. То је практично раскидање са моделом ослањања на руску војну технологију и доктрину.
УКРАЈИНА ЗДАЈ!
Посебна тема су Вучићеве испоруке муниције и наоружања Украјини преко посредничких држава. Филимонова прихвата оцене руских извора да је српска војна индустрија укључена у сложене ланце снабдевања, тако да се роба формално продаје трећим земљама, а затим завршава у украјинским оружаним снагама. Објашњења власти да Србија мора чувати производњу, радна места и извозне приходе су бедно квазиекономско оправдање за политику која је фактички супротна руским интересима. Подршку санкцијама Белорусији и смањење трговинске размене са Русијом видимо као показатеље дугорочног удаљавања.
За спољнополитичку прекретницу Филимонова проглашава Самит Украјина–Југоисточна Европа у Дубровнику 9. октобра 2024. године. Србија је прихватила декларацију која подржава територијални интегритет Украјине у међународно признатим границама, осуђује руску агресију и позива на наставак помоћи Украјини. Филимонова истиче и присуство Вјосе Османи, оцењујући да је учешће председника Србије на истом форуму допринело међународној легитимизацији Косова. Дубровачку декларацију зато представља као тренутак у којем је политика „две столице“ изгубила стварни садржај.
ДУХОВНА БОРБА ОКО СВЕТЕ ЗЕМЉЕ
Културна борба највидљивија је у питању косовске баштине. Означавање српских манастира као „косовског наслеђа“, промена топонима и покушаји да се поједине православне цркве прикажу као албанске за Филимонову значе одвајање светиња од народа и Цркве који су их створили. Она тај процес повезује са ширим историјским моделом стварања нових националних и црквених идентитета на Балкану, укључујући македонски и црногорски случај. Циљ тог преобликовања, према њој, јесте смањивање српског етничког, духовног и геополитичког простора.
Филимонова пројекат „Отворени Балкан“ тумачи као прикривени оквир за јачање албанског фактора и стварање инфраструктурног коридора погодног за НАТО. Она „Велику Албанију“ не види само као национални албански посао, већ као средство трајног одвајања Србије и Русије од јадранско-медитеранског простора. Коначни исход културне десуверенизације био би народ који задржава фолклорна обележја, али губи историјску свест, политичку вољу и способност колективног отпора.
ВУЧИЋ – БРНАБИЋ РЕЖИМ И ДРУГОСРБИЈАНСТВО
Филимонова с пуним правом тврди да је српски идентитет главна препрека потпуном геополитичком преобликовању Србије, јер је традиционално везан за Косовски завет, православље, ослободилачку историју и блискост са Русијом. Зато се политичка десуверенизација, по њој, мора допунити променом образовног и културног обрасца.
Као носиоца такве промене означава идеологију „другосрбијанства“, коју тумачи као системски нихилизам према српској историји, Косову, традиционалним вредностима и руско-српским везама. Јасно је да су ставови који су некада припадали маргиналном делу невладиног сектора постепено постали део званичне политике. У том контексту се налазе стране издавачке куће у школском систему, одатле утицај западних фондација, промене у академским институцијама и кадровски успон технократа који су професионално формирани у међународном невладином и евроатлантском окружењу.
Ана Брнабић је симбол тог кадровског модела. Филимонова њен рад у USAID-у и NALED-у, образовање у Великој Британији и јавне ставове о односима са Русијом тумачи као доказ стварања политичке елите чији је примарни референтни оквир међународни, а не национални. Слично томе, ангажовање Тонија Блера и Вилијама Монтгомерија као саветника Врховног СНС Кловна види као замену домаћег политичког мишљења англосаксонским стратешким утицајем.
ЗАШТО НАС ФАРБАЈУ „ОБОЈЕНОМ РЕВОЛУЦИЈОМ“?
Да ли је у Србији на делу „обојена револуција“, коју је Вучић, каже, одавно победио?
Као и сваки прави научник, Филимонова настоји да прецизно одреди појам „обојене револуције“. Она се противи употреби тог израза за сваки масовни протест против власти. Јер обојена револуција није спонтано незадовољство, већ временски ограничена и споља подржана операција смене режима. Њене компоненте су припремљена мрежа активиста, страно финансирање и обука, препознатљива симболика, медијска координација, резонантни окидач, стварање паралелног легитимитета, јасно профилисан лидер и брза парализа државног апарата.
Као интелектуалног претечу овог модела имамо Џина Шарпа и његову систематизацију метода ненасилног отпора. За Филимонову је важна и улога Института Алберта Ајнштајна и западних фондација, затим мрежна организација активистичких ћелија, употреба друштвених мрежа, симболичких боја, парола и масовних медијских слика. Филимонова инсистира на разлици између дугорочне „меке моћи“ и обојене револуције као политичког блицкрига – јер, ако промена власти није изведена у кратком року, операција губи динамику, држава се прилагођава, а покрет се распада или прелази у други облик сукоба.
