ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Од ђубришта ка замку - да ли је могућ препород Србије?

Пише: Владимир Димитријевић

„МЕНАЏМЕНТ ПЕРЦЕПЦИЈЕ“

Српско друштво већ дуго живи у стању дубоке пометње, у простору у коме се стварни проблеми непрестано прекривају привидима, аферама, медијским представама и организованим „расејавањем пажње“. Та техника јавног управљања свешћу заснива се на сталном премештању пажње са кључних питања на споредне, бизарне или вештачки произведене теме. Када се отвори питање државног пропадања, уставног поретка, Косова и Метохије, образовања, демографског слома или криминализације институција, јавни простор се одмах испуњава јефтиним спектаклима који имају задатак да замагле основну стварност. У таквом поретку лажи јавност се замара, памћење се скраћује, а политички живот се претвара у низ контролисаних шокова. Управљање перцепцијом постаје један од главних механизама власти, јер власт која нема озбиљан одговор на питање сопствене одговорности мора непрестано да производи заменске теме.

ВУЧИЋЕВИ ШИБИЦАРИ И ПРОИЗВОДЊА ПРИВИДА

Таква техника није нова, али је у нашем времену доведена до степена у коме постаје свакодневни начин владања. Када се постави питање издаје Косова и Метохије, урушавања правног поретка или моралне деградације државе, одговор власти долази у облику увреде, скандала, указивања на лажне опасности или медијског циркуса. Суштина се склања, а јавност се гура у блато у коме се десет дана расправља о ономе што је уређена пропагандна машинерија намерно избацила у први план. Тај механизам личи на шибицарску превару. Једни играју улоге наивних добитника, други увлаче жртву у игру, трећи праве гужву, а цела представа има један циљ, да човек изгуби способност да види где се налази стварна куглица. Политички шибицарски режим живи од те збрке, од непрестаног померања пажње, од чињенице да уморан човек више нема снаге да разликује суштинско од споредног.

Тако се уместо разговора о одговорности добија непрестано умножавање јефтиних, фарсичних представа. Једна тема се подиже до нивоа државног питања, затим се брзо троши, а потом се замењује новом, још бесмисленијом. Тај поступак постепено мења саму структуру јавног мишљења. Грађанин више не прати стварни ток догађаја, него ритам наметнутих узбуђења. Јавност се навикава на кратке ударе страха, подсмеха, увреде и моралне панике, па губи способност да стрпљиво прати један проблем до краја. Управо ту настаје простор у коме власт пориче своју одговорност и купује време.

Шок за шоком, до потпуне исцрпљености.

ДОКТРИНА ШОКА

У својој књизи из 2007. године, „Доктрина шока“, Наоми Клајн тврди да се наметање канцер – капитализма и терора слободног тржишта спроводи путем искоришћавања дезоријентације јавности након великих криза попут ратова, насилних свргавања власти или природних катастрофа. Реч је о успону „капитализма катастрофе“, када марионетске власти и мегакорпорације искоришћавају националне трауме да би унапредиле непопуларне економске агенде.

Када друштва доживе колективну трауму (природне катастрофе, терористичке нападе или економске кризе), становништво постаје дезоријентисано, уплашено и рањиво на манипулацију. Користећи ову шокираност, политички лидери спроводе радикалне методе слободног тржишта – као што су масовна приватизација, дерегулација и смањење социјалних услуга – које би грађани обично одбацили током нормалних времена. Неограничена слобода тржишта не иде руку под руку са демократијом. Уместо тога, спровођење екстремистичко - терористичке корпоративне агенде често захтева принуду, насиље или ванредно стање како би се заобишла јавна дебата. Наоми Клајн показује како је ова доктрина примењивана широм света током последње четири деценије.

