Војне промене на Блиском истоку могле би да изазову много дубљу економску трансформацију, јер заливске државе све пажљивије процењују цену досадашњег ослањања на САД.
У центру те промене није само безбедност, већ капитал, технологија и питање где ће бити усмерене будуће инвестиције.
Лари Џонсон сматра да је америчка позиција истовремено ослабљена на војном, дипломатском и економском плану. Посебно указује на уништење инфраструктуре намењене великим пројектима вештачке интелигенције на Блиском истоку.
Према подацима изнетим у разговору, реч је о инфраструктури вредној приближно 30 милијарди долара. Процена је да би за наставак и поновно изграђивање планираног система сада могло бити потребно између 90 и 120 милијарди долара.
Такав финансијски удар долази у тренутку када је Вашингтон покушавао да кроз технолошку политику ограничи кинеско присуство у региону. Циљ је био да кључне заливске државе остану повезане са америчким технолошким системом и да Кина не добије значајније упориште.
Сада би резултат могао да буде супротан. Државе региона почињу да посматрају Кину као све привлачнију економску алтернативу, посебно ако САД више не могу да понуде исти ниво безбедности и економске предвидљивости.
Џонсон види још озбиљнији проблем у огромним износима заливског капитала уложеног у амерички финансијски систем. Саудијска Арабија, Катар, Кувајт и Бахреин годинама су држали велики део својих средстава у америчкој имовини.
У екстремном сценарију Вашингтон би могао да покуша да блокира или заплени део такве имовине, али управо могућност политичког коришћења финансијског система може додатно подстаћи државе да смањују своју изложеност.
Много реалнији притисак могао би доћи кроз постепену продају америчких државних обвезница. Ако заливским државама буде потребан новац због пада прихода, обнове инфраструктуре и нових безбедносних трошкова, део капитала уложеног у америчке обвезнице могао би да буде враћен кући.
Такав процес погодио би Вашингтон у посебно неповољном тренутку. Приноси на америчке обвезнице различитих рокова већ представљају озбиљан финансијски проблем, а додатна продаја могла би да повећа притисак на трошкове задуживања.
Истовремено се појављује и енергетски проблем. Несташица дизела и поремећај токова нафте стварају додатни притисак на америчку економију, па се војна, енергетска и финансијска криза више не могу посматрати потпуно одвојено.
Дугорочно се зато отвара много веће питање: да ли САД могу да задрже модел глобалне доминације из претходне три и по деценије или ће бити приморане да смање своје спољне обавезе.
Глен Дизен је у завршници разговора такву могућност повезао са идејама које заступају поједини амерички коментатори попут Такера Карлсона – повлачење из дела глобалних обавеза и веће усмеравање ресурса на унутрашњу обнову САД.
Кључна промена, међутим, можда више неће зависити само од одлуке Вашингтона. Ако заливске државе направе сопствену рачуницу трошкова и користи и закључе да стари однос више није довољно повољан, прилагођавање новој равнотежи могло би да почне без америчке сагласности.
Тада последица не би била само промена савезништава на Блиском истоку. Променили би се токови капитала, технолошке везе и положај Кине, а систем који је деценијама почивао на америчкој војној заштити и америчком финансијском тржишту нашао би се пред много дубљим преиспитивањем.
Wебтрибуне
