РИЈАЛИТИ ШОУ У СВЕТУ МРТВИХ: Достојевскова прича "Бобац"

Пише: Владимир Димитријевић

УМЕСТО УВОДА

Фјодор Михајлович Достојевски припада оној реткој врсти писаца чије се дело не исцрпљује ни после бројних читања. Чини се да о њему знамо готово све: познајемо велике романе, њихове јунаке, расправе о вери и сумњи, злочину и казни, слободи, револуцији, патњи и искупљењу. Ипак, сваки повратак Достојевском отвара нову област. Његова проза је неисцрпна зато што се не бави само одређеним историјским проблемима нити само психологијом појединаца, већ крајњим питањима људског постојања. У његовим књигама човек је стално доведен на границу на којој мора да покаже шта заиста мисли о себи, другима, смрти и вечности.

Посебно место у том опусу заузимају кратке приче. Оне нису само споредни експерименти између великих дела. Напротив, у најбољим причама Достојевски постиже необичну концентрацију: оно што је у романима разгранато кроз десетине ликова и стотине страница, у краткој форми појављује се као квинтесенцијално језгро. Таква прича подсећа на холограм, јер се у малом делу могу препознати основне особине целине.

У неколико сцена, неколико гласова и једној гротескној ситуацији појављује се читав Достојевски: његов хумор, полемика са савременим идејама, хришћанска антропологија, поистовећење са „поремећеним приповедачем“, способност да фантастичну слику претвори у дијагнозу стварности.

ГРОБЉЕ КАО ПОЗОРНИЦА

Прича „Бобац“, односно „Бобок“ у руском изворнику, један је од најјаснијих примера такве концентрације.(1) На први поглед, њен заплет делује као црнохуморна шала: приповедач на гробљу чује разговоре мртваца који, иако сахрањени, још неко време настављају да говоре. Међутим, из те једноставне, апсурдне поставке развија се много шира слика. Гробље постаје позорница на којој се људске улоге више не могу одржавати, али на којој страсти, сујета, похлепа, пожуда и класне навике и даље трају. Смрт не преображава човека аутоматски. Она само уклања спољашње околности и открива оно што је човек за живота изградио у себи.

„Бобац“ није само као сатирична фантастична приповетка, већ сажета антрополошка и религиозна драма. У њој се поставља питање шта остаје од човека када нестану друштвени положај, новац, одећа, тело и јавна пристојност. Ако се иза тих облика не налази личност способна за покајање, љубав и самограничење, онда остаје само љуштура страсти. Зато мртваци у причи не говоре о вечности, не траже смисао смрти и не окрећу се истини. Они желе да наставе исти живот, само без последњих ограда. Њихова одлука да се „разголите“ представља врхунац једног процеса: уместо да смрт постане позив на истину, истина се своди на бесрамно изношење свега што је у човеку било ниско и скривено.

КОМИЧНО КАО ЗАСТРАШУЈУЋЕ

У том смислу, прича је истовремено комична и застрашујућа. Њена комика настаје из судара узвишеног места смрти са баналношћу разговора који се из гробова чују. Њена страва настаје из увида да човек може проћи кроз смрт, а да ништа у себи не промени. Тако „Бобац“ постаје прича о континуитету личности, али не у узвишеном, хришћанском смислу. Она показује да вечност није механичко поништавање нашег земаљског живота, већ његово разоткривање. Пољски песник Адам Мицкчјевич:“Где ће ко бити по смрти, за живота ће му се касти:/ куда се нагињао док живи, кад умре, тао ће пасти“. Куда се човек нагињао док је био жив, тамо ће пасти када нестану спољашње препреке.

ГОГОЉЕВСКА ТРАДИЦИЈА

Да би се разумела структура „Бобца“, неопходно је видети његово место у традицији Николаја Гогоља, који је био велики учитељ Достојевског, али не само у стилском смислу. Оно што Достојевски преузима јесте дубљи начин гледања на стварност: реалистичка подробност служи као улаз у фантастику која није бекство из живота, него откривање његове скривене логике. Код обојице писаца свакодневица је већ сама по себи толико необична, изобличена и парадоксална да јој није потребно додавати спољашњу чаролију. Фантастично се рађа из самог друштвеног поретка, из бирократије, сујете, лудила, жеље за признањем. Александра Серђукова пише:“Овај је свет варљива опсена, живљење — луда комедија, човек — страшна или пак смешна маска иза које провејава дух савршене ништавности, метапсихичке празнине, мистичког небића. Отуд оне слике бесмислице и мртвила, оне „мртве душе“ које као каква авет чине марионетске гестове у салонима и канцеларијама, хотелима и пољским кућама. Узвишена осећања лако се своде на површно подражавање, романтичку моду или друштвену условност. Иза друштвених злоупотреба и мана дају се запазити најнижи животињски нагони, морални пороци. Социјално увек потиче из моралног, морално из психичког, а ово се опет из метапсихичког. Све што је фактичко и видљиво зависи од душе, а душа, заправо рећи, и не постоји ако не садржи у себи духовно језгро. Облици уљудног живота, пристојно понашање, лепе речи, просвећено мишљење, све је само празна љуска, чим не потиче из душе озарене хришћанском светлошћу.“

Страшна судбина – празна љуска!

ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ЛУДАКА

Гогољевска приповетка „Дневник једног лудака“ важна је као могућа дубинска матрица „Бобца“. Њен јунак постепено губи везу са заједничком стварношћу и почиње да чује оно што други не чују. У његовом свету граница између спољашњег догађаја и унутрашње халуцинације постаје неодређена. Слично се дешава код Достојевског: приповедач на гробљу тврди да чује разговор мртвих, али читалац никада не добија чврсту потврду да је то објективан догађај. Можда су мртваци заиста проговорили, а можда се све одвија у свести човека сумњиве трезвености, рањене сујете и нестабилне психе. Управо та неодлучност даје причи снагу. Достојевском није битно да докаже натприродни догађај - довољно је да отвори перспективу у којој оно што се чује из гробова звучи истинитије од свакодневног лицемерја и брбљивости.

Гогољевска фантастика често почиње од сасвим обичног предмета или друштвеног положаја. Чиновник, шињел, нос, провинцијски град или ситна административна титула постају средишта готово метафизичке деформације. Исто важи за Достојевског. Гробље, подељено на категорије према цени сахране, већ на почетку показује да друштвена хијерархија не престаје ни пред смрћу. Генерал остаје генерал, чиновник се и даље додворава, трговац говори језиком капитала, дама из високог друштва презире онога ко је сахрањен поред ње. Чак и када се тело распада, друштвена маска се не гаси одмах. Фантастичност ситуације зато није у томе што мртви говоре, већ у томе што говоре потпуно исто као док су били живи.

ИСТИНА МОРАЛНОГ ПОРЕТКА

Израз „животна фантастика“ прецизно описује овај поступак. Достојевски је сматрао да нема ничег фантастичнијег од саме стварности. То не значи да је стварност пуна случајних чуда, већ да је људско понашање често радикалније, невероватније и мрачније од било које имагинарне конструкције. Човек може да се навикне на зло, да рационализује сопствену подлост, да претвори лаж у друштвену норму и да се поноси оним чега би требало да се стиди. Када књижевност такву стварност прикаже без улепшавања, она изгледа фантастично само зато што смо навикли да не гледамо њене последице до краја.

У „Бобцу“ Достојевски узима једну дословно немогућу ситуацију да би показао морално сасвим могућу истину. Разговор мртвих је фантастичан, али њихова психологија није. Њихова жеља да наставе навике, да се забављају скандалима, да објаве тајне и да одбаце стид препознатљива је као продужетак земаљског бивања у ништавилу. Гробље тако постаје гротескно огледало Петрограда, Русије и модерног света. У њему се више не може сакрити распад тела, али се морални распад и даље проглашава слободом. Зато фантастична поставка не удаљава причу од реализма, него му даје крајњу оштрину.

ДОСТОЈЕВСКИ ЈЕ ЛУД?

Прича је објављена 1873. године у часопису „Грађанин“, у времену када је Достојевски био изложен снажним политичким и књижевним критикама. После „Злих духова“ многи савременици представљали су га као реакционара, као човека који се одрекао револуционарне младости и издао некадашње идеале. Таква слика била је посебно оштра зато што је Достојевски у младости припадао кругу „петрашеваца“ и непосредно искусио суд, смртну пресуду, помиловање и робију. Његов каснији однос према револуционарним идејама зато није могао да буде тумачен као хладна спољашња критика. Он је у њима препознавао нешто кроз шта је сам прошао и против чега се окренуо након дубоког личног преображаја.

„Бобац“ настаје на истом полемичком тлу, само у краћем и отровнијем облику. Уместо широке политичке фабуле, Достојевски смешта представнике друштва у гробове. Тамо њихове идеје више не могу да се одвоје од карактера. У животу је могуће говорити о општем добру, разуму, слободи и реорганизацији друштва, а истовремено бити покварен, похлепан и насилан. На гробљу се та противречност заоштрава. Мртваци говоре о „разумним принципима“ новог живота, али оно што заправо желе јесте систем у коме ће моћи да буду бестидни без последица. Њихова утопија није заједница истине, него анти - заједница разобручених страсти.

ПРОТИВ БЕЗБОЖНОГ ХУМАНИЗМА

Достојевски је радикални критичар хуманизма који се одриче Бога: идеја да човек може бити довољан самоме себи и да морални поредак може настати искључиво из његових жеља је тешка заблуда. Такав хуманизам почиње уздизањем људске слободе, али се завршава губитком мерила по коме би се разликовали слобода и самовоља. Ако нема ничега изнад човекове жеље, човек може сваку страст прогласити правом и свако ограничење насиљем. Достојевски управо ту види почетак распада; уосталом, тако смо, путем хуманизма, дочекали колективно искрцавање на Епстиновом острву глобализма.