Под диктатором Аугустом Пиночеом, „Чикашки момци“ (економисти које је обучавао Милтон Фридман) спровели су прву економску „шок терапију“ великих размера уз претњу терором, након бруталног војног пуча. Председник Борис Јељцин је искористио распад Совјетског Савеза да убрза масовне приватизације. Ово је изазвало хиперинфлацију и омогућило добро повезаним олигарсима да купују државну имовину на распродаји. Америчка инвазија Ирака и кампања бомбардовања ради изазивања „шока и страхопоштовања“ праћена је радикалним економским насиљем Пола Бремера, који је отпустио ирачке државне службенике и продао на аукцији државну индустрију.

Искоришћавајући ураганаска разарања у Њу Орлеансу 2005, влада и корпоративни актери су заобишли обнову јавног школског система и стамбеног простора, намећући чартер школе и приватне стамбене објекте.

Режим Александра Вучића је типичан режим шока, који Србију држи у стању контролисаног хаоса, док сви ресурси не буду распродати и свака алтернатива уништена.

Коме то није јасно, ништа му није јасно. Некима није јасно јер су глупи ( таквих је мање), а некима „није јасно“ јер имају користи од режима ( макар какве, од сендвича до лепо плаћених медијских позиција – тако је могуће бити платониста који хвали „Пинк“ и „Информер“ као стубове слободног новинарства ).

ОХЛОКРАТИЈА, ВЛАСТ НАЈГОРИХ

Вучићеву власт држи, пре свега, НАТО Запад. То им је најбољи начин да сатру Србију.

Још 28. маја 2017. године Марко Танасковић је на свом фејсбук профилу објавио сушту истину:“Пре извесног времена, на једној кућној журци, имао сам необично занимљив и искрен разговор са бившим дипломатом једне изузетнио утицајне западне земље, који се сада бави бизнисом у региону. Обојица смо били мало више попили, додуше ипак он више него ја, што му је додатно развезало језик. У једном тренутку, упитао сам га сасвим отворено: “Зашто у Србији помажете и на власт доводите само најгоре људе?“ Размислио је на тренутак па ми је одговорио врло недипломатски: “Први разлог је очигледан, људи без квалитета и људи који имају слаб карактер и они склони корупцији су најпослушнији и са њима је лако манипулисати. А други разлог, хм, па како да ти кажем, ми том негативном селекцијом плански убијамо самопоштовање народа и осећај патриотизма међу будућим генерацијама.  Када виде какви све испливавају на површину, млади се разочаравају, почињу да мрзе сопствену земљу и страни утицај прихватају као нешто сасвим нормално, па чак и пожељно“…

Ето кључа да се откључа Вучићева тајна.

То је режим непосредног србоубиства.

Демографска стварност Србије посебно открива дубину кризе коју је режим изазвао. Народ који све чешће одлази на сахране, а све ређе на свадбе, живи у доба постепеног нестајања.

Тај процес не настаје само због економског стања, мада економија има свој удео у слому, него због губитка поверења да живот у заједници има будућност. Када млад човек не види правду, сигурност, поредак и могућност достојанственог рада, он природно тражи други простор у коме ће његова енергија имати смисла. Зато је демографија увек и морално питање, јер народ остаје жив онда када верује да има због чега да рађа, гради и трпи.

Изгубили смо вољу за животом.

Вучићев режим нам у томе здушно помаже.

СТУДЕНТИ ПРОТИВ СЛОМА

Србија пропада пред нашим очима, а друштво се понаша као да ће се основне ствари саме од себе решити. Ипак, чињеница да су студенти изашли на улицу и да су успели да одрже један дуготрајан отпор показује да друштво није мртво. Тај покрет не захтева еуфорију, нити га прати наивно очекивање да ће се све одједном променити. Његова вредност налази се у томе што сведочи да у народу још постоји жива енергија отпора, способност да се каже да стварност није нормална и да се та ненормалност више не прихвата као судбина.