ШТА ЈЕ БИЛО „ОБОЈЕНО“?
Да би поткрепила своју аргументациону типологију, Филимонова нуди широку историјску панораму. Као ране претече наводи „Жуту револуцију“ на Филипинима 1986. и „Плишану револуцију“ у Чехословачкој 1989. године. Централни модел види у 5. октобру 2000. у Србији, где су „Отпор“, западно финансирање, медијска мобилизација, јединствена симболика и одбијање дела безбедносног апарата да брани власт омогућили брзу смену Слободана Милошевића. По њеном приказу, искуство „Отпора“ касније је институционализовано у организацији CANVAS и извозило се у Грузију, Украјину, Киргизију и друге земље.
Следе примери „Револуције ружа“, „Наранџасте револуције“, „Револуције лала“, покушаја у Белорусији и Ирану, „Арапског пролећа“, Еуромајдана, хонгконшких протеста, Јерменије, Венецуеле, Казахстана и новијих дигитално координисаних протеста. Без обзира на разлике, Филимонова као сталне маркере издваја кратко трајање, јасан политички циљ, оперативну координацију, симболичку унификацију, алтернативног лидера и спољну институционалну подршку. Тај модел затим користи као аналитичку матрицу за процену протеста у Србији.
КО ЈЕ ОВДЕ „ОБОЈЕН“?
Вучићев НАТО режим се према Србима понаша као да су „обојени“, то јест „црње“ Новог светског поретка. Зато је капоу концлогора Србија, маскирно одевном у заставу ове државе и удруженог са Ћациленд бандом / бендом ( зависи какву музику преферирате ) све дозвољено, а пре свега уставоубиство, премлаћивање студената, хапшење неподобних, уништење медијских слобода и сваког облика демократије. Али, то што су Срби под окупацијом постали „обојени“ робови, не значи да је пред нама „обојена револуција“. Реч је о аутентичној побуни оних који не желе да буду „парије“ под чизмом НАТО окупације. Можда бисмо студентски покрет могли назвати „револуцијом обојених“.
Према Филимоновој, актуелни студентски и грађански протести у Србији не испуњавају већину поменутих критеријума по којима би нешто било „обојена револуција“. Најпре, они трају предуго и развијају се у таласима. Класична обојена револуција мора брзо да концентрише ресурсе и произведе одлучујући политички слом. Вишегодишње шетње, блокаде, локалне акције и периоди слабљења интензитета не одговарају логици операције која зависи од изненадности, психолошког шока и брзог распада владајуће елите. Продужено трајање омогућава власти да се прилагоди, прати токове новца, идентификује организаторе и консолидује безбедносни апарат.
СТУДЕНТИ КАО КОЛЕКТИВИ АПИС?
Протести немају јединственог харизматичног лидера, владу у сенци или фигуру коју би западне државе признале као алтернативни центар власти. Организација је хоризонтална, а студентски пленуми и локалне групе доносе одлуке децентрализовано. Нема јединствене боје, симбола или пароле која би имала улогу политичког бренда сличног песници „Отпора“, ружама, наранџастој боји или заставама ЕУ на Мајдану. Не постоје ни трајна шаторска насеља са развијеном логистиком, нити видљива инфраструктура за брзо преузимање институција.
Као озбиљан научник, Филимонова тражи доказе о оперативној спољној контроли, а не опште тврдње о присуству страних медија, невладиних организација или коришћењу Телеграма. За озбиљну квалификацију обојене револуције били би потребни проверљиви финансијски токови, упутства страних координатора, затворени командни канали, наменско финансирање лидера и план преузимања власти ( а не пропагандни идиотизми „Пинка“ и „Информера“, који служе само као шибицарски медијски трикови власти ). Уколико власт Врховног Кловна поседује такве доказе, зашто нису покренути одговарајући поступци? Њено иронично образложење гласи да би потпуно одсуство материјалних трагова после тако дугог и масовног протеста подразумевало готово невероватну конспиративну способност стотина хиљада учесника. Једном речју, студенти би постали „колективни Апис“.
СТРАНИ УПЛИВ ЈЕ МОГУЋ, АЛИ...
Филимонова не искључује могућност да стране службе покушавају да утичу на протесте или да их накнадно преузму. Она то сматра уобичајеним понашањем великих сила према сваком значајном политичком покрету у земљама за које су заинтересовани. Ипак, треба правити разлику између порекла протеста и покушаја његовог „киднаповања“. По њој, узрок незадовољства лежи у тешкој корупцији, уставоубилачком деловању кловнократских властодржаца, СНС косовској политици издаје, „еколошким“страховима у вези са литијумом и осећању да се земља распродаје. Спољни актери могу покушати да искористе тај талас, али га нису нужно створили.