Полемика великог писца није само политичка. Она је антрополошка. Достојевски не пита само која је идеологија тачна, већ каквог човека одређена идеологија производи. Ако човек прихвати да је искључиво природно биће, скуп потреба и нагона, онда постаје тешко објаснити зашто би требало да ограничава себе ради другога. Разум може да служи себичним интересима, али не може да сазда љубав, жртву или покајање. У „Бобцу“ се мртваци договарају да свој преостали живот уреде рационално, али та рационалност треба само да боље организује њихову бестидност. Разум без моралног преображаја постаје адвокат страсти. То јест, ђавољи адвокат. Јер, како је говорио Жарко Видовић, страст је осећање лишености битија које се не може заистити, и које човека стално гура у насиље и агресивност.

ЛИЧНО И ОПШТЕ

Зато причу не треба читати као реакцију увређеног писца на критичаре, иако је и лични тон присутан. Достојевски од сопственог положаја прави књижевни материјал. Он допушта да његов приповедач буде проглашен лудаком, пијанцем и болесником. Уместо да се брани озбиљним трактатом, он ствара ситуацију у којој „лудак“ чује истину коју разумни људи не желе да чују. Полемичка снага приче почива управо у тој замени места: друштвено признати гласови постају мртвачки жамор, док се сумњиви приповедач претвара у сведока моралног распада.

Средишња тачка приче јесте приповедач Иван Иванович, писац кога околина не доживљава као поуздану и угледну личност. Већ на почетку он добија питање хоће ли икада бити трезан. Проглашен је лудаком, има лице човека који није далеко од лудила, а његова сопствена прича о одласку на сахрану од почетка је обојена иронијом. Читалац зато не може једноставно да прихвати његово сведочење. Међутим, не може га ни одбацити, макар због знатижеље која нам је свима својствена.

ШТО ДА НЕ?

Уосталом, у Достојевскијевом свету управо дискредитовани, понижени или психички нестабилни човек често види нешто што је пристојном друштву скривено. Наравно, то може бити иронични аутопортрет самог Достојевског. После „Злих духова“ критичари су писца проглашавали болесником, реакционаром и готово лудаком. Знали су за његову епилепсију и користили телесну болест као аргумент против његових идеја. Достојевски ту стигму не прикрива, већ је преузима. Он приповедачу даје управо оно лице које му противници приписују, али затим том лицу омогућава да чује говор мртвих. На тај начин оптужба се претвара у књижевно оружје. Можда је приповедач луд, али оно што чује није бесмислено - напротив, мртвачки разговор разоткрива системску лудост живога друштва.

Приповедачева мотивација такође је двосмислена. Он одлази на сахрану даљег рођака и одмах примећује финансијске околности: удовицу, пет неудатих кћери, малу пензију, трошкове ципела и цену гробних категорија. Његов поглед није побожан ни узвишен. Он је радознао, заједљив и готово репортерски. Излази из цркве на ваздух, шета између гробова и региструје социјалну географију смрти. Гробови имају класе; чак и сахрана зависи од платежне моћи. Тај призор припрема оно што ће уследити. Пре него што мртви проговоре, приповедач већ види да друштвени поредак продире у гробље.

ЖАМОР МРТВИХ

Када гласови почну, његов први одговор није религиозни ужас него радозналост. Он прислушкује, разликује тонове, титуле и друштвено порекло. Један глас је надмено важан и сигуран, други сладуњав и удворички, трећи народски, четврти аристократски презрив. Приповедач је својеврсни књижевни форензичар управо по способности да из гласа реконструше карактер. Мртваци више немају видљива тела, али у језику носе читаву своју земаљску биографију. Њихова интонација постаје духовни портрет.

Непоузданост приповедача зато не слаби причу, већ је продубљује. Да је Достојевски увео објективног, трезвеног сведока, фантастични догађај постао би само чудо. Са Иваном Ивановичем остајемо између халуцинације и откривења. Ако је све измислио, онда његова психа креће у вербализацију и даје прецизну сатиру друштва. Ако заиста чује мртве, онда је управо сумњивом човеку дато да присуствује ономе што угледни људи не би могли да поднесу. У оба случаја прича говори истину.

Ипак, савест налаже да се врати уводи озбиљнији тон. Приповедач осећа да је чуо нешто што мора бити саопштено. Његова савест није сасвим чиста, али није ни мртва. За разлику од гласова из гробова, он још може да реагује, да се тргне и да покуша да претвори искуство у упозорење. То је можда и најважнија разлика између живих и мртвих у причи: жив човек, ма колико слаб, још има могућност промене. Мртваци су се затворили у оно што су постали.