Студентски покрет добија најјаче значење када се разуме као уставобранитељски покрет. Његово језгро не налази се у партијској логици ствари, него у захтеву да се држава врати сопственом правном поретку. Устав није формалност која се помиње у свечаним приликама. Он представља основни израз државног постојања. Када се Устав поништава, држава се претвара у територију којом управљају интереси, страхови и приватне мреже моћи. Зато је питање Косова и Метохије у основи уставно питање. Оно није кафанска тема за родољубиво надгорњавање, него питање правног и историјског идентитета државе. Ако је Косово и Метохија уставно-правно део Србије, онда свака политика која га постепено предаје туђинској власти задире у само језгро државности.

Студенти су уставобранитељи, Александар Вучић је уставоубица.

Зато су студенти, опет и опет, на Видовдан 2026. у Краљеву јасно рекли да су за Косово и Метохију као саставни део Србије.

Питање Косова и Метохије јесте уставно шитање, али и питање мистичко. Од одговора на то питање све нам зависи. Јер, Косово и Метохија у српском искуству имају значење које одавно превазилази обичну територијалну причу, пошто обухвата заветну вертикалу и непрекинуту везу народа са сопственим пореклом. То је свети простор у оном смислу у коме су то Света Гора, Кијево-Печерска лавра или Јерусалим. Земља освештана мученичком крвљу не постаје предмет трговачке погодбе без последица. У историји народа постоје поступци који остављају траг крваво дубљи од дневне политике. Вучић може себе да убеђује да је изградио путеве, мостове или ЕКСПО, али питање издаје не нестаје тиме што се прекрије бетоном и пропагандом. Када остане сам са собом, свако зна где се налази граница између службе народу и служења сопственом опстанку на власти.

КРИМИНАЛ И ПОРЕДАК ЛАЖИ

Наше друштво је у великој мери криминализовано. У нормалном поретку држава користи репресивне механизме против организованог криминала, у тоталитарном поретку држава користи мафију за своје циљеве ( УДБА и њене плаћене убице ), док у изопаченом поретку мафија добија државу као сопствени инструмент. Тада криминални обрачуни постају државна питања, изјаве бегунаца добијају значај политичких изјава првог реда, а јавност више пажње посвећује видео-порукама криминалаца него озбиљним предлозима људи који друштву приступају одговорно. То је знак дубоког труљења. Када се институције разоре, а јавни живот претвори у комбинацију страха, голог интереса и забаве, држава губи своје основне облике. У таквом свету истина се не чује, јер је заглушује непрекидна бука. Међутим, без обнове истине нема обнове политике, а без обнове политике нема обнове државе.

Пишући о истини и лажи у политици, Хана Арент је истицала да је лаж одувек била човеково оруђе и један од доказа људске слободе, јер човек има способност да измишља ствари и мења реалност. За разлику од традиционалног лажова који лаже да сакрије своју ману, модерни политички лажов манипулише чињеницама у циљу стварања идеолошке слике света. ( А за разлику од таквог лажова, Вучић и његови лажу да би потпуно опљачкали Србију. Себе завијају у српску заставу, а Србију завијају у црно).

Лаж уништава демократију. Хана Арент упозорава да политичко прекрајање чињеница доводи до тога да јавност више не верује ни у шта.

ДВОГУБА ЛАЖ У СРБИЈИ И ПУТЕВИ КА ИСТИНИ

Посебно је опасно што су се у нашем јавном животу усталила два лажна пола, лажно родољубље и лажна грађанска свест. Са једне стране налази се власт која своју политику, како рекосмо, обмотава заставом Србије, док у кључним питањима спроводи оно што су њени идеолошки противници годинама захтевали. Са друге стране стоји један облик другосрбијанске идеологије која нема поверења у народ и која демократију прихвата само док народ потврђује њене унапред задате закључке. Оба пола проистичу из истог комунистичког наслеђа, из исте навике да се народ преваспитава, дисциплинује и држи под контролом. Зато је неопходан савез нормалне грађанске свести и национално-демократске оријентације. Тај савез пружа основу да се обнови слободни политички живот, да се избори очисте од уцена, подмићивања и медијског монопола, и да се друштво врати елементарној пристојности.

