„Борбе вођене на том положају биле су више но огорчене и очајне, борбе за истребљење (…) Рањеника као што рекох, имали смо на 4.000 и ја мишљах полудећу од јада и чуда. Имала сам кризу нервну тако да, када су нам били донели 20 официра тешко рањених, и ја их сместила у великом шатору, бејах скамењена.
А када отпочех да их појим чајем, њихов јаук раздроби ми срце, па падох крај једног од њих на колена са чашом чаја у чежњи да га појим, не могући да се савладам, отпочела сам очајно плакати, тако да су ме сиромаси они сами тешили, а један од њих милујући ме руком по рукаву, сам се гушио у сузама говорећи ми: ’Храбро, госпођице Надежда, даће Бог, истрајаћемо, победићемо, осветиће нас они који тамо остадоше’.
Кроз сузе јаукнух: ’Господе, зар не видите, изгинусте сви’. Боже, што казни овако нашу нацију. Тренуци су били доиста страшни.“
Битку на Мачковом камену овим речима је описала Надежда Петровић. Славна српска сликарка која је који месец касније и сама положила живот за отаџбину, као добровољна болничарка је током септембра 1914. негујући рањенике, из прве руке видела ужасе које је овај сукоб изазвао, пише Историјски забавник..
Њено писмо породици до данас остаје једно од најбољих сведочанстава сурових ратних страдања у боју из Првог светског рата о коме се не говори често.
Мачков камен је заправо географски појам. Реч је о врху на планини Јагодња у западној Србији, југозападно од Крупња, на око 160 километара од Београда. Лепа четинарска шума која се данас простире свуда унаоколо, читавом простору даје осећај мира и спокоја. Са узвишења од 923 метара поглед пуца преко Дрине и по ведром дану територија Републике Српске види се као на длану.
Читав амбијент није се заправо много променио од 1914. када је овде, на коти 924 вођена једна од најкрвавијих и најтрагичнијих битака читавог Првог светског рата.
Преко Дрине…
Након неочекиваног успеха Срба и тријумфа у Церској бици у августу 1914. аустроугарска војска се одморила, прегруписала и попуњена свежим регрутима 6. септембра покренула нову офанзиву. Као и први пут, напад је ишао преко Дрине, па је читава ова непријатељска кампања још позната и под називом Битка на Дрини.
Са једне страна биле су Пета и Шеста аустроугарска армија под командом генерала Оскара Поћорека. Са друге, делови Прве, Друге и Треће српске армије којима су руководили генерали Петар Бојовић, Степа Степановић и Павле Јуришић Штурм.
Сукоби у Дринској бици углавном су били рововског карактера. Српске и аустроугарске снаге биле су распоређене дуж дугог фронта Шабац-Митровица-Лешница-Лозница-Крупањ-Љубовија-Бајина Башта-Вишеград где је свака страна држала своје позиције које су се често налазиле на свега десетак метара удаљене једне од других. Поједине тачке тако су умеле да промене војску која их држи и по неколико пута у дану, већ у зависности од тога која страна је била у офанзиви.
Битка на Мачковом камену била је једна од таквих битака… Одиграла се у само три дана – од 19. до 22. септембра 1914. године…
Призори из пакла
Након аустроугарске офанзиве почетком септембра, Друга српска успела је да задржи Пету аустроугарску армију на Дрини. Међутим, Шеста непријатељска армија прешла је реку и, након дуге рововске битке успела да освоји правац Гучево-Барања-Јагодња потиснувши лево крило Треће српске армије.
У таквој ситуацији у помоћ Србима стигли су одреди под командом генерала Петра Бојовића који су непријатеља натерали на повлачење до положаја на Мачковом камену. Тада је почела крвава и огорчена битка за превласт над парчетом ове планинске земље.
У покушају да преотме врх српска војска је напала аустроугарску 19. септембра ујутру. Мачков камен освојен је тек сутрадан поподне и то уз страшне губитке са обе стране.
Такве борбе данас је тешко и замислити. Ратовало се на уском простору. Стране су биле толико близу једна другој да су могле не само да се виде, већ и да се чују. Наизменично је јуришала једна, па друга војска. Стално изнова и изнова. Артиљерија је тукла. Одмора није било ни током ноћи. У покушају да непријатеље ухвате на спавању, обе армије су под окриљем мрака вршиле препаде и прегруписавања.
Под јаком непријатељском паљбом, јуришима непријатеља и уз велике губитке, Срби су успели да задрже Мачков камен до 21. увече. Затим су га изгубили, па после неколико сати поново освојили.
Те ноћи аустроугарским трупама стигло је појачање. Обе стране наизменично су нападале и наредног дана. Војници су били толико близу једни другима да су се борбе претвориле у огорчено рвање, хватање за гушу, копање очију... Бајонети су ломили кости, а кундаци пушака разбијали главе. Измешале су се шајкаче и качкети. Боје униформи тешко су се распознавале. Експлозије бомби прикривале у вриштање, а дим барута скривао је крв која је текла на све стране.
На крају тог 22. септембра, исцрпљени, разоружани и десетковани, Срби су добили команду да се повуку. Мачков камен се више није могао бранити.
Страшна цена
Оновремени хроничари забележили су још и ово. Када су једном коначно избили на Мачков камен Аустроугари су затекли страшан призор – на простору не већем од каквог пространијег дворишта, лежало је две хиљаде мртвих душа. Кажу да су пребројали 1.200 својих и 800 српских. Била је то пирова победа.
И српски губици били су страшни… О томе колика је цена плаћена за одбрану овог комада земље данас постоје различити подаци, иако највећи број извора наводи бројку од око 5.700 војника избачених из строја – мртвих, рањених и несталих.
Вероватно још страшније звучи један други податак – на Мачковом камену изгинуло је 115, а рањено је 176 српских официра. Не памти се битка у којој је за тако кратко време страдало толико школованог кадра. Био је то губитак који је Србију у наступајућим бојевима много коштао.
Блиски сусрет са смрћу на Мачковом камену имао је и принц Ђорђе Карађорђевић. Ратни дописник париског Журнала Анри Барби описао је да је дојучерашњи наследник српског престола на коњу и са исуканом сабљом јуришао на челу колоне. У очима обичних војника, био је херој, а када га је погодио непријатељски метак, рањеног су га на укрштеним пушкама изнели са бојишта.
Све ово, Битку на Мачковом камену сврстава међу најкрвавије, најстрашније и, по последицама, најтрагичније бојеве које је Србија водила у Првом светском рату.
Или, речима Надежде Петровић: „Ни један рат наш прошли не пружаше нам оволико јада и страхота… Али кад Мачков Камен паде, ипак после свију напора наших, у руке Аустријанцима, и ми се морадосмо повући, а претила нам је опасност да нас све заробе, нарочито завојиште, јер смо били сувише близу њих, морали смо официре све што пре евакуисати за Пецку-Ваљево… Силних познаника овде испратих до вечне куће“.
Правда
МагазинОперација „Дунавски вилењак“: Да ли је Дунав код Прахова само гробље бродова - један брод носи мрачну тајнуИзвор; Историјски забавник
