Професор социологије на Филозофском факултету у Београду, Слободан Антонић, био је гост Новог стандарда, где је, између осталог, говорио о своје две нове књиге: „Понерологија антицрквеног ума: О пропагандном рату против Српске православне цркве“ и „Демонтажа књижевности“. Интервју је, међутим, био прилика за дубљу анализу актуелних политичких и друштвених процеса у Србији, укључујући недавне изборе и улогу нових технологија.
Изненађујућа победа студентске листе и улога вештачке интелигенције
Антонић је истакао да победа студентске листе сама по себи није била неочекивана, али јесте „та велика разлика“ у броју гласова. Као једно од главних објашњења за овакав исход, професор наводи деловање друштвених мрежа и вештачке интелигенције. Према његовим речима, по први пут је масовно употребљена вештачка интелигенција која је, повезана са друштвеним мрежама, омогућила персонализовану пропаганду.
„Реч је о томе да је сад по први пут употребљена, бар кад, кад су наши избори у питању, масовно вештачка интелигенција. Да је онда вештачка интелигенција на неки начин повезана са друштвеним мрежама на тај начин да је свако добијао, значи, индивидуално, на основу његових претраживања, историје његових претраживања, добијао је, оно, к-кратке оне рекламе, политичке или је добијао, како што каже, meme или је добијао... Значи, он је хранјен. Персонализована пропаганда“, објашњава Антонић. Он додаје да је овај процес довео до „револуционарног ентузијазма“ који је прешао у фанатизам код млађих људи, који су потом убеђивали старије генерације. Антонић сматра да је Александар Вучић потценио снагу ових нових медија.
„Ја мислим да је он то потцењивао и да зато то није урадио. Да ли је то могло? Видећемо на неким следећим изборима, али да свакако то треба имати у виду и узети у обзир то, то свакако јесте“, каже професор.
Вучићеве грешке и хомогенизација опозиције
Професор Антонић је анализирао и кључне грешке претходне власти, наводећи да је, иако је Вучић „доста добро политички играо“ и био „добар технолог власти“, перцепција режима као корумпираног била пресудна. „Значи, један корумпирани режим и људима је то било, било је доста тога и желели су да се, да се тога реше. Значи, не само перцепција, него то јесте био великим делом корумпирани режим“, наглашава Антонић.
Као конкретне примере који су допринели незадовољству, саговорник је навео покушаје довођења компаније Rio Tinto, Бриселски и Охридски споразум из 2023. године, којима се, како је речено, признаје Косову могућност учлањења у међународне организације, као и контроверзни закон о језику. Ови потези су, према Антонићу, довели до тога да су се националисти хомогенизовали са либералима, гласајући за студентску листу упркос идеолошким разликама. „Постојало је нешто што је важније и што су они процијенили као важније и то је пресудило“, закључује професор.
Страни утицај и аутентично незадовољство
Разговарало се и о разликовању аутентичног незадовољства народа од утицаја страних актера. Антонић истиче да је у случају корупције незадовољство свакако спонтано, јер је то „нешто што је толико дубоко да је онда и спонтано“. Међутим, постоје и примери директног страног утицаја, попут захтева за укидањем националних уџбеника историје и географије, који долазе из Европске уније.
Србија је, према Антонићу, „под неком врстом меке окупације или неком врстом неоколонијалног ропства“, где се „колонијални или окупациони механизам“ спроводи преко универзитета, књижевности, културних и политичких кругова. Као пример аутошовинизма, професор наводи изјаву таксисте: „Па нема овде, неће овде бити реда док неки странац не дође и не, не, не уведе ред.“
Будућност студентске листе и изазови власти
Када је реч о будућности студентске листе, Антонић сматра да је погрешно посматрати је искључиво као марионету Запада или као потпуно независан покрет. Унутар самог покрета постоје различите снаге, а формирала се и „пленумска елита“ која је, након успеха, постала самопоуздана. Ипак, професор очекује унутрашњу динамику и борбу за утицај, те да ће неке од кључних ствари, попут „банкрота банака“ после 5. октобра, бити урађене одмах на почетку мандата, можда чак и кроз „маскировку“ попут хапшења бивших функционера.