ГРОБЉЕ ЈЕ ОГЛЕДАЛО ДРУШТВА

Гробље би у традиционалној религиознозности требало да буде место побожне тишине, молитвеног сећања и суочења са коначношћу. У „Бобцу“ оно се претвара у извор сумануте буке. Испод земље траје друштвени живот, али у деградираном облику. Мртваци играју карте у мислима, расправљају о титулама, ценама, новцу и међусобном положају. Уместо сабраности појављује се брбљање, а уместо питања о вечности, ситна злоба. Ово изневеравање читалачких очекивања представља један од најјачих гротескних поступака у причи.

Достојевски показује да друштвене улоге нису само спољашња одећа коју човек лако одбацује. Оне продиру у говор, жеље и слику о себи. Генерал у гробу и даље очекује поштовање. Чиновник и даље говори удворички. Дама из високог друштва и даље се ужасава близине трговца. Трговац и даље размишља у категоријама капитала и цене. Смрт је уклонила реалну основу њихових привилегија, али није уклонила страст према привилегијама. У томе је комика, али и трагедија: човек наставља да брани положај који више ни на који начин не постоји.

Подела гробова на категорије посебно је значајна. Друштво успева да комерцијализује чак и место распадања тела. Цена одређује где ће тело лежати и ко ће му бити сусед. Мртваци затим настављају да ту цену доживљавају као меру сопствене вредности. Тако се показује да новац није само средство размене, већ начин мишљења. Човек може остати без имовине, али ако је целог живота себе разумевао новчано, у њему остаје трговачка логика.

МРТВАЦИ – ПРЕСТУПНИЦИ

Разговор мртвих постепено открива њихове животне преступе. Један је поткрадао државну касу и узимао новац намењен удовицама и сирочади. Други су живели у разврату, превари и лажи. Међутим, они не показују покајање. Напротив, сећање на грех постаје извор забаве и уживања у скландалу. Њихова исповест није религиозна исповест која води ослобођењу, већ спектакл бестидности. Они говоре истину, али не зато што су заволели истину, него зато што више не виде разлог да скривају зло које су починили.

Достојевски зна разлику између признања и покајања. Човек може признати све што је учинио, а да се ни од чега не одрекне. Може бити потпуно „искрен“ и истовремено потпуно зао. У модерној култури искреност се често представља као највиша вредност: важно је изразити себе, рећи своју истину, не потискивати жеље. Достојевски показује да таква искреност, ако није повезана са мерилом добра и зла, може постати само огољавање греха, самохвалисање битанги и олоша. Мртваци не лажу, али њихова истина не лечи.

ПАРОДИЈА ЗАЈЕДНИЦЕ

Установе су постале љуштуре. Нема више стварне војске, администрације, трговине ни салона, али постоје генерал, чиновник, трговац и дама. Форма друштва се распала, а његова морална садржина траје. Достојевски тиме наговештава да се друштвени поредак не може променити само променом спољашњих односа. Ако исти човек са истим страстима уђе у нову институцију, он ће је претворити у стару тамницу. Револуција која мења власништво, титуле и законе, али не мења срце, само је ново гробље са старим задахом.

На гробљу тако настаје пародија заједнице. Мртваци желе да организују кружок, да доведу нове чланове, природњака, официра, новинара и уредника. Они планирају културни и интелектуални живот. Међутим, циљ тог окупљања није заједничко тражење истине, већ рушење свих ограда. Њихова заједница је могућа само као савез у бестидности. Свако ће изнети своју тајну, а сви ће се заједно кикотати: баш смо стока, и не срамимо се тога. Тај кикот представља оглашавање света који је изгубио вертикалу. Нема више суда, нема више чежње за опроштајем, нема више другога коме треба прићи са поштовањем. Постоји само хоризонтално кружење масних вицева, страсти и изругивања.

ЏЕЛАТИ СТИДА

Мртваци одлучују да преостала два или три месеца свог чудног међустања проведу тако што неће ништа скривати. Њихов поклич гласи: „Разголитимо се.“ На први поглед то може звучати као захтев за истином. Лаж је била саставни део њиховог земаљског живота - сада, када су у гробу, желе да одбаце лицемерје. Међутим, Достојевски показује да одбацивање лажи није довољно ако се истовремено одбаци и стид. Човек тада не постаје истинитији, него је бестиднији.

Стид је чувар човекове границе. Он не постоји зато да би човек заувек сакрио грех или се претварао да је бољи него што јесте. Стид чува разлику између унутрашњег и спољашњег, између интиме и јавности, између онога што треба признати ради излечења и онога што се износи ради узбуђења, моћи или саблазни. Без те границе личност се распада у низ импулса. Све постаје јавно, али ништа није смислено.

