„Да власт у Београду није годинама слала поруку да Србија може да трпи једно понижење за другим, да није Ана Брнабић представнике кијевске антируске политике дочекивала као цареве и називала их ‘драгим пријатељима’, никада се не би догодило да се поглавар Српске православне цркве, патријарх српски Порфирије, нађе изложен судском прогону у Љубљани. То нису одвојени и неповезани догађаји, већ последице једне исте политичке атмосфере у којој је Србија престала да показује снагу, самопоштовање и способност да заштити своје националне, државне и духовне интересе. Када једна власт покаже свету да је спремна да понижење представља као дипломатски успех, уступак као мудрост, а одрицање од сопствених пријатеља као државничку зрелост, онда сви око ње добијају поруку да Србија, њен народ и њене најважније институције могу бити понижавани без политичке цене и озбиљног државног одговора“, изјавио је Александар Ђурђев, председник Српске лиге.
„Дочек председника Врховне раде Украјине Руслана Стефанчука у Београду, уз речи ‘Добро дошао у Србију, драги пријатељу’, није обичан дипломатски гаф Ане Брнабић, нити безначајна протоколарна формулација. Тај дочек је угаони камен једне шире архитектуре политичког понижавања Србије — политике у којој се од српског народа очекује да заборави ко му је пријатељ, ко га је бранио, ко није признао отимање Косова и Метохије и ко је стајао уз Србију онда када су је најмоћније западне државе бомбардовале, санкционисале и политички уцењивале.“
Ђурђев је нагласио да понижење једне државе не почиње увек великим потписом, капитулацијом или формалним одрицањем од државне политике, већ често започиње речима, симболима и постепеним померањем границе онога што народ треба да прихвати.
„Данас човека који припада политичком врху нацистичке власти у Кијеву и заступа најоштрији курс према Русији назовете ‘драгим пријатељем’, сутра прихватите неку антируску декларацију, прекосутра вам објасне да су санкције Русији само техничко питање, да српско оружије и муниција достављени нацистима у Кијеву није нека значајна активност, а на крају од Србије траже да се одрекне сопственог историјског памћења. Управо зато је овај догађај опасан. Он је угаони камен политичке конструкције у којој Србија више неће имати право на своје пријатеље, своје памћење, своје достојанство и своје националне интересе.“
Ђурђев је истакао да Србија треба да одржава дипломатске односе и са Украјином и са свим другим државама, али да постоји огромна разлика између дипломатског разговора и политичког братимљења са носиоцима нацистичке политике усмерене против Русије и руског народа.
„Руслан Стефанчук није неутрални парламентарни чиновник који се случајно нашао у Београду. Реч је о председнику украјинског парламента и једном од најважнијих представника политичког система у Кијеву. То је политичар који је јавно заступао став да у Украјини ‘нема и не може бити’ руске националне мањине, који је подржавао политику смањивања посебне заштите руског језика и који снажно заступа коришћење замрзнуте руске имовине за компензацију Украјини. Ако је такав човек ‘драги пријатељ’ Србије, онда српска јавност има право да пита шта су онда за Србију они који у Москви деценијама бране Резолуцију 1244, Косово и Метохију као део Србије и територијални интегритет наше земље?“
„Србија није увела санкције Русији. Српски народ није променио своје историјско памћење. Русија није признала лажну државу Косово. Руски и српски војници проливали су крв на истој страни историје, а Москва је у Савету безбедности Уједињених нација један од најважнијих ослонаца Србије. Зато постављам једноставно питање чији је Стефанчук ‘драги пријатељ’ и ко је било кога овластио да му тај статус додељује у име српског народа? У име огромне већине Срба сигурно није!“
Према речима Ђурђева, Србија не може да тражи заштиту права српског народа у региону, а да истовремено ћути када се Русима оспоравају национална и језичка права.