То је становиште професора Мила Ломпара. И ја то становиште подржавам. Нисам никакав обоготворитељ Ломпара, јер нити стојим иза његових речи као партијски следбеник, нити је он, крајње аутоироничан, кадар да скупља следбенике. А, искрено говорећи, веома ми се допада што га нападају и Вучић и Ђилас, и патриоти који мисле да је Вучић мање штетан од другосрбијанаца ( иако је много штетнији, јер се обмоттава заставом ), и другосрбијанци који га сматрају перјаницом национално – либералног става, који мрзе из дна душе. ( Иако не верују да душа постоји).

ЛАЖНИ РОДОЉУБИ И ПРАВА ДЕПОНИЈА

Лажно родољубље у Вучићевом поретку добија облик лажног месијанизма. Политички вођа се представља као спаситељ, обновитељ, градитељ и заштитник народа, али та представа почива на инсценацији, а не на стварности која народ стварно подиже и препорађа. Историјско искуство познаје такве тренутке заведености, када народ поверује у привид јер је уморан, уплашен и жељан брзог избављења. Тада је отпор понекад у једноставном гесту одбијања да се учествује у фарси. Када се лажни спаситељ препозна, његови спектакли постају све прозирнији, али штета коју оставља за собом остаје стварна. Ко не верује, нека чита „Лажног цара Шћепана Малог“. Његошевог, наравно. И нашег.

Србија живи у простору духовног и менталног отпада. На депонији се понекад може пронаћи стари телевизор, ормар или употребљив комад намештаја, али то не мења природу простора. Човек може да покуша да уреди мали кутак унутар општег отпада, али не добија здрав живот док се депонија не рашчисти. Управо тако изгледа наш јавни простор. Постоје појединци, установе, сусрети, трибине, књиге и разговори који сведоче да живот није угашен. Ипак, они се налазе у окружењу које непрестано производи духовни отпад. Тај отпад чине лаж, цинизам, страх, просташтво, пропаганда, бахатост, корупција, псеудокултура и религиозна инсценација без покајања.

СРБИЈА КАО ЂУБРИШТЕ

Архитекта Слободан Малдини је својевремено записао:“Један од оснивача уметничке групе Медиала, архитекта и авангардни сликар Леонид Шејка описао је савремени град као ђубриште. По њему, не зна се где престаје град, а где почиње сметлиште, јер се оно преклапа са градом. (...) Шејкин град је разбацан по сметлишту, он је неупотребљив, нејасан до те мере да ни сам уметник не може да схвати да ли живи у граду или смећу.(...)

Деценијама смо имали ситуацију у којој су градска предграђа, нападнута бесправном градњом, постајала гигантски сламови, места у којима је живот неподношљив до крајњих граница. А онда је настао период када се урбанистичко ђубре са периферија наших градова прелило у њихова средишта, уништавајући централне функције и историјска културна добра. За разлику од сламова предграђа, нова градска ђубришта су на око умивена, нашминкана. Њих неретко чине скупи простори, нове зграде подигнуте на локацијама у строгом центру или негде усред ретких сачуваних градских хуманих зелених оаза. Међутим, иако модерни, грађени на “најбољим” локацијама, тржишно скупе квадратуре, ови архитектонски објекти представљају типичне примере Шејкиног града – ђубришта. Тешко да може да буде ишта хумано у облакодерима углављеним међу уским, збијеним улицама и блоковима центра Београда. Живот будућих станара у шуми солитера који се граде на подводном терену Београда на води или на Мостарској петљи ауто-пута биће тежак до крајњих граница трпљења. Јер град у којем је густина становања доведена до степена неиздржљивости, а саобраћај у њему планиран на свакодневни колапс, мора једном да пукне.(...)

Велики градови у Србији претварају се у Шејкина ђубришта, а њихови становници постају заточеници живота у граду – ђубрету, маштајући о животу у неким другим, хуманим, руралним срединама.“

Београд је симбол Србије претворене у ђубриште. Ако не нађемо покајнички излаз ( по Леониду Шејки, пут ка Замку ) и сами ћемо постати ђубрад. Као такве ће нас памтити.