Разврат није само сексуална раскалашност, него је шире извртање човековог поретка. Оно што би требало да буде унутрашње износи се напоље, а оно што би требало да буде окренуто другима затвара се у себи. Пожуда, таштина и сумануте фантазије јавно се демонстрирају, док се љубав, милосрђе, доброта и пажња повлаче. Човек постаје отворен у ономе у чему би морао да буде уздржан, а затворен у ономе у чему би морао да се дарује. Разврат је, на црквенословенском, „растљеније“, „тљење“, труљење, о чему Флоренски каже:“Реч 'тленност' (срп. „трулежност, пропадљивост“) потиче од словенске речи „тло“, која означава дно, тло, основу. „Жито је иструлело до дна“, тј. у потпуности, колико год га је било. Очигледно је да се руски глаголи 'тлет' и 'тлит' односе на процес труљења, уништења које допире до самог темеља ствари, до земље. У таквом случају, 'трулежност, распадање', рус. „растленние“ означава или потпуно распадање тј. уништавање душе до краја, до дна, или, што је правилније, као и „разврат“, означава исквареност темеља човековог бића, последњи степен искварености, растројеност, распад личности, поткопаност, разбијеност, расејаност духовног живота, његову уситњеност, стање мучне непостојаности; другим речима, то је „распад личности који почиње и пре геене, њено расецање грехом (в. Мт. 24; 51 и Лк. 12; 46).“

Само се општим развратом може и замислити овај ријалити шоу у свету мртвих.

СТИД КАО ЦЕЛОМУДРЕНОСТ

Руски теолог Генадије Шимановски пише о стиду као одбрамбеној врлини целомудрености:“Целомудреност је оно што чува човеков дух од његовог утапања у тело. То је самоочување људског духа, без којег човек постаје телесан и животињски и губи све што је човечије. Као супротност целомудрености, појављује се стање разврата и развраћености душе. Целина личности је разоткривена, избачене су (испољене) све ниске потребе и похоте тела, док је душа затрпана и преплављена телесним, страственим и грешним. Развратан човек као да је окренут наопачке, бестидно износећи напоље оно што је најсрамније. Уместо стидљивости, овде се појављују бестидност и цинизам.“

Такво разумевање објашњава зашто је стид повезан са слободом. Савремена идеологија „људских права“ често претпоставља да је слободан онај ко нема границе. Достојевски, насупрот томе, показује да човек без границе постаје роб онога што се у њему тренутно јавља. Ако сваку жељу мора да изрази, ако сваку страст сматра аутентичним идентитетом, онда више не управља собом. Самоограничење није укидање слободе, већ услов да слобода постане лична одлука, а не аутоматско праћење нагона.

ЧОЈСТВО, ЈУНАШТВО И СТИД КАО ГРАНИЦА

Аналошки мислећи, долазимо да разлике између чојства и јунаштва, о којој је говорио Марко Миљанов: јунаштвом човек штити себе од других, а чојством друге од себе. У тој формули налази се суштина стида као моралне врлине. Стид нас подсећа да нисмо сами и да наше жеље могу повредити, понизити или инструментализовати другога. Он није само страх од осуде, него свест о граници другог бића. Када та свест нестане, слобода се претвара у право јачега, гласнијега, бестиднијега.

Мртваци у „Бобцу“ више немају тела способна за делање, али страст према „разголићењу“ остаје. Они не могу да понове развратне поступке, па их претварају у говор. Језик постаје последњи орган пожуде. Зато је њихова заједничка исповест праћена кикотом. Они не желе да их неко разуме, опрости им или помогне да се промене. Желе да учествују у колективном рушењу последње границе. Бестидни смех потврђује припадност групи: нико се ничега не стиди, јер се сви заједно одричу мерила пред којим би стид био могућ.

Достојевски зато не брани пристојност као друштвену маску. Он добро зна да се иза пристојности могу скривати злочин, похлепа и пожуда. Његова критика је дубља: маска мора бити скинута ради покајања, али не ради спектакла. Истина о себи треба да води преображају. Ако води само јавном разголићењу праћену кикотом, онда човек од сопственог пада прави идентитет и забаву. „Бобац“ је упозорење да се ослобађање од лицемерја може претворити у још радикалнији облик лажи: у лаж да је све што постоји у нама под‌једнако вредно и достојно потврде.

МРТВАЧКИ УТОПИЗАМ

Један од мртваца, Клињевич, предлаже да се њихов преостали живот организује „на новим основама“ и „према разумним принципима“.

У тој формулацији Достојевски препознаје језик утопијског социјализма и радикалних пројеката друштвене реорганизације. Идеја звучи озбиљно, готово научно: потребно је окупити одговарајуће људе, укључити природњака, официра, новинара и уредника, успоставити кружок и донети правила. Међутим, циљ тог пројекта није праведнији поредак, већ потпуно ослобађање од стида.

Тако је мислио Шарл Фурије, утопијски социјалиста чије је идеје Достојевски уочио у кругу револуционара Петрашевског. Идеја „слободне љубави“ код Фуријеа заснива се на ослобађању људских страсти, укидању традиционалног брака који је сматрао ропством за жене, и стварању заједница званих фаланстери. Све људске страсти, укључујући и сексуалне, природне су и не треба их сузбијати већ слободно усмерити. Сматрао је да брак гуши личну слободу и да претвара жену у власништво мушкарца. Заговарао је друштво у којем свако има право на слободно остваривање својих емоционалних и физичких потреба без државног или црквеног закона. У својим утопијским заједницама предвидео је систем где се односи заснивају на међусобној привлачности, а не на економској или моралној принуди.