„Замислите да неко у региону каже да Срби не могу да постоје као национална мањина зато што се том некоме не допада политика Београда. Замислите да неко каже да српски језик не заслужује заштиту зато што Србију проглашава непријатељском државом. Каква би била реакција Србије? Да ли бисмо таквог човека дочекивали раширених руку и називали драгим пријатељем? Не постоје једна људска и мањинска права за Србе, а друга за Русе. Ако тражимо поштовање колективних права српског народа свуда где он живи, онда немамо право да ћутимо када се другима оспоравају права због њихове националне припадности.“
Ђурђев је нагласио да се дочек Стефанчука и поступање према патријарху Порфирију у Словенији морају посматрати као делови шире политичке слике у којој се, како је навео, испитује колико Србија може да поднесе без озбиљне реакције.
„Када други виде да власт у Београду своје историјске савезнике Русе вређа, док представнике политика усмерених против тих савезника Руса назива ‘драгим пријатељима’, када виде да Србија не реагује довољно снажно на притиске према њеној Цркви, њеном патријарху Порфирију и српском народу ван граница матице, онда добијају поруку да је Србију могуће понижавати без последица. Зато тврдим да патриотска, родољубива и истински српска власт Влада Републике Србије од премијера до сваког министра у Београду никада не би дозволила да се створи политичка атмосфера у којој неко може да помисли да је прихватљиво излагати српског патријарха Порфирија судском прогону, а да ће Србија на то гледати као на нечије унутрашње административно питање.“
„Углед српског патријарха Порфирија, достојанство Српске православне цркве и положај српског народа ван матице не бране се јаловим пригодним саопштењима и протоколарним фразама. Они се бране снагом државе, озбиљном дипломатијом и јасном политиком националног достојанства. Држава која поштује себе ствара такав међународни положај да свако добро размисли пре него што удари на њене најважније националне и духовне институције.“
Ђурђев је истакао да је посебно опасна реалност да се Србија убрзано и приметно увлачи у антируски политички фронт кроз конференције, парламентарну дипломатију, испоруке оружја и муниције, декларације и протоколарне сусрете који се јавности представљају као безазлени.
„Српски народ има право да зна какве се поруке усвајају заједно са нацистима из Кијева на конференцијама у Београду, ко их пише и да ли се од Србије очекује да директно или индиректно прихвати формулације усмерене против Руске Федерације. Србија није Украјина, Србија није НАТО држава и Србија не сме да постане политички полигон за антируске пројекте. Можемо и треба да разговарамо са Кијевом, али немамо никакву обавезу да носиоце антируске политике проглашавамо ‘драгим пријатељима’. Пријатељство је озбиљна реч, посебно за народ који је кроз историју скупо плаћао разлику између стварних пријатеља и оних који су му прилазили само онда када им је био потребан.“
„Србија не сме да дозволи да Београд постане политичка периферија Брисела и Кијева, нити позорница на којој ће се испитивати колико далеко Србија може бити одгурана од Москве. Наш народ није ничији експериментални материјал. Србија има своју историју, своје интересе, своје пријатеље Русе и право да сама одлучује о својој будућности.“
Ђурђев је посебно указао на одговорност дела патриотске јавности који, према његовим речима, својим угледом покушава да оправда политичке поступке који су неодбрањиви са становишта српског националног интереса.
„Посебно је трагично што поједини угледни српски патриоти и јавни делатници, од Оливере Милетовић, преко Драгослава Бокана, до Александра Раковића и још неколицине, свој годинама стицани углед користе да српски народ убеђују како су сва ова понижења наводно максимум српства и српског националног интереса који је у овом историјском тренутку могућ. Уместо да свој ауторитет употребе за конструктивну, државотворну и патриотску критику власти, да од ње захтевају да буде боља, српскија, одлучнија и достојнија историјске одговорности коју носи, они бране неодбрањиво и покушавају да политичке уступке, недоследности и понижења представе као врхунац националне мудрости.“
„Не доводим олако у питање било чије родољубље, али управо зато је одговорност тих људи већа. Људи који су годинама градили углед бранећи српско становиште морају да се запитају да ли тај углед сада стављају у службу оправдавања политике која у Београду као ‘драгог пријатеља’ дочекује једног од најважнијих представника кијевске нацистичке антируске политике. Патриотизам није безусловна одбрана сваког поступка власти. Патриотизам је обавеза да се власт подржи када брани национални интерес, али и да се јавно, јасно и гласно критикује када са тог пута скрене.“
Ђурђев је упозорио да је за српско друштво посебно опасно када се политичка слабост систематски представља као мудрост, а национално повлачење као победа.