Студенти на то нису пристали.

Они су последњи глас отпора, сасвим у складу са чињеницом да је само школство, од 5. октобра 2000. године, пружало отпор разарању Србије и српске будућности. Ломили су га, али се није предавало.

РАЗАРАЊЕ ШКОЛСТВА

И заиста: једна од најтежих последица садашњег стања види се у сфери образовања. Образовни систем није технички сектор који се поправља повременим реформама, нити је простор за експерименте идеолошких комесара. Образовање је темељ друштва, јер обликује способност човека да мисли и преузима одговорност. Српска школа је кроз историју имала слабости, трпела идеолошке притиске и корупцију, али је дуго чувала извесну меру систематичности, озбиљности и вертикале знања. Данас се та вертикала разграђује. Предмети се нагомилавају, ученици се замарају неповезаним програмима, а наставник се претвара у извршиоца апсурдних пројеката.

Поређење са ранијим порецима показује колико је пад стручности дубок. Комунистички систем је био идеолошки насилан и историјски погубан за српски народ, али је у једном тренутку разумео да су му потребни инжењери, лекари, професори, радници и управљачи који знају свој посао. Идеологија је контролисала границе дозвољеног, али је струка у многим областима ипак имала уплив. Вучићева кловнократија не тражи стручњака који ће радити, него послушника који ће потписати и извршити. Тако се институције празне изнутра, а споља остаје само њихова фасада.

Универзитет је, од 5. октобра 2000. године, такође претрпео дубоку промену. Универзитетски живот подразумева самостално мишљење, читање целовитих дела, дуготрајан рад, интелектуалну дисциплину и сусрет са професором који не води студента као ђаче за руку, него га уводи у озбиљност научног рада. Реформе које су универзитет претвориле у продужену средњу школу ослабиле су ту традицију. Када се читање Платона, Аристотела, Његоша или великих европских писаца замени сажетком, губи се искуство мишљења. Вештачка интелигенција додатно појачава ту опасност, јер човек добија брз одговор без унутрашње борбе са текстом. Нове технологије захтевају дисциплину и кроћење. Тако школа постаје сервис за производњу функционалне неписмености.

КОЛОНИЈАЛНИ МОДЕЛИ ОБРАЗОВАЊА И ОДБРАНА ШКОЛЕ

Разарање образовања повезано је са дубљим колонијалним моделом који је наметнут Србији. Народу који се лишава знања лакше се намеће статус радне масе без историјске свести. У том смислу није случајно што се школа оптерећује бесмисленим реформама, док се истовремено потискују систематично знање, памћење, језик, књижевност, историја и способност логичког закључивања. Ђак више не креће на пут у спознајну целовитост, него добија низ неповезаних утисака, чиме постаје лак плен пропаганде у будућности. Студент више не чита дела, него сажетке, и губи способност да самостално суди. Наставник више не преноси знање, него испуњава бирократске формуларе, при чему школа престаје да буде просветна установа.

Посебно место у том процесу има универзитет. Универзитет није место где се само добија диплома, него установа у којој се обликује способност самосталног расуђивања. Његова вредност није у рангу на листи, мада и тај ранг показује да су професори и студенти упркос слабостима сачували име и углед. Вредност универзитета налази се у томе што он ствара људе који умеју да мисле независно од наредбе. Зато свако лажних образовних структура носи опасност да се универзитетски систем претвори у тржиште диплома и лојалности.

ОСНОВНЕ СЛУЖБЕ И СТАЊЕ У КУЛТУРИ

Постоје службе које су у историји сваког народа носеће. Човек који има државну власт, војник, свештеник, учитељ, лекар и судија нису обична занимања, јер у њима друштво препознаје своје основне функције. Када се уруши државна власт, настаје територија без правног поретка. Када се уруши свештенство, народ губи духовни оријентир. Када се уруши школа, прекида се пренос знања. Када се уруши здравство, живот постаје плен страха и неједнакости. Када се уруши судство, правда се претвара у приватну услугу. Зато обнова друштва захтева повратак тим службама, њиховом достојанству, одговорности и унутрашњој мери. Без тога свака политичка промена остаје површна.

