Како се Србија приближава могућим ванредним парламентарним изборима који се очекују током јесени, однос између студентског блокадног покрета и етаблиране опозиције све је видљивија тема у јавном простору.Посебну пажњу привлачи позиционирање Драгана Ђиласа, председника Странке слободе и правде, чији су наступи последњих месеци показали сложен и не увек једнозначан однос према студентској листи.
Став ССП-а према студентској листи
У јавним изјавама Ђилас је више пута истицао да је за промену власти потребна сарадња различитих опозиционих актера.
Према извештају Н1 од 8. јуна, ССП планира излазак на изборе у коалицији са проевропским странкама, док је Ђилас истовремено рекао да верује у могућност сарадње са студентском листом после избора, оцењујући да је она неопходна за формирање власти и смену актуелног режима.
Данас је истог дана пренео и његову тврдњу да Европа не би прихватила нити признала изборе одржане под садашњим условима.
Резерве према студентском покрету
Ипак, тај став долази након периода у којем је Ђилас изражавао резерве према студентској листи.
У интервјуу за ФоНет, који су пренели Н1, Нова и други медији 25. јануара, рекао је да „не зна шта да подржи” код студентске листе, указујући на питање ко би се заправо нашао на тој листи, да ли би студенти могли да контролишу те људе и какав би био њихов политички правац.
У истом контексту помињане су и разлике унутар студентског покрета према Европској унији, што је Ђилас представљао као препреку јасној политичкој подршци.
Касније је, према Н1 и Данасу, додатно наглашавао да оно што студенти раде заслужује похвалу, али да млади људи немају довољно искуства за управљање државним системом.
Баланс између подршке и политичке аутономије
Због тога се у делу јавности ствара утисак да ССП покушава да пронађе равнотежу између подршке студентском покрету и очувања сопствене политичке платформе.
Са једне стране, Ђилас говори о заједничком циљу и потреби смене власти.
Са друге стране, његова странка није одустала од изласка на изборе у оквиру проевропског блока, нити је најавила формално уступање места студентским представницима или потпуно прилагођавање свог програма захтевима студентског покрета.
Да ли постоји стварно политичко партнерство?
У том контексту, поједини политички коментатори и аутори стратешких и безбедносних анализа оцењују да ССП, упркос јавно исказаној спремности за сарадњу, још није показао спремност да успостави модел политичког партнерства који би представљао стварно приближавање студентском покрету.
Такве оцене заснивају се пре свега на чињеници да странка наставља да развија сопствену изборну стратегију и политичку платформу, без формалног усаглашавања са студентским захтевима.
Истовремено, нису представљени конкретни институционални механизми који би указивали на дубље структурно повезивање ССП-а и студентског покрета.
За сада сарадња остаје на нивоу јавно исказане спремности, без формалних промена у организационом или програмском смислу.
Реакције студентских блокада
Таква позиција изазвала је критике.
Блиц је 8. јуна пренео реакције појединих студентских налога у блокади, који су негативно оценили одлуку ССП-а да изађе на изборе у коалицији са проевропским странкама.
У тим реакцијама истицано је да студентски покрет не тражи само промену власти, већ дубље системске промене, док су поједини коментари одлуку ССП-а тумачили као наставак старог обрасца опозиционог деловања.
Управо због тога део јавности указује на несклад између порука о заједничком циљу и конкретних политичких потеза.
Док представници ССП-а говоре о потреби сарадње са студентском листом, изборна стратегија странке остаје одвојена, што је отворило простор за различита тумачења њихових стварних политичких намера.
Критике из опозиционих и медијских кругова
Критике нису долазиле само из студентских кругова.
Новинар и колумниста Бошко Јакшић у тексту за Савремену политику оценио је да би самосталан излазак проевропских странака могао да распе опозиционе гласове и ослаби ефекат студентске листе, за коју сматра да има највећи мобилизациони потенцијал.
У том тексту Јакшић је критиковао Ђиласа због инсистирања на сопственом политичком пројекту, сугеришући да таква стратегија може угрозити шансу за шире опозиционо окупљање.
Полемика око забране друштвених мрежа за малолетнике
Додатну полемику изазвала је Ђиласова иницијатива од 15. јуна о забрани коришћења друштвених мрежа за млађе од 16 година.
Према Н1, Ђилас је позвао парламентарне странке да хитно отворе расправу о таквом закону, позивајући се на примере Аустралије и Велике Британије и на тврдњу да друштвене мреже представљају озбиљан ризик за ментално здравље деце.
Међутим, Политика је пренела да су поједини налози блиски студентским блокадама реаговали питањем зашто Ђилас не позива на теме које сматрају хитнијим, попут расписивања избора или неучествовања његове странке на њима.
У тој реакцији ССП је назван „лажном опозицијом“.
Однос ССП-а и студентског покрета остаје отворено питање
Ове епизоде показују да се однос између Ђиласа, ССП-а и студентског покрета не може свести на једноставну поделу на подршку или противљење.
Студентски покрет има значајну мобилизациону снагу и политички капитал, док етаблиране опозиционе странке имају инфраструктуру, искуство и препознатљивост.
Проблем настаје у питању ко треба да води процес политичког обједињавања и под којим условима.
Управо око тог питања постоје и различита тумачења.
Док једни сматрају да опозиционе странке покушавају да очувају сопствени политички идентитет и организациону аутономију, други оцењују да тиме нису спремне да препусте водећу политичку улогу новом друштвеном покрету који је стекао значајан легитимитет кроз вишемесечне протесте.
Кључна дилема пред наредне изборе
Из перспективе ССП-а, излазак у проевропском блоку може се представити као покушај да се окупе бирачи који желе промену власти, али нису спремни да гласају за студентску листу.
Из перспективе дела студентског покрета и критичара унутар опозиционе јавности, такав потез може изгледати као покушај да се задржи контрола над опозиционим простором без стварног препуштања политичке иницијативе студентима.
Зато се кључна дилема не односи само на Драгана Ђиласа, већ на шири однос између институционалне опозиције и нове грађанске енергије коју су студентске блокаде отвориле.
Ако опозиционе странке и студентска листа не пронађу јасан модел сарадње, постоји ризик од расипања енергије и гласова. Ако га пронађу, сарадња би могла постати важан фактор у изборној динамици.
За сада, међутим, јавне изјаве, одвојене изборне стратегије и међусобне критике показују да је тај договор и даље неизвестан.
