Александра Бурсаћ је на музичку сцену крочила пре петнаест година, након што је учествовала у такмичењу „Звезде Гранда“. Тада је објавила своју прву песму „Падале су кише“, која је убрзо постала огроман хит.
Гостујући у емисији „Исповест“, аутора и водитеља Немање Васиљевића, крајем новембра 2023. године, певачица Александра Бурсаћ је отворено говорила о многим тешким моментима из свог живота – од детињства без оца који је настрадао током „Олује“ 1995. године, преко периода када је са мајком и полусестром боравила у Сигурној кући, па све до изазова које доноси живот на естради.
Како памтиш детињство у Београду?
„Имам лепе успомене, живела сам на Галеници, то је насеље у близини Земуна. Дружили смо се, а ја сам организовала мини концерте, чак и током бомбардовања. Свирала сам виолину, похађала нижу музичку школу, била сам члан хора ‘Колибри’ око две године – ту су моји први музички кораци. Мама је препознала мој таленат, и сама је музички надарена, али пева једноставније, без трилера, и има одличан слух.“
Твој отац је страдао 1995. године у „Олуји“. Колико си имала година тада?
„Имала сам две и по године. Недавно сам о томе разговарала са сестром и дошле смо до закључка да ми је можда чак и лакше што га нисам познавала.“
Имаш ли његове фотографије? Јеси ли нешто наследила од њега?
„Имам слике. Кажу да личим на њега – физички, али и по карактеру. Мама каже да сам тврдоглава као он. Био је неко ко дуго трпи, али када пресече – за њега више не постојиш. Таква сам и ја. По висини нисам на њега, али лице, очи и осмех – то је све његово. Поносна сам јер га доживљавам као хероја, човека који је отишао да се бори за своју земљу.“
Сећаш ли се како је твоја мајка реаговала када је сазнала да је погинуо?
„Не памтим тај тренутак, била сам мала. Али мама ми је касније причала да сам јој тада била огромна подршка.“
Да ли ти је недостајао током одрастања?
„И дан-данас ми фали. Ми смо одрасле уз маминог садашњег супруга, волимо га, али нисам имала особу коју бих могла да зовем татом. И то ће заувек остати болна тачка.“
Да можеш да му се обратиш сада, шта би му рекла?
„Не знам... Немам тај осећај. Можда бих само пожелела да га макар видим, ништа више.“
Да ли је његово тело пренето у Србију?
„Не, сахрањен је у Хрватској. Скоро сам била тамо, када нам је деда преминуо. Тада сам први пут отишла на његов гроб и смогла снаге да се суочим с тим. То је била његова жеља – да остане тамо.“
Правда
СрбијаГодишњица „Олује“: На данашњи дан пре 31 годину почела агресија Хрватске на Србе у КрајиниИзвор: Нова
