Владимир Димитријевић: Стаљин и стварање Израела

СОВЈЕТСКИ САВЕЗ СТВАРА ИЗРАЕЛ

Књига Леонида Млечина почиње јасном тезом:„Јеврејску државу нису створиле Сједињене Државе, већ Совјетски Савез. Израел никада не би настао да га Стаљин, тадашњи најбољи пријатељ циониста, није желео. Израел не би преживео да га Стаљин није снабдео оружјем и војницима у време када су амерички политичари најмање желели јеврејску државу.“ Аутор инсистира да без Стаљинове одлуке јеврејска држава у Палестини не би настала, а његова одлука је одредила не само судбину савременог Блиског истока, већ и политичку историју Совјетског Савеза и Сједињених Држава. Докази су стотине докумената из архива спољне политике Русије.

Млечин одмах поставља питање: зашто је Стаљин то урадио? Које тајне интересе је везивао за Блиски исток? Зашто се тако брзо окренуо против Израела? И најважније – шта је Сивјетском Савезу донело приближавање арапском свету? Књига није о Израелу, већ о совјетској политици на Блиском истоку.

ВАЈЦМАНОВА ИНИЦИЈАТИВА

Први конкретни корак ка совјетском ангажману десио се 3. фебруара 1941. године, када је Хаим Вајцман, председник Светске ционистичке организације, дошао код совјетског амбасадора у Лондону Ивана Мајског. Вајцман је био познати хемичар, али је код Мајског дошао као лидер циониста. Разговор је почео око палестинских поморанџи које Палестинци нису могли да извезу, а завршио се дубоком анализом положаја светског јеврејства. Вајцман је био крајње песимистичан: од 17 милиона Јевреја, 6–7 милиона у Централној и Југоисточној Европи било је у опасности. „Ако Немачка добије рат, сви ће једноставно бити убијени... Али чак и ако Енглеска добије рат, шта онда?“

Вајцман је оштро критиковао британску колонијалну администрацију у Палестини: „Енглески колонијални администратор обично стиче обуку на британским поседима попут Нигерије, Судана, Родезије...Али у Палестини? Јевреји га доводе до очаја. Незадовољни су свиме, постављају питања, захтевају одговоре...“

Мајски је у Москву послао детаљан, емоционалан извештај. Аутор наглашава да је управо Вајцманова способност убеђивања допринела стварању јеврејске државе.

ЗАПАД И ПАЛЕСТИНА

Млечин затим објашњава зашто западни свет није могао сам да створи Израел. Током рата о уништењу Јевреја готово се није писало, а приче о логорима сматране су преувеличавањем. Чак и 1943. године, када је избеглица из Немачке покушао да објасни члану Врховног суда САД Феликсу Франкфуртеру шта се дешава у логорима, Франкфуртер, и сам Јеврејин, скептично је одмахнуо главом: „Видим да мислте да је све ово истина. Али ја једноставно не могу да верујем.“ Тек 1945. године, када су откривени размере нацистичких злочина, западна јавност је била ужаснута. Али судбину Палестине решавали су амерички и британски политичари, од којих је апсолутна већина била против појаве Израела.

Историја почиње Балфуровом декларацијом од 2. новембра 1917. године. После доласка Лојда Џорџа на место премијера и Балфура на место министра спољних послова, британски кабинет је 31. октобра 1917. одлучио да Палестина после рата постане британски протекторат и да јеврејски народ тамо добије право на нови историјски живот. Балфур је послао писмо лорду Волтеру Ротшилду: „Влада Његовог Величанства са благонаклоношћу гледа на успостављање националног дома за јеврејски народ у Палестини и учиниће све што је у њеној моћи да олакша постизање овог циља…“

Аутор објашњава да је формула „национални огњиште“ била намерно двосмислена. Лојд Џорџ, дубоко религиозан човек, видео је повратак Јевреја у Палестину као испуњење воље Божије. „Ја боље познајем историју Јевреја него историју свог народа... Могу да набројим све цареве Израиља.“ Балфур је такође био заокупљен идејом враћања Јевреја у њихову древну домовину. Када му је Вајцман рекао да су Јевреји имали Јерусалим када је Лондон још био мочвара, Балфур је ћутао и размишљао.

