Свет улази у период дубоких промена чији коначни облик можда неће бити познат ни садашњој генерацији, док се односи међу највећим силама мењају заједно са економском равнотежом и положајем држава које су деценијама биле изван главних центара глобалне моћи.
Министар спољних послова Русије Сергеј Лавров изјавио је у интервјуу за канал РБК да формирање мултиполарног света више није теоријска могућност, већ реалност.
Према његовим речима, трансформација кроз коју свет пролази могла би да траје читаву епоху, при чему није извесно ни да ће икада бити успостављена нека коначна међународна конфигурација.
По његовој оцени, садашњи процес има корене у периоду након распада Совјетског Савеза, када је практично отворено проглашена униполарност. Франсис Фукујама тада је идејом о „крају историје“ изразио очекивања западних елита да ће западни либерални модел у економији, политици и области људских права постати јединствен и доминантан модел на планети.
У Русији је таква промена почетком деведесетих у појединим круговима дочекана чак са одушевљењем, уз уверење да је земља коначно збацила „окове“ комунистичког система.
Тадашњи председник Борис Јељцин у Конгресу САД изговорио је „Боже, чувај Америку!“, док су западни стручњаци у великом броју долазили у руске државне институције и учествовали у реформама и припреми приватизације. Истовремено су постојала упозорења да такав курс носи озбиљне опасности.
Избори 2000. године, према оцени шефа руске дипломатије, одразили су жељу земље да поврати историјску суштину, национални понос и сопствену улогу. Када је Борис Јељцин крајем децембра 1999. јавно предао власт Владимиру Путину, а потом су расписани избори, почело је одбројавање нове епохе у којој Русија више није требало да буде једнако попустљива према Западу као током претходне деценије.
У првим годинама Путинове власти ипак је било покушаја изградње знатно ближих односа са Сједињеним Државама. Путин је 2001. први пут као председник посетио САД, док је амерички председник Џорџ Буш Млађи годину касније дошао у Русију. Тада је потписана декларација о новим стратешким односима између Руске Федерације и САД.
Још пре доласка Буша на власт, Путин је са тадашњим председником Билом Клинтоном разговарао и о могућности руског чланства у НАТО-у. Руска аргументација била је да, ако више нема Совјетског Савеза, Варшавског пакта и некадашњих идеолошких несугласица, а НАТО упркос томе неће бити укинут, онда би Русија могла да буде примљена у савез и да са њим сарађује. Клинтон је касније, током вечерњег пријема на самиту Г20, рекао да су му његови сарадници поручили да то „неће моћи“.
Москва је, међутим, временом закључила да је америчка намера била да Русију држи уз себе, али не као равноправног партнера. Као један од примера наводи се чланство Русије у Г8, које није обухватало равноправно одлучивање о свим кључним питањима.
Русија је учествовала када су разматране политичке теме, укључујући Иран и Северну Кореју, док су јој, према руском виђењу, наметане политичке оцене које су излазиле из оквира постојећих одлука Савета безбедности УН.
Руски представници били су присутни и на састанцима министара финансија, али су најосетљивија питања управљања међународним монетарно-финансијским и трговинским системом претходно разматрана унутар Г7. Руском министру финансија потом би практично било саопштено шта је већ договорено.
Прекретница је уследила 2007. године говором Владимира Путина на Минхенској безбедносној конференцији. Москва је тада јавно изнела низ примедби на западну политику, укључујући питања везана за НАТО и поступање Запада у међународним кризама.
Путин је поставио питање зашто се односи не развијају у складу са ранијим обећањима и документима, чиме је постало јасно колико се руско виђење односа са Западом променило.
У међувремену се променила и глобална економска структура. Кина је постала највећа светска економија према паритету куповне моћи, док темпо њеног развоја остаје веома висок. Истовремено се појављују упозорења на могућу кризу прекомерне производње, јер би слабљење појединих западних економија могло да смањи тржиште за огромне количине кинеске робе.
Промена се не односи само на Кину. Индија и Бразил убрзано јачају економски положај и заузимају све значајније место у светским економским пословима, што додатно мења однос снага који је постојао после завршетка Хладног рата.
Велике промене одвијају се и у Африци. Континент почиње да се удаљава од неоколонијалног економског модела у којем су сировине извожене из афричких држава, док је додатна вредност стварана првенствено у Европи. Политичка деколонизација донела је формалну слободу великом броју држава, али економска зависност није нестала истом брзином.
Управо истовремени успон Кине, Индије и Бразила, као и промене у Африци, представљају основу тврдње Москве да се међународни систем већ трансформише. Геополитичка и геоекономска моћ више није концентрисана на начин карактеристичан за период непосредно после распада Совјетског Савеза, а процес стварања мултиполарног света већ је постао део глобалне стварности.
Wебтрибуне