МРТВАЦИ РЕФОРМАТОРИ

Сатира Достојевског се гради на раскораку између језика и садржаја. Мртваци говоре као реформатори, при чему им је жеља да реформишу гроб у простор разврата. Позивају се на разум, али разум користе као средство којим ће оправдати оно што су већ одлучили да, на основу својих пожуда, учине. Ту се види једно од Достојевскијевих основних уверења: идеја није одвојена од човека који је носи. Најузвишенији програм може постати покриће за најнижу страст ако његов заговорник није морално преображен.

Достојевски је исмевао идеје социјалисте Лебезјатникова у „Злочину и казни“, јер за њега су брак, стид и традиционалне обавезе вештачке препреке природној слободи. Кад питају Лебезјатникова шта би урадио кад би сазнао да га жена вара са другим, он каже да би јој рекао:“До сада сам те волео, а од сада те и поштујем“. У том правцу иде „Бобац“: Достојевски не одговара апстрактном теоријом, већ књижевним експериментом. Он показује шта се догађа када људи заиста одбаце све границе, а притом остану исти. Резултат није хармонична заједница ослобођених бића, него колективни кикот мртваца.

СПОЉАШЊЕ И УНУТАРЊЕ

Достојевски није непријатељ разума нити човечног друштвеног преуређења. Његова мета је вера да правилна спољашња структура може заменити унутрашњу промену. Мртваци верују да ће „нови принципи“ омогућити искрен живот. Али пошто нису променили однос према другоме, њихов нови поредак само институционализује разврат и лицемерје. Уместо лажи долази бестидно хвалисање, а уместо тајног греха јавни спектакл. Нема више правде – нека неправда води мртвачко коло!

Клињевичева идеја је пародија револуције. Револуционарна реторика обећава прекид са старим светом, али мртваци буквално преносе стари свет у нови простор. Они су променили „агрегатно стање“, али не и себе. Смрт је радикалнија револуција од било које политичке промене, па ипак није успела да их ослободи срамних навика. Ако ни гроб не мења човека аутоматски, онда је илузорно веровати да ће га сама промена институција учинити добрим.

НАУКА И НОВИНАРСТВО

Посебно је важна улога природњака и новинара у планираном кругу. Природњак треба да потврди да не постоји виши морални закон и да је човек само еволуциона животиња. Новинар треба да ту идеју прошири и учини друштвено прихватљивом. Достојевски тако приказује савез редукционистичке науке, медија и страсти. Наука се злоупотребљава да би опис човекове биолошке условљености постао оправдање за понашање, док новинари претварају оправдање бестиђа у норму.

У том процесу разум није укинут, него поробљен. Он више не пита шта је добро, већ како да се жеља успешније оствари и легитимше. Мртваци не делују ирационално у обичном смислу. Они планирају, аргументују и организују се. Њихова пропаст потиче из погрешног циља. Разум који служи трулежи води у коначну трулежност.

Човек после смрти наставља путем којим је ишао за живота. Смрт не мења правац воље, већ га потврђује. У том смислу, пакао није произвољно место спољашње казне, него стање које човек постепено ствара у себи. Ако се читав живот нагињао ка једној страсти, после смрти пада у смеру тог нагињања.

ПАКАО, ТО СМО МИ!

Хришћанска ( православна ) слика пакла даје смисао чудном међустању мртваца. Они још говоре, али су већ лишени могућности стварног делања. Пакао је наставак, до у бескрај, оног апсурда с којим смо се сродили. Пијаница би хтео да пије, али нема пића. Блудник би хтео да упражњава пожуду, али нема тела ни другога кога би могао да користи. Лопов би хтео да краде, али нема имовине коју би присвојио. Убица би хтео да убија, али се налази пред Богом живота. Страст остаје, а предмет страсти нестаје. Зато сама жеља постаје мука. Вечна. Јер после времена наступа вечност.

Свети Теофан Затворник нас је, говорећи о паклу, суочавао са робијашем који је изгладнео, добио слану рибу, али му је ускраћена вода: жеђ постаје страшнија од свега, а не може се утолити. Таква је логика страсти: она обећава смирење чим је задовољимо, али стално повећава зависност. Док је човек жив, може се заваравати кратким тренуцима задовољства. После смрти остаје сама жеђ, огољена од свих привремених утеха.

СТРАСТ КАО СТРАДАЊЕ

Страст је навика воље, стање у коме човек више не поседује жељу, него жеља поседује њега. Зато борба против страсти није непријатељство према животу. Напротив, она је борба да човек поново постане способан за слободу и радост. Мртваци су „полуживи“ управо зато што су свели живот на оно што се понавља без смисла.