РАСПАД ОСМАНСКОГ ЦАРСТВА И ЛИГА НАРОДА

Млечин наглашава да Палестина тада није била арапска држава, већ део Отоманске империје. Победници у Првом светском рату делили су њене територије и стварали нове државе – Ирак, Сирију, Либан. Границе су повлачене приближно, што је касније изазвало сукобе. Амерички председник Вудро Вилсон подржао је идеју јеврејског „комонвелта“у Палестини. Лига народа је 1922. године одобрила британски мандат на Палестину, који је изричито предвиђао стварање „политичких, административних и економских услова“ за јеврејски национални огњиште и „најповољније услове за јеврејску имиграцију“.

У Јерусалиму је 1844. године живело 7.000 Јевреја, 3.000 хришћана и 5.000 муслимана. До краја 19. века број Јевреја је порастао на 28.000. У тренутку проглашења Израела у Јерусалиму је било 100.000 Јевреја, 40.000 муслимана и 25.000 хришћана. Британски политичари су рачунали и на политичку корист: јеврејска држава требало је да буде поуздан савезник који обезбеђује морске путеве ка Индији.

Млечин закључује да је после Првог светског рата апсолутна већина европских земаља, Сједињене Државе и Лига народа безрезервно подржала идеју обнове јеврејске државности у Палестини. Али британски политичари су већ тада поставили основе будућег територијалног сукоба – Голанска висораван предата је Сирији, а територије источно од Јордана – Трансиорданији, где Јеврејима није било дозвољено насељавање. Први британски високи комесар Херберт Семјуел, Јеврејин по пореклу, покушао је да спроведе декларацију лорда Балфура, али већина британских официра преферирала је Арапе. Политика се брзо променила.

ЈЕВРЕЈИ И РЕВОЛУЦИЈА

У Совјетској Русији су равнодушно посматрали догађаје у далекој Палестини. Активни ционисти напустили су Русију пре револуције или убрзо после ње. Ционистичке идеје биле су широко распрострањене међу руским Јеврејима. Млечин подсећа да, да није било поделе Пољске, Јевреја у Русији уопште не би било. Царица Катарина Друга је, припојивши део пољског краљевства, стекла и јеврејске поданике. Иако им је обећана равноправност, они је нису добили.

Дуго времена Јевреји су живели у својим местима потпуно изоловано. Власт то није задовољавало. Указ из 1845. године наредио им је да се одрекну традиционалне одеће и облаче се „као сви“. Образована јеврејска омладина, видећи да руски сељак живи у истој безизлазној нужди, из најбољих побуда придружила се народњачком покрету. Али тада су почеле оптужбе за прекомерну политичку активност.

Ционистичке организације хтеле су да јеврејска омладина припрема одлазак у Палестину и да се не меша у руске послове. Али многи млади Јевреји сматрали су Русију својом земљом и нису желели да стоје по страни. Тако је настала генерација револуционара за које јеврејско порекло није значило ништа. Они су људе делили по класном, а не по националном или верском принципу.

Током Грађанског рата Јевреји су преживели страшну трагедију – у погромима је погинуло десетине хиљада људи, триста хиљада јеврејске деце остало је сирочад. То се дешавало углавном на Украјини, где су господарли атамани као Махно и Григорјев. Тај дух је цветао и на територијама које је држала Бела армија, али и у неким јединицама Црвене армије.