Српска православна црква под притиском
Антонић је детаљно говорио о изазовима са којима се суочава Српска православна црква (СПЦ), наводећи четири фактора који воде антицрквену политику: утицај Запада који СПЦ доживљава као испоставу Руске православне цркве, околни национализми који желе да отргну делове СПЦ на својим територијама, woke култура која је антирелигиозна и антицрквена, те унутрашња опозиција у самој Цркви. Ови фактори су се, према његовим речима, удружили, користећи политичка дешавања за даљи притисак.
„Једна ствар је, то су те оправдане примедбе које се могу дати некоме унутар Цркве или о некоме ко је на неком чак истакнутом положају. А сасвим друга ствар је то као представљање Цркве као некакве парамилитарне организације која је, је л' тако, претходница српских тенкова који само што нису прешли у Босни и Херцеговини или у Црну Гору. Или са друге стране то представљање Цркве као неко ко заправо влада овим друштвом, је л' тако? Па ако хоћемо да имамо, не знам, слободу и демократију, ми морамо Цркву да истерамо, да склонимо у потпуности из јавности, што су врло опасне ствари и ту такође не треба бити наиван“, упозорава Антонић. Он наглашава да је опасност у томе да се каже: „Православна црква је националистичка црква. Њу је ухватио онај, онај, онај јерес етнонационализма, етнофилетизма, како се то каже. И ми сад морамо, ми сад морамо, ако желимо да уђемо у Европску унију, да се... Е, морамо да гледамо како остали.“
„Нису проблем ни Јово Бакић ни Сајчић, већ патриоте које су побегле с милионима“: Кога је Павле Бихали прозвао? (ВИДЕО)Суверенитет, идентитет и јаки лидери у глобалном хаосу
Професор Антонић се осврнуо и на питање суверенитета и демократије, истичући да „не можете имати демократију у земљи која није суверена“. Он додаје да је све повезано: „не можете имати сувереност без јаког идентитета. Не можете имати јак идентитет уколико немате културу. Па ево, кад је реч о Србији и Србима и цркву, јаку цркву, мислим. Значи, то је све некако повезано и ви морате кад о томе размишљате или кад водите политику, морате то све некако да увежете.“
У контексту глобалног политичког хаоса и кризе парламентарне демократије, Антонић сматра да живимо у „некој врсти прелазног периода“. Иако постоји све већа концентрација богатства и моћи у рукама малог броја људи, истовремено су ојачале комуникационо-медијске снаге које могу омогућити већи утицај обичних људи на одлучивање. Ипак, он наглашава да је за супротстављање спољним притисцима неопходна јака организација и централизација, што подразумева и јаког лидера.
Аутошовинизам и „Друга Србија“
Антонић је поновио своје ставове о „инверзном национализму, аутошовинизму, другој Србији“, који су, како каже, показали своју снагу у последње две године. Ови кругови нису везани само за невладине организације, већ обухватају културу, медије, део науке и универзитета. Као пример, навео је случај Динка Грухоњића, где је амерички амбасадор пружио подршку, а „колонијални апарат“ стао у одбрану, показујући колико је та мрежа јака и утицајна. Вучићев режим је, према Антонићу, потценио ове секторе, пуштајући их да иду својим путем, што им је на крају дошло главе.
Закључак: Србија у прелазном периоду
Професор Антонић закључује да Србија, као и шира Европа, пролази кроз прелазни период. Иако је изненађен неким аспектима попут убедљиве победе студентске листе и утицаја вештачке интелигенције, његови основни погледи на политичку стварност остају непромењени. Он наглашава важност препознавања проблема и развијања механизама одбране у циљу очувања идентитета и суверенитета. Упркос хаосу, Антонић верује да „обичан мали човек може у неком тренутку да нешто одлучи, да утиче на неко одлучивање и морамо макар то што имамо, морамо то на неки начин да сачувамо и проширимо колико можемо.“
Извор: Правда