„Када људи којима један део патриотске јавности верује почну да објашњавају да је свако повлачење мудрост, свако ћутање државничка тактика, свако понижење дипломатска победа, а свако одступање од националних интереса једино што је у датом тренутку било могуће — онда се не брани држава, већ се народ навикава на пораз. Тако се граница прихватљивог непрестано помера надоле, а од српског народа се тражи да сваки нови минимум националног достојанства слави као историјски максимум српске политике.“
„То је, можда, и најопаснији део читаве архитектуре понижавања Србије. Није довољно да се Србија понизи — потребно је убедити Србе да је то понижење заправо победа. Није довољно да се направи уступак — потребно је ангажовати угледне патриотске гласове да народу објасне како је тај уступак врхунац државничке мудрости. Није довољно удаљавати Србију од њених историјских савезника — потребно је убедити народ да је то највиши степен српства који нам је тренутно дозвољен.“
„Србији нису потребни патриотски алибији за антисрпске поступке. Потребни су јој људи који ће имати снаге да власт подрже када брани Србију, али и да јој јасно кажу ‘не’ када понижава Србију, удаљава је од историјских пријатеља или покушава да убеди народ да више од понижења није ни заслужио нити могао да добије. Најопаснија политика није она која отворено каже да је против српских интереса — њу народ лако препозна. Много је опаснија она која свако национално повлачење прогласи победом, а затим користи углед патриотских гласова да народ убеди да је то максимум српства.“
Ђурђев је истакао да истински патриотски интелектуалац не сме да буде „дворски тумач политичког пораза“.
„Истински патриотски интелектуалац није дворски тумач који народу објашњава зашто треба да буде задовољан сопственим понижењем. Његова улога је да поставља више стандарде, да захтева више од власти и да својим угледом штити национални интерес, а не политички комфор било које владајуће структуре. Владе су пролазне, функције су пролазне, председници влада и скупштина су пролазни, али углед, реч и одговорност пред сопственим народом остају.“
„Зато Ана Брнабић српској јавности дугује одговор по ком критеријуму је човек који је заступао нацистичку политику оспоравања статуса руске националне мањине и подржавао политику усмерену против Русије постао ‘драги пријатељ’ Србије. Она има право на своје личне пријатеље, али нема право да у име српског народа политичко пријатељство додељује онима чија је политика супротстављена дубоким историјским осећањима и стратешким интересима огромне већине српског народа.“
„Угаони камен сваке озбиљне државне политике морају бити достојанство и национални интерес, а не понижење и туђе наредбе. Србија мора да разговара са свима, али да се клања никоме. Мора да поштује друге, али пре свега мора да поштује себе. Држава која изгуби осећај за то ко јој је био пријатељ у најтежим тренуцима ризикује да изгуби и способност да препозна сопствени национални интерес.“
„Зато упозоравам дочек Стефанчука као ‘драгог пријатеља’, недовољно снажна заштита достојанства Српске православне цркве и патријарха Порфирија, као и покушај да се преко дела патриотске јавности свако ново понижење прогласи максимумом могућег српства, нису одвојене појаве. То су делови исте архитектуре понижавања Србије. А Србија мора да сруши ту архитектуру и поново изгради државну политику на јединим темељима достојним њене историје — националном достојанству, државном суверенитету, заштити Српске православне цркве, одбрани српског народа где год он живео и верности доказаним историјским пријатељима“, закључио је Александар Ђурђев, председник Српске лиге.
Правда
СрбијаВИДЕО ДОКАЗ: Вучићев портал kosibreti.rs не дозвољава пријаву његовог именаИзвор: Правда