ЂЕРЖИНСКИ

Млечин цитира Ђержинског, оснивача ЧЕКЕ, који је после прегледа материјала о сионистима написао својим заменицима: „Прегледао сам ционистичке материјале. Искрено, не разумем баш зашто би требало да буду прогоњени због своје ционистичке припадности... Њихов партијски рад стога не представља опасност за нас — радници (прави) их неће следити... Ционистички програм не представља претњу за нас; напротив, сматрам га корисним... Остали треба да буду ционисти. И не треба да им се мешамо, под условом да се они не мешају у нашу политику.“

Ђержински је био искрен интернационалиста. Раније се противио праву нација на самоопредељење, али под утицајем Лењина променио је мишљење. Сматрао је да није паметно правити ционисте непријатељима: „Ционисти имају велики утицај и у Пољској и у Америци. Зашто их правити непријатељима?“

Млечин наводи да је 1925. године у затворима било 34 циониста, 15 послато на три године у концлогоре, а 124 у прогонство. У иностранство је послато или је дозвољен одлазак 152 особе. Тактика је била: најактивнији елементи, чланови ЦК и губкома, код којих су нађени антисовјетски материјали, нису пуштани у Палестину. Мање активни јесу.

Ђержински је остао при свом мишљењу и после нове белешке:“Ипак, мислим да тако широко распрострањен прогон циониста (посебно у пограничним регионима) не доноси нам никакву корист ни у Пољској ни у Америци.“ Он је предлагао да се међу ционистима утиче да одустану од контрареволуционарног рада и да се питање изнесе на Политбиро.

СОВЈЕТСКА ИДЕЈА АСИМИЛАЦИЈЕ

Млечин објашњава да су бољшевици сматрали да се јеврејско питање решава асимилацијом. Стаљин је још 1913. године дао дефиницију нације као историјски формиране заједнице која живи на једној територији. Јевреји по тој дефиницији нису били нација јер нису имали своју територију. Заједничко им је била само религија. Решење је била асимилација – сви Јевреји у Русији постају Руси, и проблем нестаје.

У саставу Народног комесаријата за националности (чији је нарком био Стаљин) 1918. године формиран је Комесаријат за јеврејска национална питања на челу са Семјоном Диманштејном, принципијелним противником ционизма. Од јула 1918. у градовима са много Јевреја стваране су јеврејске секције РКП(б), а октобра централно биро јеврејских комунистичких секција. Оне су постојале више од десет година и ликвидиране су јануара 1930. године.

Млечин наводи да је интерес за Палестину у Москви био минималан. Јеврејско питање требало је решити у Совјетској Русији, а Палестином нека се бави Коминтерна. Сваки подсетник на постојање циониста у земљи изазивао је чуђење руководства.

ОБАВЕШТАЈНЕ ИГРЕ

Совјетска обавештајна служба у једном тренутку заинтересовала се за Палестину – да ли би и тамо могла да се подигне револуција. Крајем 1923. године у Палестину је по линији Иностраног одељења ОГПУ упућен познати чекиста Јаков Серебрјански. Он је провео две године у Палестини и разочаран се вратио. Револуција у Палестини, која се чинила поспаним и неразвијеним крајем, одложена је за боља времена.

Блиски исток улазио је у сферу интереса Источног одељења ГПУ, којим је руководио Јан Петерс, а касније Стилијан Тријандофилов и Георгије Агабеков. Палестином се бавио Ефраим Голденштејн, лекар по струци, резидент у Анкари. По речима Агабекова, у Москву су долазили ционисти који су тражили оружје за борбу против Енглеза, али је ОГПУ одлучио да су они енглески агенти и преговори су прекинути.

У централном апарату обавештајне службе палестинским пословима бавио се Мојсеј Акселрод, познати арабиста. Он је Агабекову причао да у Египту добијају копије извештаја британског високог комесара у Каиру, а у Сирији и Палестини тек су почели да организују агентуру. Познати чекиста Бљумкин је већ шест месеци обилазио те земље и врбовао је неке људе, али података још није било.

Октобра 1928. године за илегалног резидента Иностраног одељења ОГПУ у Цариграду постављен је Јаков Бљумкин, исти онај који је 6. јула 1918. убио немачког посланика Мирбаха. Легални резидент био је Јаков Мински. Међу онима који су прошли кроз турску резидентуру био је и Наум Ејтингон, каснији генерал-мајор. Али се издваја Бљумкин.