У хришћанском кључу, бесмртност душе не представља аутоматску утеху. Ако човек живи тако да уништи своју способност за љубав, вечно трајање може постати ужас. Вечност само потврђује, и то у највећој мери, оно што је у њему већ присутно. Зато Достојевски не користи „религиозну утеху“ да би олако умирио читаоца. Он је користи да би појачао одговорност. Сваки избор учествује у изградњи бића које ће остати када спољашњи свет нестане.

Зато је православно схватање пакла, које износи Александар Каломирос у свом огледу „Огњена река“, другачије од Дантеове слике. Јер, Божија љубав и благодат се неминовно изливају на сва створења подједнако, без обзира на то да ли су она добра или зла. И рај и пакао су исто: Божанска светлост и љубав. Разлика је у томе како човек прихвата светлст и љубав. За оне који воле Бога, Његово присуство је светлост, радост и вечни живот. За оне који су у непокајаном греху и који мрзе Бога, та иста љубав и светлост постају неиздрживи „огањ” који их пече. То је унутрашње стање душевне заслепљености. Римокатоличко учење је Бога приказивало као судију који се свети, кажњава и мучи грешнике у месту које је наменски створио, што би значило да је Бог извор зла и Велики Инквизитор. А он је Христос, Који се за нас распео и васкрсао. Пакао је последица човекове слободне воље која се затворила за Бога: људи муче сами себе у присуству Господње љубави коју не подносе.

ЗВУКОВИ БЕЗ ЗНАЧЕЊА

Отуда и насловна реч „бобац“ или „бобок“. Један мртвац већ месецима губи способност говора и повремено понавља само бесмислену реч. То је крајњи исход распада језика. Човек који није користио говор за истину, љубав и заједницу завршава у звуку без значења. „Бобац“ је остатак личности, последњи мехурић свести који се гаси. Реч је истовремено комична и језива, јер показује како се сложен људски живот може свести на бесмислено понављање.

У тој речи сажета је судбина читавог гробљанског друштва. Мртваци још разговарају опширно, али њихов говор већ иде ка „бобцу“. Пошто не желе истину која мења, њихове речи губе тежину. Исповест без покајања и заједница без стида постају различити облици истог празног звука.

Пакао је бесмислени, а вечни, бол. Човек је створен за смисао и превазилажење себе у љубави према Богу и ближњем, а у паклу се врти око исте жеље. Такав свет није драматичан или трагичан: управо је његова монотонија застрашујућа.

О томе је Александар Блок певао:

Ноћ, улица, фењер, апотека,

Бесмислена, мутна светлост дрема.

Живи још и читав четврт века -

Све је исто, излаза ти нема.

А кад умреш, поново ће тада

Бити исто, јер те ово чека:

Ноћ у којој ледни ветар влада,

И улица, фењер, апотека.

ДИЈАГНОЗА

Прича из деветнаестог века чита се као дијагноза процеса који су у двадесетом и двадесет првом веку постали видљивији: рушење границе између интимног и јавног, претварање сексуалности у кључни идентитет, слабљење односа између мушкарца и жене, технолошка замена блискости и успон трансхуманистичких идеја. Поклич „разголитимо се“ више се не чује само из Достојевскијевих гробова.

Култура јавног разоткривања често се представља као култура аутентичности. Човек је позван да све избрбља, све покаже, документује сваки тренутак и претвори интиму у јавни садржај. Граница се тумачи као страх од аутентичности, а уздржаност као лаж ( нико није уздржан, а који јесу, само су лицемери ). Али, шта се добија када све постане видљиво?

Добијају се авети и траље. Људи су авети, одевени у траље. Свуда су кулисе...

Али тај свет постоји. И дејствује.

О томе је, у својој књизи о симулакрумима и симулацији, говорио Жан Бодријар. Симулакрум је по Бодријару копија која више нема свој оригинал, већ постаје стварност сама за себе. Француски филозоф истиче четири главна ступња кроз која знакови губе везу са стварношћу: од одраза праве стварности, преко њеног искривљавања, затим прикривања њеног одсуства, па све до потпуне одсутности било каквог оригинала у хиперреалности. Знак више не представља неки прави предмет или догађај, већ замењује живот сликом тог живота. Стање у коме су екрани и поруке постали стварнији од самог света који наводно приказује је хиперреалност у којој присуствујемо, то јест одуствујемо. Што смо присутнији, то смо одсутнији. Док се комично претварање само шали са стварношћу, права симулација ствара лажне симптоме и брише границу између лажи и истине.

„Бобац“ најављује Бодријаров свет симулакрума.

СЕКС И ТРАНСХУМАНИЗАМ

Сличан парадокс може се уочити у савременој сексуалности. Ослобођење од традиционалних граница обећава више блискости и задовољства, али може произвести страх од трајне везе, инструментализацију тела и међусобну заменљивост. Када се сексуалност одвоји од одговорности, поверења и спремности на жртву, други постаје средство. Тада није необично што се људи повлаче из мушко – женских односа, доживљавају супротни пол као претњу или траже техничку замену за људску блискост.