НАСТАНАК НАПРЕДЊАКА И НЕСТАНАК СРБИЈЕ
Да би објаснила зашто сматра нелогичном тезу да Запад организује револуцију против Александра Вучића, Филимонова реконструише настанак Српске напредне странке. Раскол Српске радикалне странке 2008. године био је стварање нове политичке формације која је задржала национално бирачко тело, али је прихватила европске интеграције и спремност на компромис о Косову. Она нас подсећа на контакте Томислава Николића, Небојше Стефановића и других представника нове странке са западним дипломатама, као и оцене да је СНС добио медијску и политичку подршку јер је могао да спроведе одлуке које отворено прозападне странке нису могле да наметну патриотски оријентисаном становништву.
У том смислу, Филимонова Вучићев политички успех објашњава способношћу да националну и русофилску реторику споји са практичним спровођењем евроатлантске политике. Бирачком телу се представља као човек који тактички маневрише и купује време, док стварни резултати обухватају Бриселски споразум, интеграцију севера Косова у приштинске институције, SOFA, IPAP, војне вежбе са НАТО-ом, слабљење односа са Русијом и прихватање западних економских и културних пројеката.
МИТ О „ОБОЈЕНОЈ РЕВОЛУЦИЈИ“, ОПЕТ
Због тога тезу о Вучићу као мети западне „обојене револуције“ Филимонова сматра лишеном и евиденције и лоике. Запад, по њој, нема разлог да руши власт која испуњава кључне стратешке захтеве НАТО Империје. Евентуална замена Вучић-Брнабића другом фигуром била би техничка ротација унутар истог система, можда зато што садашњи лидер одлаже формално признање Косова или настоји да непристојно дуго „гура“ сопствени политички опстанак. За такву смену, тврди Филимонова, нису неопходни сложени улични сценарији - довољни су притисак на политичку и економску елиту, медијска подршка алтернативи и институционалне полуге које Запад већ поседује.
Мит о „обојеној револуцији“ зато има пре свега улогу пред СНС бирачима у Србији. Њиме се сваки протест представља као напад на државу, а критика власти као рад за стране интересе. Патриотским бирачима оболелим од миопије ( кратковидости, на српском ) нуди се лажна дилема: Вучић-Брнабић можда није добар, али би његов пад наводно отворио пут још горим, непосредно прозападним снагама. Филимонова сматра да се тим страхом од понављања 5. октобра прикрива чињеница да актуелна власт спроводи сличан програм постепеније, ефикасније и са националном реториком: „права обојена револуција“ већ се одвија одозго, као тиха демонтажа суверенитета коју спроводи сама Вучић-Брнабић власт.
ПРИВИДИ И СТВАРНОСТ У СРБИЈИ
Филимонова је прави, научнички објективан, аналитичар: она чита појединачне догађаје као делове јединственог, дугорочног процеса. Једна војна вежба се не посматра изоловано, већ у низу са „Партнерством за мир“, IPAP-ом, SOFA споразумима, реформом Генералштаба, набавком западног наоружања и обуком српских официра у иностранству. Слично томе, промена назива улица у Косовској Митровици и начин представљања српских манастира као „косовског наслеђа“ добијају значење тек када се уврсте у шири образац идентитетског преобликовања.
Јасно је да суверенитет није само формални елемент у дефинисању државе, него практична способност да та иста држава контролише територију, безбедносни систем, институције, кадрове, информације и стратешко памћење. Филимонова зато непрестано упоређује званичне формулације са последицама: „партнерство“ са командном зависношћу од НАТО пакта, „дијалог“ са преносом надлежности на НАТО арбанашку окупациону власт, „неутралност“ са интероперабилношћу у оквиру НАТО пакта, а „борбу против обојене револуције“ са дискредитацијом побуне младих и нормалних против наказног криминалног режима СНС кловнократије.
И све је јасно: губитак суверенитета најпре се нормализује правним и административним средствима, затим постаје војна пракса, а на крају се учвршћује променом јавне свести.
ДРЖАВОЛИКОСТ БЕЗ ДРЖАВЕ
Формална државност може опстати и онда када је суштинска политичка самосталност радикално ( од радикала до напредњака ) ослабљена. Србија има устав, институције, војску и дипломатску службу, али су кључни правци њиховог деловања одређени спољним стандардима, обавезама и зависностима. SOFA и IPAP су ту да омогуће правни и административни оквир издаје, а интероперабилност, вежбе и заједничка обука са НАТО пактом стварају оперативну зависност. Косовски споразуми преносе елементе државности на Приштину. Спољнополитичке декларације и војноиндустријски токови удаљавају Србију од Русије. СНС злоупотреба националне реторике уз издају националних интереса слаби заветни образац понашања који би том процесу могао да пружи отпор.