Наравно, битна је и обнова културе. Култура је у нас у великој мери препуштена симулакруму. Под именом уметности често се продаје празнина и провокација без дубине. Копрокултура, попут Марине Абрамовић, добија институционалну подршку и медијску заштиту. Тиме постаје део исте депоније на којој живи и политичка пропаганда.

Копрокултуре нема без „секуларног свештенства“. Овај појам означава јавне актере који немају религијску улогу, али преузимају функцију моралних судија, идеолошких тумача и чувара јавне правоверности. Они одређују шта је прихватљиво, ко сме бити присутан у јавности, које становиште мора бити дисквалификовано и ко мора бити обележен као опасан. Њихово деловање није само полемичко, него дисциплинско: оно не тежи расправи, него уклањању разлике. Зато Мило Ломпар у „Духу самопорицања“ говори о потреби да човек разлике буде уклоњен из јавног простора.

Тај човек разлике није опасан зато што нужно има институционалну моћ, него зато што самим постојањем показује да јавни поредак није једини могући. Он сведочи да се може мислити другачије. Управо зато, према Ломпару, против њега се не води само аргументована критика, него се покреће морално-политичка оптужба. У таквом механизму појављују се ознаке које треба да га дисквалификују: национализам, фашизам, антисемитизам, паланачки дух, мржња.

Човек разлике, где год да је, својим неподмитљивим непристајањем подсећа на чињеницу да једно друштво зависи од својих служби, и да онај који није спреман да служи заједници није онај на кога се у било којој области ( а нарочито у области културе ) можемо ослонити.

ВЕРА И НАЦИЈА

И питање вере налази се у средишту садашње кризе. Власт покушава да присвоји православље као декоративни елемент сопствене пропаганде. Лажно родољубље природно производи и лажно православље. Религиозни симболи се користе за дневнополитичке потребе, а светиња се претвара у сценографију. Међутим, православље не почива на спектаклу, него на покајању, молитви, истини и жртви. Бог није музикант коме се лепи новац на чело да би се купио опроштај. Не постоји прилог који поништава неправду, ако човек истовремено наставља да чини зло. Зато народ уме да разликује истинску духовност од глумљене побожности. Истински духовни ауторитет никада није настајао маркетингом. Владика Николај, патријарх Павле и отац Јустин нису привлачили народ политичком техником, него животом који је сведочио оно што су говорили.

Српски народ је у својој вери увек имао нарочиту слободу. Та слобода није дрскост, него унутрашња будност. Народ је умео да поштује чин, али је истовремено осећао разлику између достојног и недостојног носиоца чина. Добар свештеник у народу добија поштовање зато што људи препознају молитвену жртву, честитост и љубав. Зато је српско православље преживело притиске, унијаћење, фанариотске покушаје преобликовања, политичка искушења и комунистичку репресију. Кроз крсну славу, обичајност, литургијско памћење и мученичку историју народ је веру примио као живо предање.

Српска Црква живи у тешко доба, и сукоби и прогони инакомислећих ( рецимо, оних који се не слажу са кађењем Вучићу као идолу, квазинемањићком монарху и правом НАТО колаборационисти ) су постали уобичајени. Историја хришћанства познаје неправде, прогоне, уклањања са катедри, сукобе епископа, државне притиске и људске слабости. Свети Јован Златоусти, Свети Нектарије Егински, Свети Јован Шангајски и бројни други примери показују да црквена историја није лишена страдања праведних. Ипак, Црква опстаје јер њена снага не почива на беспрекорности сваког појединца, него на Христу који је њена глава. Зато критичко разликовање службе Богу и роду од службе Вучићу и његовим парама не сме да пређе у саблазан која руши веру, као што ни страх од саблазни не сме да угуши истину.

