Могућност повратка преговорима између Русије и Запада поново се појављује у
тренутку када се војна ситуација мења, али би њихов смисао могао бити потпуно другачији него раније.
У разговору Глена Дизена са пензионисаним америчким пуковником Дагласом Макгрегором изнета је процена да је поверење Москве у западне владе толико ослабљено да нови дипломатски процес више не би морао да значи и успоравање руских војних операција.
Дизен је указао на извештаје да део европских држава више не одбацује могућност да Вашингтон обнови разговоре са Москвом. То би представљало промену у односу на ранији период, када је велики део европског политичког врха био веома скептичан према преговорима.
Међутим, у разговору је изражена сумња да европски циљ мора да буде коначан завршетак рата. Процена је да би поједине европске владе могле да желе пре свега паузу која би омогућила реорганизацију, поновно наоружавање и припрему украјинских снага за нову фазу сукоба.
Управо због тога могућност преговора Москва би могла да посматра потпуно другачије. Став изнет у разговору јесте да руско руководство може да пристане на разговоре, али без давања дипломатском процесу могућности да заустави војне операције.
Другим речима, разговори би могли да теку паралелно са наставком притиска на фронту. У тој логици, сама чињеница да западне државе поново показују интересовање за преговоре могла би у Москви да буде протумачена као знак њихове слабије позиције, а не као разлог за компромис.
Макгрегор је оценио да би руском руководству сада могао да буде саветован управо такав приступ: разговарати колико друга страна жели, али истовремено наставити операције и искористити тренутак за снажнији притисак. По његовој процени, у руском врху више нема озбиљног разлога за поверење у обећања садашњих западних влада.
Та промена не односи се само на Украјину. У разговору је направљена паралела са Ираном, где се такође описује дубоко неповерење према америчким преговорима.
Закључак је да државе које сматрају да су претходни преговори коришћени као начин куповине времена све мање виде дипломатију као механизам који може променити њихове стратешке одлуке.
За Москву посебно питање постаје колико дуго има смисла чекати промену влада у Европи. У разговору је издвојена Немачка, уз процену да је влада у Берлину политички слабија него раније, док се истовремено тврди да Пољска нема намеру да улази у рат против Русије због Украјине.
То додатно мења руску рачуницу. Ако се сматра да европске владе немају ни политичку стабилност ни довољно војне снаге за озбиљну интервенцију, онда се смањује мотив Москве да прихвати паузу која би противнику омогућила опоравак.
Промена тона примећује се и у руској дипломатији. Сергеј Лавров постао је знатно отворенији у критикама Сједињених Држава, док се ранија уздржаност према Вашингтону све мање види. У разговору је изнета процена да руски политички врх све више долази до закључка да Запад реагује тек када се суочи са конкретним противмерама.
Истовремено су се појавиле поруке о могућем узвраћању на заплене руских бродова запленом европских пловила. Дизен је издвојио и Путинову посету јужним Курилским острвима као политички сигнал Јапану због његовог ангажмана на страни Украјине.
Још озбиљнији сигнал долази из односа са Великом Британијом. У завршном делу разговора наведена је изјава Лаврова да Москва може британско учешће у нападима на руску територију да тумачи као директно учешће Британије у рату, са свим последицама које такав статус носи. Дизен је нагласио да се такав језик раније није користио и да зато указује на промену.
Процена способности европских држава додатно заоштрава слику. Британска морнарица описује се као знатно слабија него некада, немачка копнена војска као озбиљно ослабљена, док се француско нуклеарно одвраћање види првенствено као средство заштите саме Француске, а не као инструмент за ратовање у Украјини.
Из тога произлази упозорење да европске владе можда потцењују озбиљност промене руског расположења. Ако Москва заиста закључи да Европа нема капацитет за непосредну ескалацију без пуне америчке подршке, онда претње које долазе из европских престоница могу изгубити део одвраћајућег дејства.
Дипломатска слика додатно се компликује због питања какви би руски захтеви сада уопште били. У разговору се подсећа на преговоре из пролећа 2022. године и износи став да је тада постојала могућност неутралне Украјине уз знатно ограниченије руске територијалне захтеве.
Та могућност се сада сматра изгубљеном. Процена је да би Москва после вишегодишњег рата захтевала много дубље политичке и безбедносне промене и да више не би прихватила Украјину као државу која може да буде војна платформа НАТО-а против Русије.
Истовремено, не очекује се да Русија жели да управља читавом Украјином. У разговору се износи идеја да би Москва првенствено желела простор који неће бити непријатељски настројен према Русији и који неће функционисати као база за НАТО.
Ако такав исход не може да се добије споразумом са садашњим украјинским и европским властима, процена је да би Русија покушала да га наметне војном и политичком реалношћу.
Због тога обнављање преговора више не значи повратак на почетне позиције. После година рата, великих губитака и потпуног урушавања међусобног поверења, дипломати би за столом могли да затекну потпуно другачији однос снага и захтеве много шире од оних о којима се разговарало на почетку сукоба.
Највећи ризик за Европу управо је у томе што би могла да очекује још једну паузу, док Москва такву паузу више не сматра прихватљивом. У том случају преговори би остали отворени, али би се кључне одлуке доносиле на терену.
Wебтрибуне