Бљумкин је у Цариграду провео само годину дана. Много тога није успео да уради. По речима Агабекова, у Палестини је имао само једног агента – власника пекаре у Јафи. Његова каријера завршила се када се тајно састао са протераним Троцким, пристао да однесе писма у Москву и да посети његове бивше присталице. По повратку у Москву почео је да прича о разговору са Троцким. Ухапшен је 15. октобра 1929. године. Састанак са Троцким проглашен је за злочин много опаснији од убиства немачког посланика.

КОМУНИСТИ У ПАЛЕСТИНИ

Млечин детаљно описује и комунистички покрет у Палестини. Социјалистичка радничка партија Палестине основана је 1919. године, а две године касније преименована у комунистичку. На челу нелегалне партије био је Јосиф Бергер (Барзилај). Он је неколико пута долазио у Москву, а 1929. године разговарао је са самим Стаљином. По упутству Москве покушавао је да спроведе „арабизацију“ партије. Године 1932. опозван је у Москву, радио је у Коминтерни, а 1935. ухапшен је и осуђен на смрт, али није стрељан. Провео је 21 годину у совјетским логорима. Рехабилитован је 1956. године и дозвољено му је да оде у Пољску, а годину дана касније затражио је да оде у Израел.

Борбеним радом у комунистичкој партији бавио се Јерахмијел Лукачер, рођен у Ташкенту. У Првом светском рату служио је у турској војсци. Његова илегална делатност почела је 1923. године када је убио турског полицајца Туфик-беја, кривог за јеврејски погром. Протеран је у Совјетски Савез 1931. године и траг му се изгубио.

У Палестини су радили и Адолф Краус и Константин Вајс (Авигдор) са групом Јевреја који су дошли из Совјетског Савеза. Првобитни задатак био је стварање група присталица Совјетског Савеза. Истовремено су, прилично успешно, формирали комунистички покрет у суседном Египту. Авигдор је неко време био руководилац египатске комунистичке партије. Међутим, арапски комунисти сматрали су Јевреје дошљацима и убрзо су их се отарасили.

ЈЕВРЕЈИ, АРАПИ И БРИТАНЦИ

Млечин наводи да су јеврејски комунисти гледали на арапске раднике као на савезнике у класној борби. Али Арапе класни осећаји нису интересовали. Они су учествовали у погромима Јевреја на територији Палестине. Зато се међу Јеврејима левих погледа формирао „пролетерски ционизам“. Они су наставили да верују у комунизам, али су видели да могу рачунати само на себе.

Многи британски политичари, дипломате, војници и обавештајци који су се бавили Палестином били су жестоки противници ционизма. Међу њима истакнуто место заузимао је сер Џон Филби старији, отац познатог совјетског обавештајца Кима Филбија. Џон Филби одиграо је важну, иако мало познату улогу у историји Блиског истока – био је један од твораца Саудијске Арабије.

Филби је рођен на Цејлону, радио је у британској колонијалној администрацији у Индији. Каријера му није ишла, па је са задовољством прихватио предлог да пређе у Багдад 1915. године. У Багдаду је открио свет шпијунаже. Добро је знао арапски језик и често се преоблачио у бедуинску одећу. Његово европско порекло одавао је само један детаљ – ноге му нису биле довољно прљаве.

Филбију се није свидело што су Енглези и Французи поделили арапски свет на сфере утицаја. Био је за то да Арапима дају потпуну независност. Још веће незадовољство изазвала је код њега Декларација лорда Балфура – сматрао је да Енглеска не треба да се свађа са Арапима због малобројних палестинских Јевреја.

У Арабији су Енглези имали поузданог савезника – чувара светих места у Меки и Медини, шерифа Хусеина ибн-Алија. У Првом светском рату Хусеин је уз британску помоћ подигао побуну против турске власти. У знак захвалности Енглези су му 1916. дозволили да провинцију Хиџаз претвори у самосталну краљевину.