Технологија омогућава човеку да добије симулацију односа без ризика који однос носи. Одавно су ту сексуални роботи. Нема слободе другог бића, нема одбијања, нема захтева, нема потребе за променом. Партнер постаје производ програмиран да задовољи жељу. То је крајња логика самодовољног субјекта: други је потребан само као функција, а када технологија може да преузме функцију, живи други постаје сувишан.

Ту се „Бобац“ може повезати са трансхуманизмом. Ако је човек схваћен као скуп функција, потреба и информација, онда се и тело и однос могу технички надоградити или заменити. Смрт је последњи квар који треба поправити. Међутим, Достојевски би питао шта заправо продужавамо. Ако се продужава биће затворено у страст, технолошко продужење живота не решава проблем, него га бесконачно увећава. Бесмртност без преображаја може бити управо оно због чега нас „Бобац“ ужасава.

ВЕРА У ВАСКРСЕЊЕ И ТРАНСХУМАНИЗАМ

Зато је разлика између хришћанске наде и трансхуманистичког трајања пресудна. У хришћанском кључу, вечни живот није бесконачно понављање постојећег стања, већ преображење личности у односу са Богом и другима, по сили васкрсења датој нам у Христу. У трансхуманистичкој визији нагласак је на очувању и повећању постојећих способности. Једна пита како човек да постане нов, друга како да остане исти што дуже. Мртваци из приче желе управо друго: још неколико месеци истих разговора, истих страсти и истог кикота.

Актуелност приче ипак не треба свести на осуду оштих слабости. Њена дубља порука односи се на сваког човека. Свако може свој живот претворити у „бобац“ ако стално понавља исте обрасце, одбија да види другога и своје жеље проглашава једином истином. Технологија и идеологија само повећавају оно што већ постоји у срцу.

Мртваци непрестано говоре зато што би их тишина приморала да сусретну себе. Савремени човек такође може стално производити садржај, слике, коментаре и информације да не би чуо питање о смислу. Бескрајна комуникација не гарантује заједницу. Понекад само прикрива духовну празнину.

ГУСТО ТКАЊЕ СМИСЛА

„Бобац“ је једна од оних кратких прича у којима Достојевски постиже густину великог романа. У неколико сцена појављују се његова главна питања: да ли је човек способан да управља собом, шта се догађа када слободу одвоји од добра, може ли истина без покајања имати моралну вредност, шта остаје од друштвених улога после смрти и да ли је вечност утеха или разоткривање...

Чвор приче није говор мртвих, него њихова одлука да укину стид. Поклич „разголитимо се“ сажима побуну против сваке унутрашње границе. Мртваци верују да ће потпуним откривањем постати искрени, али заправо постају коначни заробљеници сопствених страсти. Њихова исповест нема покајање, њихова слобода нема љубав, а њихов разум нема виши циљ.

Симбол моралног задаха показује да се распад душе не може заувек прикрити. Спољашња пристојност може сакрити зло, али смрт скида сваку декорацију. Ипак, ни тада промена није аутоматска. Човек може видети сопствену трулеж и наставити да у њој ужива. Управо та тврдоглавост чини пакао могућим. Пакао је продужење непокајаних страсти, стање у коме жеља остаје, а могућност њеног смисленог испуњења нестаје.

УТОПИЈИ ЊЕТ

Достојевски тако нуди озбиљну критику утопијских пројеката који обећавају новог човека без унутрашњег преображаја. Нови закони, нове институције, научне теорије и пропаганда не могу сами створити личност способну за љубав. Ако се човек не промени, он ће и гробове организовати по старим навикама. Његова утопија постаће ефикасније уређена бестидност.

Насловна бесмислена реч представља крајњи исход таквог живота. Када говор више не служи истини и заједници, он се распада и постаје бука без краја и конца. Ако слобода не служи добру, она постаје убилачка и самоубилачка самовоља.

Наде ипак има. Сама чињеница да приповедач слуша, да је потресен и да жели да објави оно што је чуо значи да глас из гроба може постати упозорење живима. Мртваци више не могу да изађу из свог круга, али читалац може. Достојевски нас суочава са гробљем да бисмо пре смрти проверили чему се нагињемо, шта у себи хранимо и какав глас градимо за тренутак када све маске падну.

„Бобац“ поручује да без Бога и бесмртности нема потпуног појма човека, али и да сама идеја бесмртности није довољна. Потребно је живети тако да бесмртност буде живот, а не бесконачно умирање у ништавило. Човек није „неутрално бесмртан“, него је вечно жив ако је способан за Љубав која је Истина у саборности са ближњима. Гробљански кикот зато није само слика смрти. Он је питање упућено сваком живом човеку: да ли наше постојање иде ка преображају или се све наше речи и дела претварају у „бобац“?

УПУТНИЦЕ ( 2. 8. 2026. )

1. https://www.youtube.com/watch?v=TTijvlHJ-Ks

Извор: Правда