Друштвено ангажовање Цркве не значи партијско сврставање. Свештеник који улази у страначку борбу дели своју паству и напушта службу која му је поверена. Али када се јавни живот изопачи и када се народ понижава од стране аморалне власти, пастирска реч добија друштвену димензију. Тако су у историји поступали људи који су умели да разликују партијски интерес од народне савести. Патријарх Павле није био политички агитатор, али је у пресудном часу знао да стане уз студенте зато што је препознао да се ту брани достојанство младости и будућност народа.

РАЗГОВАРАЈМО

Управо зато жива реч у ове дане постаје драгоцена. Наше друштво много говори, али слабо разговара. Жарко Видовић је сматрао да човек себе спознаје у дијалогу, у способности да чује другог, да провери сопствену мисао. Дијалог је начин да се обнови заједница. Парохија, школа, трибина, породични сто, универзитетска катедра и јавни разговор могу постати нови завичаји, ако се кроз њих поново успостави поверење. Народ коме је одузета жива реч лако постаје плен екрана, страха и гласина.

Да чујемо Жарка Видовића:“Самоспознаја је могућа искључиво у дијалогу, јер у самоспознаји човек излази из свог искуства, сусреће се са туђим искуством, с неким са којим води разговор. Тај разговор мора да има карактер дијалога, а не полемике. Дијалог је сагласност у Логосу, сабраност, а полемика је рат у коме се доказује ко је паметнији. Платон је предвидео дијалог, његова дела су писана као дијалози, а циљ читаве философије код њега је самоспознаја, а не спознаја света. Значи, самоспознаја је могућа само у дијалогу: јер је само саговорник кога поштујеш у стању да открије слабости и недостатке у твом знању, а да није свестан да је открио, као и ти у њему, а да ниси свестан да си их открио. То је тајна дијалога.“

А Срби само причају своје, и брбљају о себи, уздижући надмено ја у висине на којима ће доћи до пуцања сваког его-балончића.

ГЛАС САВЕСТИ И МОРАЛНА ОБНОВА ДРУШТВА

Савест остаје последње унутрашње мерило. Она је способност човека да се саветује са истином која га превазилази. Када спољашње институције ослабе, савест казује како да се уочи разлика између моје бедне земаљске користи и вечног добра у Богу. Зато је опасно када се човек навикне да је ућуткује страхом, комфором или личним интересом. Друштво се не распада одједном, него кроз хиљаде ситних пристанака да се оно што је недостојно прогласи нормалним.

Морална обнова почиње тамо где човек одбија да пристане на лаж. То одбијање не мора увек имати политички облик. Понекад је довољан гест, јасна реч, нежељење да се учествује у фарси, спремност да се остане сам, али гласан, против неправде када већина ћути. У тешким временима интелектуалац не добија смисао тиме што много зна, него тиме што нешто јесте, каже професор Ломпар. Знање без карактера лако постаје слугерањство моћи. Зато су драгоцени људи који су спремни да заступају своју идеју и када иза њих не стоји новац, странка или медијска заштита. Такви усамљени мачеваоци, попут Сирана де Бержерака, чувају достојанство јавне речи.

Наш проблем је политички само на површини. У дубини, он је морални, духовни и менталитетски. Наслеђе брозоморе, њеног комфора, полтронства, страха, ћутања и ситног личног интереса створило је друштво које је сувише често пристајало на понижење да би сачувало ситну корист. Тај дух није настао јуче. Он се развијао деценијама, од комунистичког модела послушности до савремене клијентелистичке државе. Човек који не ради ништа, али подржава систем јер му тај систем даје макар минималну сигурност, постаје слуга беспоретка који разара све. Зато обнова не долази само сменом власти. Смена власти отвара простор, али морална промена одређује шта ће се у том простору изградити.