ЕНГЛЕЗИ СТВАРАЈУ САУДИЈСКУ АРАБИЈУ

Док се шериф Хусеин борио са Турцима у савезу са Енглезима, против њега се појавио вођа вахабита Ибн Сауд, емир Неџда. Извршавајући наређење из Лондона, Филби је јесени 1917. отишао код Ибн Сауда да га позове на ред. Али Филби није извршио наређење. Ушао је у савез са Ибн Саудом, и то пријатељство имало је озбиљне политичке последице. Временом је Филби помогао Ибн Сауду да постане краљ Саудијске Арабије.

Године 1925. Ибн Саудове трупе заузеле су Меку и Медину. Године 1927. Ибн Сауд се прогласио краљем државе „Хиџаз, Неџд и придружених области“. Од 1932. то је Краљевина Саудијска Арабија, где је вахабитска варијанта ислама постала званична религија.

Млечин објашњава да је вахабизам религијско-политичка струја унутар сунитског ислама која је настала у Арабији средином 18. века на основу учења Мухамеда ибн Абд ел Вахаба. Вахабити су позивали на свети рат против муслимана који су одступили од принципа раног ислама. Хришћане и Јевреје сматрали су поклоницима „лажних веровања“.

Филби старији постао је саветник краља Ибн Сауда за финансијска питања. Са 45 година прешао је у ислам, узео име Абдала, обавио обрезивање и по посебној одлуци Ибн Сауда добио право да има четири жене. Очевици тврде да су обичаји на двору краља сасвим одговарали укусима Филбија.

БРАЋА ДАЛЕС И АМЕРИЧКИ ИНТЕРЕСИ

На Блиском истоку Филби је успоставио партнерске односе са Аленом Далесом, будућим шефон ЦИА. Браћа Далес нису воелли Јевреје. Када се њихова сестра заљубила у Јеврејина, учинили су све да растуре њихову везу. Толико су успели да се њен вољени убио, а она се претворила у страсну обожаватељку Хитлера.

Филби је сматрао да стварање јеврејске државе неће донети никакву корист Сједињеним Државама – само ће ометати америчке нафтне компаније у пословима са арапским земљама. Браћа Далес била су сасвим сагласна са тим. Зато је америчка дипломатија до последњег момента била против појаве Израела на политичкој карти света.

И онда је у игру ушао Стаљин, који је веровао да су после Другог светског рата позиције Совјетског Савеза довољно снажне за игру на великој шаховској табли геополитике, при чему је англосаксонске интересе је хтео да потисне што је могуће више.

УЛАЗИ СТАЉИН

Млечин понавља своју тезу да је јеврејска држава у Палестини настала је захваљујући одлуци Јосифа Стаљина.

Стаљин је у том тренутку видео прилику да ослаби британски утицај на Блиском истоку и да стекне упориште у региону који је био важан за совјетску спољну политику. Док су амерички и британски политичари већином били против појаве нове државе, совјетско руководство је активно подржало план поделе Палестине у Уједињеним нацијама. Совјетска делегација, предвођена Андрејем Громиком, јавно је заступала став да јеврејски народ има право на сопствену државу после страдања у Другом светском рату.

Млечин наглашава да без те совјетске подршке у УН Израел вероватно не би добио међународно признање у тренутку проглашења 1948. године. Што је још битније, када су арапске државе напале нову државу, Стаљин је одобрио слање оружја преко Чехословачке и других канала, као и одлазак добровољаца и стручњака који су помогли одбрану Израела. Аутор тврди да је управо та помоћ омогућила Израелу да преживи прве, најкритичније месеце постојања.

СТАЉИНОВА МОТИВАЦИЈА

Мотив Стаљина није била љубав према ционизму или јеврејском народу. Радило се о хладном геополитичком прорачуну: створити нестабилност у британској сфери утицаја, добити савезника који би могао да служи совјетским интересима на Блиском истоку и ослабити положај Запада у региону богатом нафтом и стратешким путевима. У том тренутку ционисти су изгледали као потенцијални партнери против британског колонијализма.

