Пише: Никола Милованчев, svetilnik.life
Саф(в)ет-бег Башагић-Реџепашић родио се у Невесињу 6. V 1870, као потомак старе и угледне беговске породице. Његов први књижевни прилог биле су „Родољупке“, објављене у „Босанској вили“ новембра 1890, неколико мјесеци након што је у истом часопису почео да сарађује и Риза-бег Капетановић.
Прву пјесму Саф(в)ет-бега Башагића уредник Никола Т. Кашиковић је пропратио напоменом испод текста „Родољупки“: „С особитим одушевљењем и неописаном радошћу примамо овог свјесног Мухамедовца у братски загрљај и вазда му радо уступамо мјеста за рад у овоме листу, као и свој другој браћи Мухамедовцима. Бег Башагић има дара, има полета, то се види по овом првенчету, само треба да га усавршава, и, ко зна, временом море стећи лијепа гласа.“
У „Родољупкама“, млади бег Башагић се изказује као херцеговачки родољуб, који је спреман „...за част свог народа паст’ јуначки на бранику“, а позива се и на вјерност успомени једног српског великаша, захумског кнеза Михаила Вишевића из X вијека.
Родољупке
1.
Прву пјесму, мој премили доме,
Теби вије моја лира млада,
Да ти каже, шта је срцу моме
Најмилија на свијету нада.
Надо моја, гусле јаворове!
Одјекните на четири стране
Миле мајке земље Херцегове,
Да блажите жалосне јој дане.
Нека знаде, да сина имаде,
Који живи за њезину славу,
Који но ће свађе, ђе ваљаде,
За њу дати ма и русу главу.
Који но ће тијелом и душом
Бранити је као соко сиви;
С њом се дичит’ као славуј ружом,
Док га тече, док га је, док живи!
2.
Још да тебе, мили доме,
Не сјећам се сваког часа,
Не би било сину твоме
На свијету овом спаса.
Ако мени судба крати
Своје миље обљубити,
Та не крати, мила мати,
Твом душману крвцу лити!
Биједно се срце моје
Тијем тјеши, томе нада,
За честито име твоје,
Да жртвујем себе млада.
И та слава – мила слава,
Кад на лицу сјету смрви,
Од голуба створи лава,
Који живи, да се крви!
Тад опашем сабљу бритку,
Часни спомен од ђедова,
На оштрицу њену витку
Урезана читам слова:
„Кад опашеш сабљу ову
Буди роду свом на дику!
Љуби земљу Херцегову,
И стој њојзи на бранику!
Па ћеш синко сретан бити,
Ко што су ти били пређи,
А спомен ћеш оставити
На душмана свога леђи“.
3.
Нека бритка сабља с’јева,
Нека ситно зрње зуји,
Сведно ми је, ја ћу стати
Према грому, спрам олуји.
Јера нема ништа слађе
Овакоме несретнику,
Него за част свог народа
Паст’ јуначки на бранику.
4.
Ко би се год усудио
Вишевића каљат име.
Ево мене вазда спремна,
Да дијелим мејдан с њиме.
Јера име твога кнеза
Са животом скопчано је,
Оном сину, кој’ не спреза
И пред громом бранит’ своје!
Бег Башагић с Невесиња равна — „Босанска вила“, V/1890, бр. 19 и 20, новембар 1890, стр. 289-290.
Занимљиво је да др Илија Кецмановић у одредници о Саф(в)ет-бегу Башагићу у Лексикону писаца Југославије не спомиње овај први Башагићев књижевни рад, а исто тако ни обрт који је брзо уследио — Башагићево одрицање од српства и пјесму „У очајању“, коју је тада написао. Башагић, у то вријеме ђак петог разреда гимназије, очито се нашао под жестоким притиском због свог испољавања српске националне свијести и поклекнуо је под тим ударима.
У писму од 2. II 1891. које је послао дон Франи Милићевићу, а овај га објавио мостарском хрватском правашком листу „Глас Херцеговца“, заједно с пјесмом „У очајању“, Башагић међу осталим каже: „’Напредак’ у 11. броју прошле године ме је лијепо поучио: српство и православље су двије стихије, које се не могу и не даду раставити. Дакле и ја, Сафветбег Башагић с Невесиња равна као сви прави мухамеданци одмах сам дошао до закључка: српство и муслиманство су два контраста, који се не могу и не даду саставити. (…) јасно и гласно, право, здраво, оштро, бистро, јасно и свијесно опозивам, да Србин нијесам“.
Из пјесме коју је поводом ове афере испјевао издвајамо стихове:
„Сафете, јадни сине, де кажи право дједу,
Да ли си Србин ко што свјетина данас гуди?
Ако си — унук ми ниси! Ја те се одричем сада
На очи дједова твојих, на очи честитих људи.
Дедо, премили дедо, божју ти вјеру дајем
Да Србин нисам био, нити сам, нити ћу бити,
Говоре да сам рек’о, ну ја се не сјећам ништа
Јер нисам свјестан мог’о тако што у сну снити“.
Средином 1891. Мехмед-бег Капетановић је, уз сагласност и обилну финансијску помоћ Земаљске владе, почео да издаје политички лист „Бошњак“. Циљ је био да се шири идеја бошњачке народности. Већ у другом броју, у том листу се јавио Саф(в)ет-бег Башагић, са пјесмом „Бошњаку“ и познатим стиховима: „Од Требиња до Бродскијех врата, / Није било Срба ни Хрвата“.
Аутор је, приликом писања нове пјесме, очито заборавио да је непуних осам мјесеци раније, у „Родољупкама“, спомињао захумског српског владара Михаила Вишевића, који је владао и над подручјем Требиња. Касније је Саф(в)ет-бег Башагић доживио нову еволуцију и приклонио се хрватској националној идеји. Из овог раздобља цитираћемо Башагићеве стихове, који су били мото хрватског листа „Освит“, који је излазио у Мостару од 1898: „Хрватскога језика шум, / Може да гоји, / Може да споји, / Исток и Запад, пјесму и ум“.
Почетком XX вијека Башагић се активно посветио политици и биран је као посланик Бањалуке у Земаљски сабор Босне и Херцеговине. 1910. постао је и предсједник Сабора. Новосадска „Застава“ је, коментаришући Башагићев избор за предсједника Босанско-херцеговачког сабора, записала: „Овај Сафет-бег Башагић био је најпре ’Србин’-муслиман, па ’Хрват’-муслиман, и ’хрватски књижевник’, па ’Бошњак’ или ’Босанац’, певајући ’Од Требиња, па до Бродских врата / Није било Срба ни Хрвата’. Сад је ’Муслиман’.“
Саф(в)ет-бег Башагић-Реџепашић је послије Првог свјетског рата, од 1919. до пензионисања 1927. године радио као кустос Земаљског музеја у Сарајеву; умро је у Сарајеву 9. априла 1934. Биографски приказ „Bašagić-Redžepašić Safetbeg“ написао је и Ђоко Слијепчевић, и објавио га у „Biographisches Lexikon zur Geschichte Südosteuropas“, у Минхену, 1974.
Извор;svetilnik.life
