Сједињене Државе суочавају се са истовременим војним, финансијским и геополитичким притисцима који ограничавају њихову способност да воде више великих конфронтација у исто време.
Ситуација у Персијском заливу, стање америчке морнарице, раст трошкова задуживања и убрзана дедоларизација спојени су у слику стратешког преоптерећења о којој су разговарали Глен Дизен и пензионисани амерички пуковник Даглас Мекгрегор.
Највидљивији проблем налази се на мору. Америчка морнарица је мања него раније, док се од ње истовремено тражи присуство у више региона. Дуга распоређивања посада и недостатак довољног броја бродова повећавају притисак на систем који би у озбиљнијој конфронтацији морао да одржава блокаде и заштиту великих поморских снага.
У Персијском заливу амерички бродови, према процени изнетој у разговору, делују на удаљености од приближно 150 до 300 миља од Ирана како би смањили изложеност иранским ракетама и беспилотним системима.
То само по себи показује колико се поморски однос снага разликује од периода када је америчка флота могла много слободније да оперише непосредно уз обалу противника.
Проблем постаје још већи ако је циљ дуготрајна поморска блокада. У разговору се процењује да би за озбиљну блокаду великог простора било потребно најмање око 100 бродова, уз поређење са кубанском кризом 1962. и 1963. године, када је у операцији учествовало више од 200 пловила, док су додатне снаге биле распоређене у северном Атлантику.
Данас Сједињене Државе немају исти број расположивих пловила. Истовремено, сваки велики ратни брод представља изузетно скуп и политички осетљив циљ. Посебно се издваја носач авиона, чије тешко оштећење не би било само војни губитак већ догађај који би могао да покрене много ширу ескалацију.
У ратним симулацијама, према тврдњи изнетој у разговору, тешко оштећење носача може да постане катализатор ширег рата. Исто важи и за губитак великог броја скупих авиона Ф-35, јер би такви губици отворили питање колико се стратешки добија у односу на финансијску и војну цену операције.
Мекгрегор је проценио да је веома тешко потопити велики носач авиона једним ракетним ударом са велике удаљености, али да га је могуће озбиљно оштетити и избацити из борбе. У таквој ситуацији очекује да би америчка администрација могла да тражи снажан одговор, али да би истовремено у самим САД порастао притисак да се људи и бродови извуку из зоне сукоба.
Иранска стратегија управо ту ствара проблем. У разговору се наводе иранске претње да би у новој великој конфронтацији могли бити нападнути нафтни објекти и постројења за десалинизацију на западној обали Персијског залива. Такав удар не би погодио само америчке интересе већ и саму економску инфраструктуру заливских држава.
Саудијска Арабија била би нарочито рањива. Поред нафтних постројења, издваја се нафтовод који повезује исток земље са западном обалом и који се описује као објекат који је могуће релативно лако пореметити. У разговору се разматра и могућност укључивања јеменских Хута у ширу конфронтацију.
Такав сценарио имао би глобалне последице јер Персијски залив није само војно подручје већ једно од кључних чворишта светског енергетског система. Свако озбиљније оштећење производње, транспорта или прераде нафте могло би да се пренесе на цене енергије, транспорта и индустријске производње далеко изван региона.
Истовремено се отвара други фронт — америчке јавне финансије. У разговору је наведено да принос на 30-годишње америчке државне обвезнице прелази пет одсто, док је за десетогодишње поменута вредност од око 4,72 одсто.
Посебно је упозорено на могућност да десетогодишњи принос достигне пет одсто, што би додатно повећало цену сервисирања америчког државног дуга.
Високе камате постају стратешки проблем када се држава истовремено суочава са великим војним расходима. Ратови и дуготрајна распоређивања захтевају огроман новац, док скупље задуживање повећава цену финансирања свега — од буџетског дефицита до обнове залиха муниције и модернизације војске.
У разговору је зато постављено питање колико дуго Вашингтон може да продужава постојећу стратегију. Изнет је песимистичан закључак да би такав приступ могао да траје све док финансијски притисак или довољно озбиљан војни неуспех не учине његов наставак политички и материјално неодрживим.
Трећи елемент проблема јесте долар. Дизен је отворио питање економских мотива америчких ратова и могућности да се политичка и војна победа дефинише и кроз враћање енергетских токова према долару. Поменути су Венецуела, Русија и Иран као државе чији енергетски ресурси имају шири значај за глобални монетарни систем.
У разговору је разматран сценарио у којем би амерички успех против Ирана омогућио већи утицај на иранску нафту, док би промена односа са Русијом могла да врати већи део руске енергетске трговине у долар. Истовремено је изражена сумња да се процес дедоларизације уопште више може зауставити или да петродолар може да се врати у некадашњу позицију.
Притисак не долази само из Москве и Техерана. У ширем геополитичком оквиру изнета је процена да све већи део света жели мањи амерички политички и финансијски утицај. Посебно се помиње захтев Ирана да му буде враћен новац којем нема приступ, као и руски захтеви у вези са сопственим средствима.
Криза америчког модела присуства у иностранству види се и у базама. У разговору се процењује да је дугорочно одржавање великог броја америчких гарнизона прескупо и политички све мање прихватљиво, док се посебно помињу Јужна Кореја и Блиски исток.
Још конкретнији проблем представља Бахраин. Наводи се да се америчка морнарица дуго ослањала на тамошње објекте и инфраструктуру Пете флоте, али да су ти капацитети изгубљени и да се не очекује њихов повратак. Тиме је оперативни положај САД у региону додатно компликован.
Све ове тачке воде ка истом стратешком питању: колико дуго једна држава може истовремено да одржава војни притисак на Русију, конфронтацију са Ираном, велико присуство у Азији и мрежу глобалних база, док јој расту трошкови задуживања и противници све мање зависе од долара.
Нова реалност за Вашингтон зато није само могућност губитка једног рата или једне базе. Проблем је у томе што се војни, финансијски и монетарни притисци појављују истовремено. Када се повежу скупа морнарица, рањивост енергетских токова, раст државног дуга и слабљење монетарног утицаја, простор за вођење више великих сукоба постаје знатно ужи него што је био у периоду највеће америчке глобалне доминације.
Wебтрибуне