Међутим, већ убрзо после стварања државе постало је јасно да Израел неће бити послушан савезник Москве. Нова држава се окренула према Сједињеним Државама и Западној Европи. Стаљин је тада брзо променио курс. Совјетска подршка је престала, а односи су почели да се хладе.

Стаљин је хтео да искористи јеврејску државу као инструмент за продор совјетског утицаја у арапски свет. Када то није успело, Москва се окренула арапским режимима који су били спремнији на сарадњу против „империјализма“. Та промена политике имала је дугорочне последице.

Стаљинова одлука из 1947–1948. године није била хуманитарни гест ни компензација за Холокауст. Била је то прагматична, хладна политичка одлука која је одредила судбину читавог региона. Без ње, како аутор више пута понавља, Израел не би ни настао ни преживео прве године. Али иста та одлука отворила је врата совјетском продору међу арапске државе, нове савезнице Москве, што је касније донело сасвим другачије, често негативне резултате за сам Совјетски Савез.

ШЕСТОДНЕВНИ РАТ

Године 1967. совјетско руководство је активно подржавало Египат и Сирију. Совјетски амбасадори и обавештајци редовно су достављали информације о израелској војсци Насеру и сиријским руководиоцима. Москва је подржала захтев за повлачење снага УН са Синаја и затварање Тиранског теснаца. Када је избио рат, израелска војска је за само шест дана потпуно разбила египатску, сиријску и јорданску армију.

Совјетски руководиоци били су шокирани брзином и размерама пораза својих арапских савезника. Брежњев је на састанку са Громиком, Гречком и начелником Генералштаба Захаровом изразио љутњу на египатске официре и совјетске саветнике. Хрушчов, већ у пензији, био је још директнији у критикама: египатска армија је била слабо обучена, официри су бежали са бојишта, а техником нису умели да рукују.

Совјетски Савез је 10. јуна 1967. прекинуо дипломатске односе са Израелом. У Москви су организовани масовни протести испред израелске амбасаде. После рата Москва је уложила огромна средства и људство да обнови арапске армије – послала је десетине хиљада војних саветника, модерно наоружање, па чак и сопствене јединице ПВО са совјетским војницима на египетску територију.

ПОСЛЕДИЦЕ ЈЕДНЕ ОДЛУКЕ

Млечин показује да је совјетска дипломатија после пораза потпуно изгубила самосталност и почела да служи интересима Каира и Дамаска, чак и када су арапски руководиоци доносили погрешне одлуке. То је био почетак дугог периода у коме је Совјетски Савез везивао своју блискоисточну политику за арапске радикалне режиме.

Млечин завршава књигу анализом дугорочних последица совјетске подршке арапским режимима и палестинским организацијама. Совјетски Савез и друге социјалистичке земље годинама су помагале палестинске борбене групе – обучавале их у специјалним центрима у Симферопољу, Бакуу, Ташкенту и Одеси, снабдевале оружјем, експлозивом и специјалним средствима, дозвољавале им коришћење територије за припрему акција.

КГБ је одржавао конспиративне контакте са вођама Народног фронта за ослобођење Палестине, укључујући Вадија Хадада. Политбиро је одобрио испоруке специјалне опреме за диверзије. Касније је дошло чак и до размене – палестинске групе су Совјетском Савезу предале вредне колекције античке уметности, а добиле наоружање.

Када су израелске снаге 1982. године разбиле палестинске базе у Либану, заплениле су огромне количине совјетског наоружања које је раније испоручено.

Најтрагичнија последица била је што су исте идеје „национално-ослободилачке борбе“ и исте мреже које је Москва деценијама подржавала дошле назад у Совјетски Савез преко Чеченије и других региона. Чеченски борци добијали су помоћ и идеолошку подршку од истих арапских извора које је совјетско руководство сматрало најбољим пријатељима.

Млечинова књига показује како је једна геополитичка одлука из 1947–1948. године имала далекосежне последице које су се вратиле као бумеранг Совјетском Савезу, а касније и Русији.

ПравдаВладимир ДимитријевићСвирачи из Загреба

Извор: Правда