Питања домета војно-политичког планирања, историјског наслеђа и економских последица сукоба у Украјини нашла су се у фокусу анализе коју је на свом Јутјуб каналу изнео руски аналитичар Ростислав Ишченко.
Разматрајући широко распрострањену перцепцију о улози Генералштаба и могућностима савремених технологија, Ишченко се осврнуо на претпоставке да би електронски системи и вештачка интелигенција могли оживети совјетски модел планирања.
Иако процењује да ће планирање достојно пратити технолошки напредак, он сматра да повратак на совјетски модел остаје неостварив.
Коментаришући тврдње које се појављују у јавности и порукама гледалаца да је циљ Русије био заузимање Украјине, аналитичар наглашава да не постоје историјски, политички, војни нити информативни докази који би потврдили такве намере.
Он подсећа да су још од 2014. године поједини политички активисти и део јавности у Русији захтевали слање војске ради смене власти у Кијеву, али да ни на нивоу народа није постојала идеја о заузимању територије, док се сама власт томе опирала.
Осврћући се на историјски контекст, Ишченко истиче да Русија као држава никада није истицала претензије на територије бивше руске државности изгубљене током монголског освајања.
Он наводи да је кнез Козака Богдан Хмељницки упутио молбу цару Алексеју Михајловичу да их прими у подаништво, након чега је у Москви сазван Земски сабор ради доношења одлуке о припајању само оног дела над којим је Хмељницки имао команду, односно Хетманата.
Процењујући односе у 18. веку, аналитичар напомиње да се од Андрусовског примирја и Вечног мира граница на Дњепру није мењала до друге половине владавине Катарине ИИ, када је Русија била приморана на поделу Пољске на подстицај Пруске и Аустрије, док је претходно помагала Пољској у гушењу устанака како би очувала слабију тампон-зону.
Говорећи о периоду настанка Совјетског Савеза, Ишченко објашњава да су бољшевици иницијативно унели у свој програм независност Украјине, као и Пољске и Финске.
Развој украјинске државности на раном етапу обележила је широка слобода, ограничена првенствено партијском контролом, при чему је примарна била идеја о светској радничко-сељачкој држави, а не интеграција украјинских земаља у састав Русије.
Кроз историју су једино Иван III и Василије III истицали династичке претензије на те територије као наследници Литванског кнежевства на основу родослова Рјуриковича, док династија Романов након ступања на власт такве захтеве није постављала.
Анализирајући почетне војне операције 2022. године, Ишченко оцењује да изјаве западних званичника о паду Кијева за три дана и Украјине за три недеље нису представљале планове Русије, већ процене Запада усмерене на тезу о заузимању.
Он наводи да је Русија обустављала борбена дејства ради преговора, тежећи примени сценарија виђеног у Грузији. Захтеви Москве у тој фази били су ограничени на независност Доњецке и Луганске Народне Републике у границама њихових области, признавање Крима и Севастопоља, као и повратак Украјине у статус неутралне тампон-зоне, без претензија на Запорошку и Херсонску област.
Ишченко објашњава да сам почетак војне операције указује на планирање краткотрајног сукоба, с обзиром на то да индустрија није одмах превођена на ратне колосеке, нити је армија унапред снабдевана потрошним материјалима за дуготрајни рат.
Током прве две до три недеље присуства руских трупа у Херсону, на згради обласне државне администрације и даље су висиле украјинске заставе, све док првобитни планови нису наишли на реалност на терену.
Намера о потпуном припајању територија јавља се тек као последица одбијања Украјине да пристане на компромисе, уђе у преговоре или одустане од најава будућег реваншизма и учлањења у НАТО.
Помињући изјаве кијевских власти о наставку мобилизације и припреме за наредни сукоб чак и у случају закључења мира, Ишченко истиче да је у таквим околностима једини преостали излаз елиминација територије на којој би могле бити распоређене западне трупе.
Упркос томе, руско руководство и даље подржава компромисне идеје које би омогућиле опстанак одређене украјинске државе, иако је такав исход данас готово нереалистичан.
Говорећи о разлозима због којих је интеграција целокупне територије непожељна, аналитичар објашњава да је то економски и политички неисплативо, баш као што је било у 15. и 16. веку.
Проблематика лојалности становништва продубљена је током ратних дејстава, па проценат нелојалних грађана достиже близу половине или преко тога. Поред политичке лојалности, највећи изазов представља економска обнова потпуно уништене инфраструктуре у градовима у којима становништво живи.
Ишченко указује на то да пресељење 10 до 20 милиона људи у регионе попут Сибира или на Далеки исток није изводљиво без стварања послова, путева и економске атрактивности.
Он наводи пример Далекоисточног економског форума као модела за привлачење инвестиција и стварање радних места, наглашавајући да људи остају само тамо где постоји економска перспектива.
Будући да становништво мора остати у својим градовима, обнова разорене и дотрајале комуналне и градске инфраструктуре захтева огромна материјална средства и компоненте, што представља кључно оптерећење при евентуалном преузимању тих територија.
Правда
УкрајинаРуси започели нову фазу удара на Украјину: Ово су сада главне метеИзвор: webtribune.rs