ОСТАТИ ВЕРАН: СРБИЈИ И СЕБИ

Морални узор увек има већу снагу од голе политичке стратегије. Људи који су остајали верни себи, од Борислава Пекића до савремених интелектуалаца који не напуштају своје ставове када постану „неудобни“, показују да достојанство јавне личности настаје надасве из постојаности. Борба за идеале често изгледа узалудна, али управо такве борбе чувају смисао човештва. Донкихотовски став није пука наивност, него одбијање да се стварност препусти циницима. Народ који више нема људе спремне на такав став остаје без моралних оријентира, па га лако воде они који имају моћ, а користе је за злости и наопакости.

Основно је рекао незаборавни Пекић:„Лични морал је основа сваке опште политике. Будимо људи, грађани и Срби, али никада ниједну од тих особина, урођених или стечених, не жртвујмо другој. Ко почне са жртвовањем својих врлина – завршава са жртвовањем туђих живота.“

То се мора памтити.

ПУТ ПОКАЈАЊА

Зато свака прича о непосредном слушању народа, гласачким кутијама на митинзима или привидном одзиву на захтеве грађана захтева опрез. Истински глас народа могућ је у уставном поретку, са слободним изборима, када су странке „изложене“ равноправном медијском приступу, у институцијама које не зависе од воље једног човека и у јавном дијалогу који није унапред режиран. Када власт организује представу у којој сама поставља питања, бира сцену и тумачи одговоре, тај чин нема демократски садржај. Он постаје механизам за производњу привида у коме народ тобож учествује у власти, док се стварна власт концентрише у рукама једног човека и његових измећара.

Проблем власти Врховно Кловна Србије одавно је ушао у религиозно-метафизичку сферу. То, наравно, не значи да се политичком противнику приписује демонска природа, јер хришћанска свест не дозвољава такву олакост. Сваког човека створио је Бог, и свака људска душа има своју вечну одговорност. Управо зато је питање покајања озбиљније од питања политичке смене било кога, па и Вучића. Човек који је чинио зло има могућност да се повуче, да се покаје, да не настави путем самоуништења. Али власт која одбија покајање и наставља да руши темеље народа улази у простор страхотне одговорности. Све што човек стекне - куће, новац, положаје, виле, рачуне и привилегије - остаје иза њега. Са собом, после смрти, носи само „скрштене беле руке и праведна дела своја“. Тако каже народна песма.

Зато је од Ђубришта до Замка могуће ићи само путем покајања.

КАКО ДАЉЕ?

Србији је потребан повратак уставности, слободних избора, јавне одговорности, образовне озбиљности, духовне трезвености и културног достојанства. То није програм политичке странке, него услов опстанка народа. Ако се Вучићева кловнократска власт не смени и ако се друштво макар минимално не упристоји, пред нама је дубока пропаст из које се нећемо извући. Она се већ види у демографској катастрофи, у школама које престају да нуде смисао, у институцијама које губе поверење, у медијима који разграђују леквити стид и у људима који губе наду. Ипак, док постоје млади који одбијају да прихвате лаж као норму, постоји и могућност обнове. Ти млади су се окупили у студентском покрету. Они лутају, праве грешке и нису идеални, али су уставобраитељи и спремни на жртву. На крају крајева, они су једина будућност Србије. Ако буде будућности. Ако буде Србије.

Нада није еуфорија. Нада је трезвено сазнање да борба има смисла и онда када исход није сигуран. Народ који и даље уме да се поклони светињи Појаса Мајке Божје, да стане у одбрану Устава, да препозна лаж и да као узор има усправне људе, није изгубљен народ. Србија се налази у тешком часу, али управо тешки часови откривају шта је у човеку остало живо. Морална и духовна криза траже стрпљиво рашчишћавање, а то рашчишћавање почиње од именовања стварности. Када се стварност именује, престаје власт привида.

Тада се отвара простор да народ поново дође до истинског себе, и да са Ђубришта крене ка Замку.

ПравдаВладимир ДимитријевићИСТИНА О УРОШУ ДРЕНОВИЋУ: Разговор са Радмилом Дреновић Себастијановић

Извор: Правда