Централни политички механизам јесте „двострука комуникација“ власти. Према Западу се показује кооперативност, прихватају се стандарди и испуњавају обавезе. Према домаћој јавности и Русији опстаје говор о војној неутралности, традиционалном пријатељству и одбрани националних интереса. Та комбинација омогућава да се крупне промене спроводе постепено, без јасног тренутка у којем би јавност могла да препозна потпуни заокрет и организује отпор.
СТУДЕНТИ ПОБЕЂУЈУ? ИЛИ СРБИЈА НЕСТАЈЕ?
Баш зато студентски и грађански протести имају пресудно значење. Филимонова их не идеализује и признаје да могу постати предмет страног утицаја, али њихово порекло види у унутрашњој кризи легитимитета издајничке Вучић – Брнабић власти. Протести су реакција друштва на корупцију, разградњу установа, издају Свете Змеље, економску зависност и осећај губитка будућности код младих, који и јесу једина будућност Србије. Означити их унапред као „обојену револуцију“ значи одузети грађанима политички субјективитет и свести свако незадовољство на манипулацију тајних служби.
Уколико се не пружи системски институционални и ванинституционални отпор Вучић – Брнабић режиму, Србија ће постати „регионални администратор“ који извршава захтеве већих центара моћи, док ће њен национални идентитет бити сведен на фолклор без политичке снаге. ( Постајемо Индијанци, „обојени“ играчи уз ватру и камене секире у Ћациленд резервату, са све песмом „Весели се, српски роде“ ). Јер, губитак Косова и Метохије није завршетак једног територијалног спора, већ тачка после које се мења сама суштина српске историјске свести.
Морамо кренути путем обнове националне политике, самосталног војног и дипломатског мишљења, заштите културне баштине и критичког разликовања стварног страног мешања од аутентичног друштвеног отпора. Није довољан једнократни политички преокрет, него је потребно да се окупирана територија Србије претвори у државу Србију. Сваки споразум и свака војна или културна иницијатива се процењују на основу тога да ли повећавају способност Србије да самостално одлучује и да ли истовремено чувају њен историјски континуитет. Управо та способност, а не државоликост без државе, јесте стварно мерило суверенитета.
ЗА КРАЈ
Русија је последњи спољни ослонац српске националне политике, али је руска власт предуго прихватала Вучићеву реторику о братским односима иза које је стајало „дупло голо“. Филимонова сматра да Москва подржава власт у Београду мање због њеног проруског курса, а више из страха да би алтернатива могла бити отворено антируска. Ипак, по њеном мишљењу, таква политика одлаже суочавање са чињеницом да Србија постаје логистички, дипломатски и идеолошки део западног НАТО фронта. „Неутралност“ у том контексту функционише као унутрашња политичка декорација, док су стратешке одлуке све више усклађене са Бриселом и Вашингтоном.
Анализе Филимонове су доказ да у Русији има људи који јасно виде и доследно мисле. Она је, бар за потписника ових редова, нека врста „руског Ломпара“, који такође јасно види и доследно мисли „на домаћем терену“. И као што овдашња ЕУ – НАТО опозиција кличе „Само не Ломпар“, настојећи да студенте одучи од национално – демократског схватања будућности земље Србије ( чиме се сасвим уклапа у СНС кловнократски наратив ), тако ће и домаћи Вучићеви „русофили“ вероватно рећи:“Само не Филимонова“. Што се мене тиче, завршавам ускликом ( у исти мах и ускличником ):“Српска сестро Ања, на многаја и благаја љета!“
УПУТНИЦЕ ( 12.7.2026. године )
1.Проблем институционалне и идеолошке десуверенизације Србије кроз механизме SOFA и IPAP https://srpskistav.com/autorski-tekstovi/%d0%bf%d1%80%d0%be%d0%b1%d0%bb%d0%b5%d0%bc-%d0%b8%d0%bd%d1%81%d1%82%d0%b8%d1%82%d1%83%d1%86%d0%b8%d0%be%d0%bd%d0%b0%d0%bb%d0%bd%d0%b5-%d0%b8-%d0%b8%d0%b4%d0%b5%d0%be%d0%bb%d0%be%d1%88%d0%ba%d0%b5/
2.Војна десуверенизација Србије: преко HELBROC и „Thracian Blade“ ка заједничким општовојним и полицијским операцијама...
3.Културно-идентификациони инжењеринг и „међународни интерфејс“ десуверенизације Србије
4. „Универзум обојених револуција“, или дисонанса означавања прозападног режима као жртве Запада
Правда
Владимир ДимитријевићВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Од ђубришта ка замку - да ли је могућ препород Србије?Извор: Правда
