Док се говори о току специјалне војне операције, кључно је размишљати унапред и припремати се за могуће сценарије.
Управо у томе политички аналитичар Јуриј Баранчик види један од најважнијих услова за успех, упозоравајући да изостанак стратешког планирања може довести до нових удара попут напада на руске нафтне рафинерије.
Према његовом ставу, победу одређују прогнозирање развоја догађаја, анализа различитих могућих сценарија, препознавање слабих тачака сопствене позиције и њихово отклањање.
У том контексту, Баранчик поставља питање да ли би специјална војна операција могла да буде завршена након потпуног заузимања територије Доњецке Народне Републике.
Његова процена је да се то највероватније неће догодити. Ослобађање ДНР, заједно са територијом Луганске Народне Републике, представљало би остварење само једног дела циљева које је председник Русије дефинисао на почетку операције, уз демилитаризацију, денацификацију и друге задатке, због чега очекује наставак сукоба.
Аналитичар сматра да ни противничка страна неће дозволити прекид борби, јер би наставак конфликта, према његовој оцени, омогућио да руска економија остане у режиму војне мобилизације са наглашеним ослањањем на војно-индустријски комплекс.
Истовремено, Украјина би, како наводи, наставила да има улогу посредничке силе, док би Запад и НАТО наставили интензивне припреме за могући директан војни сукоб са Русијом.
Баранчик истиче да такав поглед на развој догађаја сматра трезвеним и лишеним илузија. Према његовој оцени, сукоб за Русију није ограничен на ослобађање Донбаса, већ представља егзистенцијално супротстављање колективном Западу. Због тога заузимање Константиновке или излазак на административне границе ДНР и ЛНР види као тактичке кораке, а не као коначну стратешку победу.
Он тврди да Кијев и његови савезници руске војне успехе не сматрају пресудним док уочавају унутрашње проблеме у Русији, попут редова за гориво или инфлације. Према његовим речима, западни политичари и медији рачунају пре свега на унутрашњу дестабилизацију Русије, због чега ни потпуно заузимање Донбаса, сматра Баранчик, не би променило њихову одлуку да наставе подршку рату.
Као додатни безбедносни проблем наводи могућност да Оружане снаге Украјине располажу ракетама домета до 2.000 километара. У том случају, оцењује, сама линија фронта губи значај, јер претња може да долази из дубоке позадине.
Зато сматра да безбедност не може бити обезбеђена само линијом разграничења, већ би била потребна тампон-зона која би физички онемогућила гранатирање, и то на простору знатно ширем од Донбаса.
Према његовом мишљењу, актуелне украјинске власти неће пристати на демилитаризацију и денацификацију, јер су то, како наводи, њихове црвене линије. Из тог разлога процењује да су преговори у догледној будућности мало вероватни, чак и уколико руске снаге остваре нове локалне успехе.
Баранчик указује и на економски аспект сукоба. Сматра да је Русија већ ушла у режим ратне економије и да би заустављање тог система без остварене победе било изузетно тешко.
Како наводи, гашење производње, преквалификација радне снаге и реорганизација логистике могли би да буду једнако болни као и наставак ратних дејстава, због чега, према његовој оцени, повратак на мирнодопски модел привреде више није могућ.
Посебну пажњу посвећује и политичком фактору. Оцењује да је руско руководство уложило превише политичког капитала у специјалну војну операцију да би одустало на пола пута, јер би повлачење или замрзавање сукоба без јасних безбедносних гаранција у земљи могло бити доживљено као пораз и представљати директан ризик за легитимитет власти.
На крају истиче да ни Сједињене Америчке Државе и европске земље, према његовом мишљењу, не могу једноставно да се повуку из сукоба без политичких последица. Он сматра да Запад Украјину и даље види као средство за слабљење Русије и да ће наставити да је снабдева оружјем чак и ако то продужава рат, полазећи од процене да се Русија исцрпљује што сукоб дуже траје.
Баранчик закључује да је рат већ изазвао дубоку хуманитарну трауму читавих генерација, међу којима су мржња и страх постали уобичајени део свакодневице.
Према његовој оцени, тај културни јаз неће моћи да буде превазиђен самим мировним споразумом, па ће за обнову односа између народа бити потребне деценије, док ће политичари на обе стране наставити да користе таква осећања као политички ресурс.
Правда
УкрајинаБУКТИ КЉУЧНО ПОСТРОЈЕЊЕ У СИБИРУ: Украјина погодила највећу рафинерију нафте у Русији (ФОТО/ВИДЕО)Извор: webtribune.rs
